детаљ слике: КРК Арт дизајн

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНОГ ПРЕВОДИОЦА: ИЛЕШ ФЕХЕР

Алекса Ђукановић

У европској књижевности постоје мостови који су грађени институцијама, државним програмима, културним политикама. Али постоје и они други, тиши, изграђени рукама једног човека који је, из унутрашње потребе, из љубави према језику и песми, спојио две књижевности које се граматички не додирују, али се у његовом раду препознају као блиске. Такав мост је изградио Илеш Фехер — песник, преводилац, доктор хемијских наука, човек који је мађарски понео из детињства, а српски усвојио као да га је одувек носио у себи.

Рођен у Каставу,(Истра) обликован између сеоског и рибарског живота, између Темерина и обала Тисе, између науке и спорта, Фехер је у једном тренутку живота изабрао оно што га је најдубље одређивало: реч. Не реч као технички знак, већ реч као унутрашњи ритам, као емоционалну температуру, као простор у коме се два језика могу срести без превода, у песми. 

„Преводим само оно што осетим. Ако песма не уђе у мене, не могу ни ја у њу“, рекао је у разговору за Књижевни ЕСНАФ.

Та реченица је можда најтачнији увод у Фехеров преводилачки рад.

Фехер је двоструко језичко биће. Мађарски је његов први језик, али српски је усвојио до мере природности која превазилази пуку билингвалност. Он – како видимо – не преводи споља, већ изнутра. Не преноси речи, него унутрашњу логику песме. Не имитира ритам, него га преображава у ритам другог језика.

Када преводи са мађарског на српски, ради у смеру отварања: мађарска згуснутост и језгровитост прелази у српску пространост и асоцијативност. Српски му омогућава да удахне песму до краја, да јој подари ширину, да јој дозволи да се разграна: „Српски ми даје простор да удахнем песму до краја“.

Када преводи са српског на мађарски, процес је обрнут: српска метафоричка раскош мора да се сабије, да се прочисти, да се сведе на есенцију. Мађарски језик је ритмички компактнији, мање наративан, више унутрашњи: „Мађарски не трпи сувишну реч. Он је као вода — нађе пут, али не воли препреке“, каже Фехер.

У оба правца, Фехер не преводи песму, он је поново ствара. Зато је његов опус, који броји више од четири хиљаде преведених песама и седамнаест двојезичних књига, заправо једна велика, заједничка књига две књижевности – српске и мађарске а уједно и један од великих неразрушивих мостова две богате културе.

Фехеров рад, заправо, има димензију за будућност: ону која се не види одмах – Фехер је својим радом постао битан културни мост између два народа, чињеница повезаности коју ће историја књижевности засигурно вредновати својим сећањем. У Мађарској је представио стотине савремених српских, босанскохерцеговачких и хрватских песника. У Србији је приближио мађарску поезију новим генерацијама читалаца који је раније нису познавали: „Ако два народа разумеју туђу песму, онда се већ разумеју много дубље него што мисле“.

У времену када се књижевност често повлачи пред брзим садржајима, Фехер остаје веран спором, стрпљивом раду. У контакту је са српском и мађарском дијаспором широм света, подржава младе песнике, објављује ауторе који тек траже свој глас, помаже онима који немају приступ великим издавачима. Његова посвећеност је тиха, али неуморна; његова скромност је део његовог ауторитета – баш попут панонског менталитета који никуда не жури а свуда стиже.

У песничком свету Србије и Мађарске, његово име је опште место. Не због награда, већ због рада, због преданости и због људскости. Фехер је јединствен у Европи и свету: човек који је својим преводима учинио да се две књижевности боље препознају, да се два језика још приближе, да се два народа боље разумеју: „Ако сам некоме отворио врата према другом језику, онда је мој посао већ имао смисла“.

А његов посао — његов животни рад — како видимо, има смисла много већег него што он сам жели да призна. Зато је Илеш Фехер данас не само преводилац, него и чувар моста између две културе, две поезије, два света. И зато заслужује највиша признања књижевних заједница и једне и друге земље.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: