детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕСТАНИТЕ ЈАДИ

Престаните јади и чемери моји,

што кочите срце док у грчу бледи.

Зар није доста у грудима тукло?

Зар нисте сити у леденој беди?

Све речи су замрле под теретом вашим,

и ватра што некад ко буктиња плану.

Сад гасне у пепелу хладним и страшним,

док гробница ћути у леденом дану.

О, срушите стеге, што живот ми рију.

Нек се усне склопе у бескрајном миру.

Нек сене у мраку сад мирније снију,

док се душа дави у мутноме виру.

Доста је било те крваве песме,

и погледа који кроз векове тражи.

Престаните јади, јер више се не сме

гледати у дно где не вреде лажи.

Нек мирисни ловор над гробом процвета

и тишина тешка, нек постане јека.

Ја одлазим миран са овога света,

тамо где бол више никога не чека.

И НОЖ ИЗ ЛЕЂА ПОНОВО ВАДИМ

Ноћ ми сипа горчину у чашу,

и опет дим ми разбистри мрак.

Живот ме воли – ал с леђа слети,

увек по мени забије крак.

И нож из леђа поново вадим,

као да јутро без бола не вреди.

Све своје ране у смех претворим,

и опет станем – опет устанем - тако седим.

Пријатељи нестали ко дим цигаре.

судија ми правду мери без речи.

И сваки осмех нова је издаја,

а срце лудак и даље клечи.

И нож из леђа поново вадим,

смешно је брате и да сам жив.

све што ме боли у песму ставим,

да не заборавим, да сам постојао, крив.

Љубав је пала под прву лаж,

гледа преко рамена „Ниси ти тај“

А ја јој машем без имена

и сипам себи још један сјај.

И нож из леђа поново вадим,

док крв се слива низ успомене.

Ја певам себи, ја живот славим,

јер нема смрти, док има мене.

И нож из леђа поново вадим

као да јутро без бола не вреди.

И све ране у смех претворим.

И опет идем станем и бледим.

КАД СКЛОПИМ ОЧИ

Кад склопим очи - и то једном биће,

без сна, без јутра, без трага и гласа,

све што сам био престаће да дише

у мраку где се вечност таласа.

Неће тад бол, ни крик да ме прати,

ни руке света нити његов глас,

само ће тишина једино знати

да сам био сенка што је тражила спас.

У мени ће ноћ заувек да стане,

кад падне у моје груди саме,

у мени ће звезде крварити по тами

и свемир ће ћутке затворити дане.

Јер смрт није крај - већ мир без имена,

трен кад се душа угаси сама,

кад склопим очи - једном - заувек,

свет ће остати с друге стране таман.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: