|
|
|
 | Милица Митић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
У мислима с тобом Излазим на терасу да окачим нагомилани веш. Спуштам корито са свим крпицама што брже могу и не дозвољавам да ми било шта поквари поглед коме се препуштам. Посматрам залазак сунца. Затварам очи, удишем и дозвољавам себи да сачувам зрак светлости у сећању како би ме грејао целе зиме. Мислим на тебе. Био је довољан тренутак да се заљубиш у мој наивни осмех, ухватиш за руку чврсто и поведеш ме одлучно стазом да се осетим као да ћеш заувек бити уз мене, попут најтоплијег прекривача. Загрлио си ме, привукао к себи, опипао мој пулс као да си доктор кога сам пожелела и рекао ми да сам твоја звездица.Да ли сам и данас сјајна као некада?, питам се док простирем његову мајицу, коју сам задржала као чувара тајне твоје и моје слободе. У даљини чујем звоно цркве. Помолила сам се и за тебе, за твоје здравље, иако већ годинама нисмо у контакту. Враћам се мислима у оно вече када смо у ноћној смени користили службено возило за одлазак на Ушће и уживали у рађању новог дана. Овог пута немам тебе да учествујеш у плесу кроз последње преламање светлости. Гледам само моју сенку и схватам да ми недостајеш и кажеш: Звездице, играј! Пред тобом је свет и позорница. Ти си главна улога, јер си увек оно што јеси - Звездица. Буди увек Зведица. Твој крак има више праваца, али ти буди усмерена на један пут Истине, истине у којој си најбоља у свему што чиниш, пружаш и дајеш. Истини која је толико сјајна да нема простора, а ни места за прашину.Жар на небу и спектар боја које видим сада, дају енергију живог пламена које никада неће изгорети у мојом очима. Настављам да простирем остатак веша ужурбано, а успут замишљам како ти путем небеских нијанси распршујем поруку. Чувај се. Одлучно отказујем излазак на коме и он треба да се појави. Остајем код куће, а у мислима са тобом. Можда кроз овај призор, мисли оставим у забораву. Опустићу се уз купку, са чашом ватреног вина, и наздравићу себи за своју малу победу. Онда ћу покушати да те дозовем сунђером за купање. Стискаћу га јако и избацити све накупљене слојеве и набоје који блокирају да се поново сретнемо. Глад Гладна и исцрпљена стигла сам у канцеларију. Пала сам преко прага са погледом на теглу ајвара која се налази на радном столу. Устајем и чистачица пословне зграде у којој радим пружа ми теглу у промрзле руке, које дрхте. Награда за труд. Говори ми да директор не долази, а и да нема плате..."Плата ће каснити неколико дана. Узми, немој да се стидиш. Поклањам ти теглу да не размишљаш о доручку кад радиш.", изговара Тања и наставља да усисава. Не чује, али јој се захваљујем. Та тегла вреди као добитни лото листић. Она која материјално има и мање, сетила се мене. Посматра ме као кћерку заробљену код лошег послодавца. Пустила сам крик због очаја и страха да нећу имати да платим станодавцу.Бесно палим рачунар и глумим срећу због клијената са којима радим, а у себи горим што директор не цени мој труд, напор и посвећеност месецима. Предала сам се погрешној рутини од старта, јер сам више задовољавала потребе директора и сарадника, а најмање своју да будем самостална и цењена као радник.Крупним словима у e-mailu сам написала да дајем отказ. Питам се да ли је то решење или корак у нови проблем. Ипак, осећам растерећење да ми се враћа све изгубљено. Стигао је одговор да имам отказни рок две седмице. Није хтео да ме задржи. Није ми понудио боље услове. И не треба. Понудила сам себи слободу и излаз из паучине. Закорачићу у непознато, а сада се растерећеним мислима враћам дневној светлости и својој машти да сам на другом месту.Последњи радни дан био је и мој последњи залогај суве корице хлеба којом сам омазала ајвар са дна тегле. Уживала сам у том домаћем укусу југа Србије. Опет бих исто урадила, ако је то жртва за укус који ћу памтити читав живот. После неколико дана имали смо завршни састанак у вечерњим сатима. Уместо достојанственог поздрава, поклона уз пригодну честитку, добила сам једно велико ништа. Послодавац који се хвали како у животу има све и даје свима, није ми дао ништа сем празнине и једне чоколадне бананице коју је купио на снижењу, пред истек рока трајања. Мушкарац који носи најскупље одело, пије врхунско вино, са породицом одлази на далеке дестинације које су мој сан, поздравља се јефтино, јер му је срце празно.Покупила сам нотес пун цртежа којима сам себе смиривала током отказног рока. Размишљала сам на који начин да се Тањи одужим. Зграбила сам празну теглу, купила земљу за цвеће и у њу посадила кактус. Један за њу, а други изабрала и себи, како би ме подсетио да у данима пуним бодљи и бола може процветати нов животни пут и апетит за трагањем ка излазу."Ма шта си се трошила, дете! Очешљај се, буди слатка и смеј се и бежи одатле да те сунце види мало.", повикала је Тања "Пази ти да се не убодеш, а ја ћу ускоро добити нову боју живота", одговорила сам јој и брзо потрчала да отворим врата ка излазу,да закорачим у моју нову победу, овај пут без глади… надам се.
|