детаљ слике: КРК Арт дизајн

МЕДИТАТИВНА ПРОЗА ИЛИЈЕ ШАУЛЕ

(Рецензија збирке есеја »Мисаони хоризонти«, Књижевни ЕСНАФ, едиција Реч и смисао, Београд - 2026. и још неколико речи о стваралаштву Илије Шауле)

Алекса Ђукановић

„Не говорим са висине, и не долазим са титулом; стојим овде, на тлу које дише и трпи, као један од вас, као дрво које је некада ходало. (…) Најдубље лекције скривене су у најмањим бићима.“ – Илија Шаула

Српски књижевник, сликар, издавач и културни прегалац Илија Шаула – који већ деценијама живи на релацији између Сједињених Држава и Србије – одавно је познат у својој домовини као уметничка и културна појава која је потпуно самосвојна и аутентична у свом уметничком стваралаштву и општем културном изразу: у својој прози, уредничком раду и визуелним, односно ликовним уметностима.

Као такав свестрани стваралац и вишедимензионални уметник коме су проза и поезија од 1980-их година изворни уметнички израз, он је и последњих година изградио не само свој велики издавачки покрет и уметнички свет у коме је окупио сам »крем« нових и даровитих али и одавно потврђених и афирмисаних писаца и стваралаца у домовини и расејању, већ је истодобно и истрајно наставио да веома успешно и темељито ради на даљем развијању властите поетике, уметничког сензибилитета, књижевног поступка, сугестивности, мисаоне дубине и стилистике своје прозе: пре свега у приповедној и романескној прози и есејима; тако је створио, у тематици, стилу и поетици, до сада, апсолутно ексцентричну и оригиналну прозу чији се новитети: структура, форма и суштина никако не уклапају у досадашње познате хипотетичке моделе и смерове настанка стилистичко-структурних »новитета«, већ у суштински другачијем руху остварују нешто ново: нешто што је на „граници“ свега а не припада ничему до сада знаном и постојећем – ни гласовитој постмодерни, ни борхесовској школи, нити је део данашњих новијих токова свеопште и неодређујуће мултижанровске »амалгам« прозе која надилази сваки документаризам и славног зачетника Борхеса те завршава у нејасној магли микстуре »свега и свачега«…

Шаулина поетика »не кокетира« са савременим друштвеним а све чешће и уметничким токовима (чија неумољивост и пречеста мисаона површност гутају квалитет и вредност пред собом на конто јефтиних и краткорајних псеудоуметничких сензација чега је данашњи свет препун). Шаулин уметнички »обзор« је, захваљујући ауторовој уметничкој и личној тј. моралној изоштреној супстанци, затворен за све цивилизацијске и културолошке невредности чији се утицај данас пресипа из друштвених интеракција на све стваралачке људске акције као кипућа вода по људској кожи…

„Уметник мора имати снаге да се креће супротно од матице свог времена.“

А то пишчево кретање одвија се у свим правцима: у темама, стилу, поетици, скривеним порукама, (ван)уметничкој или друштвеној (не)ангажованости, јер, како видимо, једино је у историји уметности права мера за сваку вредност – контра мера. Све између није сигурно и представља ризик за нечији опус – хоће ли бити завреднован или не на суду историје и задуго после аутора.

Мало је писаца који су свој књижевни израз успели да изграде а да се у њему не препознају фрагменти поетика других аутора, књижевних предака или темељних уметничких ауторитета. Шаулине књиге, све одреда, поседују своју властиту особену поетику чије се високо продуховљене нити, ментална лежерност, готово лексикографска аналитичност/прилагодљивост темама и задивљујућа радозналост за најразноврснијим људским појавама и збиљама, те терапеутска вредност за читаоца, наравно, очитују и у: снажној ониричкој али и реалистичкој асоцијативности, безграничној маштовитости, дубокој имагинативности, хируршки прецизном решерширању свих тематских елемената, мисаоној и сугестивној дубини као и у јакој дози филантропије и антрополошке свести о добру и корисном/исправном – а све се ово тешко може успоредити са неким пређашњим појавама у књижевности, не само српској.

Јер, оваква садржина нечијег опуса најчешће је обележје – не »негованих« и од средине увек привилегијама »ушушканих« писаца – већ оних »самониклих«, самосвојних који су све почели сами са својим снагама и који су увек морали рачунати само на своје властите уметничке дубине, дар и сопствену садржину – које је морало бити у знатној дози, да би успеха било.

Читати поједине ауторе, »радити« на њиховим делима, упијати њихове вештине и способности а не оставити директно трагове свих тих ставова, поетика и порука у својим властитим делима – већ изградити нешто потпуно ново може само аутор снажне аутентичне уметничке енергије чија потреба за уметничким изразом по јачини и снази превазилази сваку другу животну страст а исто тако надмашује и енергију/дух/поетику која постоји у делу управо тог аутора-»ауторитета« мртвог или живог (ма колико то име било »велико«) који се сматра формативним за један нови ауторски светоназор.

* * *

„Савремени човек не пати од незнања. Он пати од вишка неутемељеног знања.“ – Илија Шаула

Добивши најзначајнију књижевну награду у својој домовини која се додељује српским писцима ван земље – за свој фантазмагоријски роман »Мидар«, награду са именом великог српског писца »Растка Петровића« – и добивши низ других значајних награда (»Оскар Србије«, »Драгиша Кашиковић«, »Раванчанин«, итд.) Шаула се потврдио као значајно име у српској књижевности у земљи а још и значајније име у српској егзилантској књижевности, али се такође етаблирао и у књижевним токовима ван Србије – као стваралац чије се књижевно умеће (испољено у десетак веома значајних дела) – данас успешно надмеће и са многим именима која одавно делују у свету и у Србији као стваралачке личности којима је опус признат и валоризован у највишим нивоима.

„Наше тело није затвор, већ храм. Храмови морају бити чисти, јер само у чистом храму може да се настани светлост“ – Илија Шаула

Књига есеја која је пред нама – »Мисаони хоризонти« сабира у себи све горе побројано о Шаулиној прози. У структурно-жанровском распону ова књига »шета« од нечега што на први увид и наизглед подсећа на исцрпну истраживачку репортажу/студију у деловима – до дубљих мислећих филозофских поука садржаних у прозним пасусима који су, и по структури и по умирујућем тоналитету и стилистици, налик онима из књиге »Знакови поред пута« јединог српског нобеловца Ива Андрића…

Ауторов приступ свакој теми – (било да је говора о »обичним темама« попут: поделе писаца на »велике« и »мале«, преко дубљих животних погледа и варијација попут оних: о времену, о присности, о љубави, до оних тема које и помажу и воде до суштинских животних сагледавања сврхе људског битисања, попут тема: читања, људског дијалога, контроле богаћења, женских бића, егзила и путовања, политичке не/подобности, политике као парадигме овог света, крајњих домета технологије, људи без визије и идеала, посматрања бескућника, анализе снова, разлога за одсуство логике у многим људским потезима, жудње за правдом чија потреба никада није била већа но данас, новца као симбола онога што је човек, обраћања природи као својој стварној биолошкој мајци, религије као догме и инструмента манипулације, савремених облика екуменизма, »трећег доба« као времена које је дар а не негативитет, сврхе великих уметничких скупова и сајмова широм света, итд.) – толико је неоптерећен крајњим закључцима, ненаметањем свог властитог виђења или »исправног виђења решења проблема« те зрачи огромном дозом нечега страховито позитивног у духовно-поетичком смислу што би се могло назвати најпожељнијим »учитељским« или »родитељским« начином да своме »детету« односно читаоцу пробуди унутрашње рецепторе и вештине да потпуно перцепира тематске нити и да их адекватно прилагоди својим искуствима и особинама, и да их тако на најбољи начин употреби у властитим животним потрагама и својој сврси – било која да је.

Не постоји тема овога света која, рекло би се, не занима и не дотиче невероватни и зачудни уметнички ум Илије Шауле у овој енциклопедијској књизи есеја снажног ерудитског а истодобно лако читљивог и питког израза. Заправо, ово и није само књига есеја… То је и завидна антрополошка студија у наставцима, то је заправо дисертација о данашњем свету и његовим сложеностима, противуречностима, проблемима, мистеријама, појавама, добрим и лошим последицама његовог функционисања – то је »докторска« дисертација, разуме се. 

Јер ови есеји превасходно јесу културолошки, социолошки и друштвени. Тим је питкије њихово читање јер их није написао само »научник« већ уметник и писац, уградивши у њих, пре својих погледа, искустава и ставова – свој сензибилитет и лични стил. Ради се, наравно о уметнику који је то по природи свога бића, а не по професионалном образовању; ради се о исконском уметнику и писцу огромног духа чије се духовно богатство, како видимо у овом штиву, тешко може измерити у »километрима« можданих тунела и закутака у којима има још ко зна чега све не

У приступу свакој теми, појави и збиљи писац се свим снагама ослања на властити разум коме поклања сво поверење, а никако општим мишљењима, масовно доступним подацима, непрегледним сведочењима па и оним »ноторним истинама« које су и у оваквом свету још увек »недодирљиве«… да, још увек (али не задуго). Зато овој књизи можемо веровати. Потпуно веровати.

Аутор свему прилази са најтањим, дубоко људским осећајима а свој сензибилитет користи како би ушао у суштину, прешао ногом и мислима иза фасаде прве слике те зашао тамо »иза« и сам се лично уверио »какво је право стање ствари«. Таква мислећа и уметничка потреба не може а да не доведе до исправног суда и штива које је лековито у свакој форми.

Шаула тако погађа у срж небројнено много појава на нашем свету којих велики број људи није свестан или не жели да их буде свестан у пунини, а можемо их набрајати дуго и у недоглед, па тако, примерице, да изаберемо: за Шаулу »алкохол није само људска слабост већ друштвени механизам као средство контроле.« Столећима и миленијумима, наравно. Разуме се, алкохол је узет као најпогоднија метафора, али замислимо само колико би појава и ствари данас могли заменити са речју »алкохол«? Одиста, безброј.

„Наше тело није затвор, већ храм. Храмови морају бити чисти, јер само у чистом храму може да се настани светлост“

– један је од најтачнијих судова овог најслободомислећег аутора кога данас има српска егзилантска књижевност. Односно, није реч само о метафизичкој тачности овог суда, већ о његовој свеопште-присутној очигледности коју Шаула подвлачи, реч је о његовој ноторној истинитости (коју многи не желе практично и реално да прихвате), и о његовој рефлексији на све остало!

Дакле, истина није само једнозначна; када се она јави, рефлектује се свуда: не само у поређењу људског тела као храма, већ свега животног: здела за цвеће, посуда за храну, чаша за пиће, хартије за писање, екрана за читање… све што је нечисто не може дати плода. А први чисти простор треба да буде ум и тело, каже Шаула.

Оно што Илија Шаула такође говори и наглашава јесте нераскидива повезаност свега са свим – ума са телом, тела са хартијом за писање, хартије са екраном за читање, текста на екрану са знањем, знања са социо-односима и плодовима људског рада и живота, итд. Ако је први извор нечист – ум људски – не може бити ни чистог плода, а овај васколики свет толико дуго функционише као да не разуме и не познаје ову најпростију и најпотребнију људску условност коју Шаула на тако једноставан и лековит начин читаоцу пружа као на тацни и најсмиреније га упознаје са начинима како да у себи и ван себе дохвати ту »мудрост«.

„Савремени човек не пати од незнања. Он пати од вишка неутемељеног знања.“

Овде Шаула, после ваљда скоро пола века – иде раме уз Крлежу, Брехта па и Сиорана и потврђује њихове ставове и видике који су обликовали њихове опусе, али Шаула иде и неколико корака испред њих, поготово испред Крлеже који је људску »глупост« и незнање видео као узрочника свег зла.

Данас, у мору података и информација, имамо веома мало »глупих« људи условно казано, тачније, оних необавештених, али имамо исувише много полузнања, полуистине, недоказаног и непоткрепљеног знања, итд., које је узрок свом овом планетарном хаосу и циркусу који прети да угрози све виталне услове људског опстанка на овој земљи – од духовних до материјалних.

Људи данас лутају – између потраге за срећом у свету до потраге за смислом унутар себе, и то је обележје 21. столећа. У тој потрази људи данас испољавају најраспрострањенију болест нашег доба: обездуховљеност, обесмишљеност живота и одсуство сврхе – а као последицу свега тога још и: недостатак воље, мању потребу за исправним стварима тј. моралним односно реалним/исправним/добронамерним опхођењем према себи и свему око себе.

До свега тога људи су довели себе саме нетачним, полутачним, пребрзо изведеним ставовима и погрешним закључцима којима су прекрили готово сваку појаву у људској цивилизацији. Када не умете да дате прави одговор на право питање – човеком ум обузима хаос, изгубљеност а потом потрес који прети да уруши цео људски систем вредности – и као појединца и као колектива.

А свему томе је крив погрешан начин приласка сваком проблему овога света – који се не темељи на оном реалном – шта је то заиста потребно за отклањање проблема већ на оном – што људи из својих властитих себичних потреба и свесних или несвесних ограничености духа намећу силом.

