|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Листић
Александра Ђорђевић
Кад сам га последњи пут видела, био је далеко. Размазан на углу Миљковићеве и Улице платана. Успела сам још један, последњи пут да снимим како маше листићем за лото, а затим се утапа у зелену, окер и бордо у вртлогу од лишћа, семафора и људи кроз које је прошао аутобус.
Девет! Зашто девет? Рођена сам деветог. Два! – каже он – омиљени ми је, и није кечина. Смејали смо се прижељкујући да нам радост буде срећна, како је умео да каже. То је био први лото листић који смо испунили и прва мала превара коју смо заједно спровели.
Ајде, дај – ухватила сам га за руку – јеси ли сигуран? Неће приметити? Препусти то мени, одмахнуо је руком и пресавио лажни контролни као да је писмо. Стављајући га у унутрашњи џеп јакне, насмешио се себи у браду и промрљао, не знам да ли бројеве или жељу, али формулу ко некад пред рођенданском тортом кад су му пеге светлуцале више од очију. Тада му тата још није пио и звали смо га гос'н професор.
Јој, плашим се ако ме открије. Дај, опусти се, добићеш тројку. Поента је да ти не упропасти живот, а не да забриљираш у информатици. Поготово не у Паскалу, додала сам. Коме то треба? Намигнуо је – Не брини, неће ништа приметити, радио сам то већ кол'ко пута. Кад се извали на кауч после посла, још боље ако је и попио чашицу. Ушуњам се, пронађем твој краснопис, заменим. Очас посла, пљесну ми одједном пред очима. Вече. А он је из полутаме стасао из жеље која ће ми се остварити у једну која никад неће. Горе-доле раменима, није то ништа, и очи су му бивале топлије. Јасније, зрелије сам га морала волети. Скочила сам са столице. Учествовали су и нос, и језик, и руке. Меко и стидљиво смо се волели. Као вуна и свила, камилица и шлаг. Топао као његов врат био је први пољубац. Отимајући се за шестицу на лотоу ућуткали смо се наредним.
Кад смо последњи пут испунили листић? - очијукао је наводећи на жуту трафику напаковану магазинима, лизалицима и гуменим царством. Ма не знам... Ранац на пола задњице, крејон и индекс у руци. Успели смо, шта ће нам шестица на лотоу? Е ал' си партибрејкер, немој да прекидаш традицију. Традицију? – поновила сам. Је л' то сад наша традиција. Обесио ми је руку преко рамена, а ја сам гледала у Ушће смешкајући се и пуштајући људе, и реку, и Калемегдан да ми прођу кроз дан. Његова рука на мом рамену – рампа, браник, рам. Зауставите свет! Ред је на нас.
Листић сам магнетом прикачила за фриз. Нисам сазнала која је добитна комбинација. Куцкала сам старе плочице и размишљала како он на исти начин раздваја и спаја бројеве. Ревизор и рестауратор. Звучи као име неког класика.
А затим сам на Тргу спојила мозаик у слику. Преко златне и византијско плаве газиле су стотине. Лепота је пролазна – сетила сам се. Али заправо она опстаје, а углови гледања, посматрачи и неоплемењени пролазе. Уметност остаје. Баш си нашла шта да студираш – зачикавао ме је – али увек је слушао и препознавао sfumato. Није ми жао што сам уписала уметност, од свих вештина, она је најакадемскија.
Не знам кад смо престали да будемо деца и ко нас је убедио да смо морали: родитељи, професори, дипломирани одрасли. Емануел, еразмус студент из Уругваја, уселио се у мој живот са штафелајем и лептирицама. Са још једним уметником у кући, мислила сам да ће зидови бити шаренији. Необавезно смо разговарали, необавезно се волели и безвезно срасли. Hoder! Између боја, четки за косу и његовог покретног оркестра, провлачили су се дани затрпани рачунима и листићима за лото. Ја сам и даље играла. Стан сам претворила у атеље, свог несуђеног љубимца преместила у врећу за спавање. Кречила сам зидове најпре у љубичасте тонове, затим у модро и бордо, и коначно у црно и бело. Али остали су заувек зидови. Емануелова коса је расла. А он, моја деветка, отишао је у Словенију да постане човек. Овде не могу, рекао ми је машући листићем. Овде ћу остати син једног пијанца. И зарадићу или костобољу или синдром пропалице кивне на цео свет.
Не знам тачно кад сам престала да играм. Можда кад сам у лототеци срела школску која ми је рекла да је отворен пројекат за рестаурацију мозаика у Сремској Митровици и да ће ме препоручити ако желим; или кад сам уместо шестице „убола” продавца. Много си незрела за своје године, рекла ми је мама размазана од фарбе. Много си седа, одговорила сам и запослила се у ресторану подно зграде. У праву си, скинула сам листић са фрижидера, од љубави и уметности не може се живети.
Пре седам година давала сам отказ; пре пет година, давала сам отказ; прошле године маштала сам о рестаурацији споменика културе у Словенији, о Триглаву и Тартимијевом Тргу.
Данас је нешто успорен дан. Слушам куварицу како запомаже због четворке свог сина у седмом разреду. Накси радио одговара евергрином Све смо могли ми. Улазе мама и још један син. Глава се с лактова сели на врат. Дунем да растерам власи и духове, и насмејана се нацртам пред гостима. Сви одиграни бројеви врте ми се у очима, овај цртеж је акварел, разлива се... Дечак је увукао главу у ранац. По брзим покретима руку рекла бих да је унутра или телефон или слична справа на којој игра игрице. Томаж, престани. Синови и маме, погледа ме бринета ала Марион Котиљард заруменевши се. Прст јој путује кроз торте на менију. Дугујем му за девети рођендан. Из ранца 'брп', још недовољно истренирано. Томаж, срам те било, не подригује се у ресторану. Извините, ја за њега не постојим. Некад је то ствар очева и синова, додајем цвокоћући хемијском. Или можда не. Нисам мислила... Увлачим се у руке и ноге, ко у пипке, и све ми је мало. Да се уселим у њен срамежљиви осмех? Тесно. Да јој придржим ташну. Даље. А тек тај укрућени длан. Само немојте спомињати. Очи питају КОГА. О-Ц-А. Извините.
Нећу да упознам деду, јавља се рашчупани мачак. Зашто ја идем на свој рођендан код њега? Што он није дошао? Зато што идемо код тате на гробље. Пре него очи, још незреле, недогледале, поздравиле су ме пеге, та добитна комбинација шарма и случаја. Доцртавала сам их некад, као бројеве. Прамен никад није слушао.Кад ме је последњи пут позвао? Кад сам му последњи пут писала? Колико је прошло? Смена боја на семафору у недогледном понављању. Плазма, у реду. Негде је писало, негде се провукло његово име, на Фб-у, на лотоу, на реклами на превозу. Кад бих могла да се сетим комбинације. Ноге су ми се укопале у земљу, као оног дана у аутобусу, а окер, бордо и зелено прошло је кроз мој живот – на Калемегдану, на послу, у кревету – враћа се кроз крошње у бордо јакни, са тајнама у ранцу.
|