Песникиња Милица Јефтимијевић Лилић поводом зборника о њеном песничком опусу.
Познато је да многи велики песници, рецимо Валери, кажу да је поезија искуство. У овим годинама то заиста могу да потврдим. Ја сам се иначе дуго опирала потреби да објављујем поезију.
Чинило ми се да после Цветајеве, Ахматове, Гетеа, Његоша, Андрића, Ивана В. Лалића… нема шта ново да се каже. Но, некако сам ипак дошла до става да, иако генерално нема ничег новог од кад је света и века и да се све само понавља, у том понављању има нечег другачијег, а то је одјек истих митских, архајских образаца у појединачној свести, другачијем сензибилитету и да је то што напишемо заправо својеврсна истина о уникатности сваког бића којем је изнутра дат налог да обелодани своју истину као што је обелодањује сваки живи створ, славуј, ћук, пас који се оглашава… – каже за Данас песникиња Милица Јефтимијевић Лилић поводом зборника о њеном песничком опусу.
* Повод за разговор са вама је објављивање књиге „Одвијање свитка, књижевна критика о песништву Милице Јефтимијевић Лилић“. Шта вам значи ова књига?
– Говорећи метафорично, осећам се као да сам дипломирала, као да сам стекла неку врсту лиценце за посао којим се бавим више од четири деценије. Проф. др Богомир Ђукић, који је заправо филозоф, тумачио је однос поезиса, Логоса, митоса, естетиса и Ероса и то не само у мојој поезији него и у прози јер је анализи подвргао и приче из књиге „Непредвиђен сусрет“, а покојни Чедомир Мирковић је уз поезију такође тумачио и приче из књиге „Сиже случаја“ истичући њихову литерарну вредност као и моје критичке текстове апострофирајући једну, како је рекао, радосну окренутост новим књижевним остварењима и моје искрено настојање да новој књизи прокрчим пут.
* Бити песник, да ли је то стање духа или изабран пут?
– Рекла бих стање духа на које пристајете и потом почнете да се освешћујете у том правцу. Много пута сам код тзв. обичних људи уочавала да су песници по стању духа али да тога нису свесни. Тако је дуго било и са мном. Ја сам, како сад накнадно уочавам сећајући се себе, од детињства била песник по духу, но требало је да прођу деценије да то самој себи докажем.
На студије књижевности отишла сам након завршене средње техничке школе која ми је само показала за шта нисам рођена и да треба да кренем тамо где осећам да припадам и где могу дати максимум. Одувек сам имала неутаживу жеђ за знањем, за духовним и естетским вредностима. Магија језика ме је очаравала и свака нова реч се одмах утискивала у моју свест. Захваљујући мојој мајци Илинки која је умела изузетно добро да прича приче, а знала их је у великом броју, вероватно их је и сама измишљала, ја сам врло рано ушла у чудесни свет вербалне уметности и ту проналазила себе, надахнуће и за касније своје стваралаштво а књига је била моја стална опсесија.
* Место рођења као судбина на коју се пристаје или од које се бежи?
– Место рођења ипак одређује човека, ма како то на први поглед изгледало произвољно. Мене свакако јесте јер са свешћу о томе да сам део историјски јако важног поднебља, расла је и свест о томе да и сама треба да будем на висини задатка и да не могу тек тако проживети бавећи се само тривијалним животним збивањима. Рођена сам у ловишту краља Милутина, селу Ловац надомак манастира Бањска која је требало да буде место у којем ће краљ почивати. Моји родитељи отац Томислав и мајка Илинка су такође били надахнути том историјском свешћу и преносили су нам предања, упућивали нас у време из те славне прошлости. Епска поезија и сав узвишени морал који она чува били су део мог васпитања и образовања. Једно је било извесно да се не сме заборавити чији део простора насељавамо, наслеђујемо, и да то обавезује. С друге стране, мајка која је била прави извор епских мудрости, прича и поука које нам је стално поклањала, као и један ведри поглед на живот пун оптимизма и љубави према животу и свету који је усадила у нас, били су тако поучни. Касније кад смо се преселили у њено родно место село Жеровницу, близу Звечана и дошли у додир са другим нацијама, родитељи нас никада нису одвраћали од контаката са њима нити су људе делили по вери и националној припадности што је утицало да се формирам у космополитском духу, али са снажним националним осећањем као нечим што је сасвим природно. Као што је Манастир Бањска имао улогу камена темељца у мом бићу, са фрескама, али и сликом порушеног комплекса који сведочи и вечност страдања, привремености људске егзистенције, тако ме је камени замак на врху звечанског брда неизмерно привлачио и указивао на слику пролазности, величине и несталности успеха. То је терало на трагање за нечим што се не може уништити и нестати, на улагање себе у духовно које одолева спољашњим насртајима. А суочена са претњама и могућношћу губитка тог простора уносила сам у поезију и прозу топониме, слике, пејзаже творећи притом известан пејзаж душе човека тог поднебља и архивирајући их у поезију као трезор који ће их сачувати. Или сам здушно као критичар афирмисала књиге које тамо настају.
* Негде сте изјавили да су Вам кћерке највеће надахнуће, шта заправо под тим подразумевате?
– Родитељство је необично искуство за које никад нисмо сасвим спремни иако се свим силама трудимо да у томе будемо најбољи. Али, несумњиво је то оно што нас обавезује да будемо часни, праведни, озбиљни јер деца су огледало које нам најдиректније показује сопствено лице. Увек им стога скрећем пажњу да ме обавезно упозоре ако примете било какву некоректност, било какво застрањивање или необјективност, и у односу на себе и на друге. Наш однос је вероватно условљен судбинским околностима да су као девојчице од девет и седам година изгубиле оца и још чвршће се везале за мене у недостатку очеве љубави и ослонца а ја сам им у настојању да умањим губитак пружала максимум љубави и пажње.
Радо разговарам са њима о свему и при том проверавам своје ставове. А такви разговори са њима су врло конструктивни јер ме уводе у свет млађих генерација и њихов поглед на живот који ми не би био тако добро познат. Моје искуство с друге стране њима нуди путоказ у ономе што тек треба да открију о животу и тако се ми лепо допуњавамо поштујући се и волећи безусловно. Највећи комплимент ми је кад кажу да су поносне на мене.
Извор: Данас