Књига »Мисаони хоризонти« Илије Шауле не даје све одговоре, она није најмудрија књига на овом свету, али она јесте оно чега данас у литератури нема. Она је својим тоном, својим гласом и својом анатомијом (успели) покушај да се велике или мале, заправо све важне теме људског живота помену и обраде на такав начин који људима даје наду да су многе недаће или проблеми раста овог света ипак решиви – и да су решиви, не никаквим убојитим оружјем или интелектуалним/друштвеним потресима великих размета, већ да су, једноставно, решиви само са једном малом али довољном дозом позитивистичке филантропије и радозналости која не негира ништа али ни не намеће ништа!

Она самом својом појавом кроз Шаулин језик постаје међаш који тера људски ум на позитивне видике, односно мисли, а самим тим и потезе. Јер, како говоре сви стручњаци људске душе – довољно је само написати тачно на папиру све проблеме, и то је већ пола решења.

Проблем је што људи за ових неколико миленијума, колико ходе овом земљом, не знају, не желе или нису способни да јасно уоче где су погрешили, па према томе ни решења нису могућа ако не детектујемо извор потреса. Шаула нам овде показује тачан попис свих тих погрешних гледишта и проблема. И већ је пола решио, јер његово око, како видимо из ове књиге, не види само оно што је очигледно на први поглед – његово око је способно да завири и дубоко унутар спољашње форме, у суштину, било да је говора о човеку или крупним процесима овога палог света.

* * *

„Само оно што је створено из љубави има шансе да преживи.“ – Илија Шаула

По скромном суду аутора ових редова, можда и најкориснији текст ове књиге који показује сву умну и уметничку ширину аутора и истовремено текст који би многа читалачка срца и њихове логичне рецепторе у главама обмотао великим, лековитим, позитивистичким плаштом оптимистичке и филантропске медитативно-терапеутске вере у живот јесте Шаулина »Беседа о пчелама« у којој се као у огледалу, без речи, види и препознаје срам умногоме штеточинске људске врсте пред вредношћу и светошћу неупоредиво мањег бића на овом свету, а писац у овом есејистичком монологу постаје и најбољи људски терапеут, психијатар – дакако, за оне којима срце људско још није отврднуло до камености.

Од пчела би, дакле, требало почети да учимо, ми људи. До сада, то нисмо чули ни од једног писца у повести овога света – до Илије Шауле, и важно је тај факт убележити.

Ова књига позива на пробуђивање људске свести, она упозорава на битне ломове у свим (мета)физичким законима овог света због људских (не)дела – ова је књига заправо једна од оних штива која говоре о будућности, али не са становишта досадашње историје, већ искључиво кроз призму људске душе и ума – који Шаула, како видимо, и предобро познаје.

Овом књигом – која људима пружа оно што им је најбитније – један снажан реалистични и истодобно позитивистички поглед на проблеме овога света и њихове личне растрзаности, Шаула је без спора, данас постао у свету један (да употребимо његов властити термин) од најбољих српских »културних дипломата«.

Јер, да су тумачи овога света (научници, економисти, клер, филозофи, итд.) за једну мрву овако, попут Шаулиног стајалишта у животу, лишени сваке негативности, пристрасности, сујете и себичности – овај свет би већ одавно био боље место.

Ова књига позива на пробуђивање људске свести, она упозорава на битне ломове у свим (мета)физичким законима овог света због људских (не)дела – ова је књига заправо једна од оних штива која говоре о будућности, али не са становишта досадашње историје, већ искључиво кроз призму људске душе и ума – који Шаула, како видимо, и предобро познаје.

Овом књигом – која људима пружа оно што им је најбитније – један снажан реалистични и истодобно позитивистички поглед на проблеме овога света и њихове личне растрзаности, Шаула је без спора, данас постао у свету један (да употребимо његов властити термин) од најбољих српских »културних дипломата«.

Јер, да су тумачи овога света (научници, економисти, клер, филозофи, итд.) за једну мрву овако, попут Шаулиног стајалишта у животу, лишени сваке негативности, пристрасности, сујете и себичности – овај свет би већ одавно био боље место.

П. С. 

О овој би се Шаулиној књизи есеја дала написати и обимнија студија, јер ова књига напросто вапи за својим »отварањем« и »рашчитавањем« и то небројеним и стално понављајућим, надасве, као и сваки лековити производ који обогаћује – а у ова брза времена – и смирује људски ум.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: