|
|
|
 | Тодор Бјелкић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
РАДОСТИ МОЈА, ПУЛИНУ МОЈ Ма, право да ти ја рекнем: нијесам ти се ја одма овдје доселио и ово мало кућице скућио. Прво ти је то било вако: дођемо ти ми у Сријем, да л ће бити педесет четврте или пете, мука натјерала, у оној прљуги тамо четвера гладна уста: жена и троје дјеце, а и ја, богами, гологаћ и гологлав... Имам оћу, ал немам могу! И тако ти кренемо у косидбу: стари Манојло, косибаша, у пет га села није било, Милош Пурижгало, покојни, ракија га балзамирала и споља и изнутра - па, послије, сам од себе, врат у коноп угуро; Лука Бињаџија, а оно „бињаџија“ због тог што му тамо, на оним нашијем сјелима, прелима, зборовима и које-каквим ујдурмама, нико није смио нит мого на пут стати и, да простиш, ја, ево, сав некако ерлав, гурав и, опет да простиш, сав некако подбочен... Ја, Петко, а звали ме „Кајем се“... Прво се ја ко мало љутио, ал, мал-мал па уватим себе како рекнем. „Кајем се“... А како и не би, мрку ти жуну шарену, кад сам посве свјестан: урадим ли добро - кајаћу се, то ми рођена згурена леђа шану - а оћу л` да забашурим, ем се ушепртљим, ем не умијем, а и по џепу ми увијек ударало, ко да ме у слијепо неко намјерно одаџуне...Елем, кренемо ми на косидбу, а једва некако новац искуцкали за пут. Вози „гара“ три бијела дана, није то ко сад било неки експресова, кад ли четвртог дана, а ми с оне стране Фрушке горе, чекамо на раскршћу `оћел доћи неки газда... У неко доба, море бит четир или пет узјутра, иде један, очи му ко на зејтину, вријеме топло, ми под дудом спавали, а њему шубара на глави... Нешто се ја, у себи нако резонирам: чим он шубару у ово доба године не скида - тај се стално каје, да простиш, ко и сам... Ал, погодимо се некако, његова рана, и торбе нам напуни бјелим љебом, луком и сланином, јакако... Одведе нас на ливаду а трава - страота једна... Мрку ти жуну шарену, одједноч ме подувати жеља: ма што нијесам говече, ил нека остала марва - па да се сит наједем ко човјек; тако је трава бујна, зелена, лијепа и здрава. Опљунемо ти ми у шаке, бритке косе у јуначке руке, Манојло предњачи, а иза нас остају трбушасти откоси, да простиш ко краве стеоне - само млијеко из њих што не потече...Нешто ми позната ова Фрушка, лака ми на срцу, ко да сам тамо, у мом селу... Па, и сунце све нешто запиње за брежуљке и за дрвеће. Не да му се да урони у благотворну ноћ, поготово кад је косидба, а Манојло вели да ће још мало у Америци бити дан и да ће, кобајаги, милијарде људи кренути на посо... Ја све сумњам да су милијарде, а и нешто се кајем што смо уопште дошли на ову ливаду... Кад ли тамо, с оне селске стране, иду тројица! Видим ја: добро бити не мере! Здраво, људи! Ми одговоримо. „А, на прилику, зашто ви косите ову нашу ливаду?“, питају они. Туц-муц, тамте-вамте, испаде да је то њихова ливада, кобајаги они браћа, а види се да је сваки од зла оца и од горе мајке, да нас је онај са шубаром поштено наерисао и ми смо одма били свјесни... Кажу они да њиову ливаду нико не смије да коси, то је трава за приплод и да ће нас тужити до бога што смо им упропастили таки чаир. А о дневници и надници да се не пркеља! Једино се Лука Бињаџија раскорачио с косом, ал ми му рекнемо да је село увијек јаче од сватова...Елем, онемоћам ја, а ови моји заопуцају у Нерадин. Вели Манојло, као најстарији, чим је не-ра-дин да су тамо наши људи, а ја останем у овом селу, са косом. И џабе ми од ње, него се приватим да код Крцуље чувам овце. Није шала, има их триест и предводи их магарац. Каже ми Крцуља: ево ти и Бујзе, пулина, кер је паметан, сам враћа овце - ти само заповиједи! Први дан чувам ја овце, а Бујза, кад види да нека застрани закевће и већ ју је вратила у стадо. Никада нијесам ни видио ни сањао да једно пашче море бит тако паметно - као иксан! Дошло вријеме и ручку, распакујем ја торбу, извалим се испод дебелог раста, а Бујза се свила крај моји ногу и, као дијете, жмирка бистрим очима - само што не енглендише и очекује некакву љепоту из оне моје сиротињске торбе. Погледам ја: овце се, богами, раштркале, па ни магаре се не види. Кажем ја Бујзи: „Иди, побогу, и поврати овце!“ нијесам ја знао, а нико ме није ни упутио да треба рећи: „Бујза, еј иди лијево! Иди десно!“, и још јој уз то показивати и главом на коју страну треба да иде. Гледа пашче у ме, врти репом као да ће и да зацвили помало, ал да послуша - неће! Добро, кажем ја њој, кад нећеш ти - вала, нећу ни ја! Мени је Крцуља реко да ти само заповиједим, а ти види шта ћеш и куда ћеш! Јал сваћа, јал не сваћа, тек ти она остаде са мном на ручку и, мрку ти жуну шарену, добро омасти брке с оно моје сланине, три прста дебеле... А овце, фала на питању, заждиле у шуму па сам их два дана послије скупљао. Ма, гдје то море бит паметно кад их магаре вода...И у тај мјесец дана завољела Бујза мене и моје ручкове, чисто се удебљала. Па, кад сам пошо кући, а она ни макац од мене, џабе што је тјерам да се врати, све ме стра тужиће ме Крцуља... Изгуби се она, брат брату, једно петнаес-двајест минута - кад ли већ иза следећег грма она чека и радосно маше репићком, и све тако до станице... Жао ми да је ту оставим, убиће ко, бојим се, тако честито керче, а знам: у воз не мереш, брез дозволе, никакво живинче унијети. А оставит је не могу и ријешим ја да је под крадом одвезем у ону нашу сиротињу. Потрефи су ту и Томо, наш човјек, кондуктер из сусједног трећег села, па зажмири и на једно, па ће ти и на друго око, тер ти ја Бујзу испод сједала, па право кући...`Еј, мрку ти жуну шарену, да само чуда видиш: затрчи се Бујза у она наша говеда и овце, а они дивљи, није то ко вамо у Сријему, па ти се марва заобада и раштрка - у другом срезу смо их послије налазили. Поче Бујза да слаби, да вене: нема сланине и тешка јој, јадници, ова наша куруза. Гледам ја њу и све се мислим: имаш ти право, Бујзице, не мере се од тврде прове више живјети - ваља нама другог селамета тражити. Мислим се ја и смислим: ваља се вамо у Сријем селити - па куд пукло, нек пукне. Речено, мрку ти жуну шарену, и учињено: испродам лијепо оно неколико посних њивица и крчевина, попакујем дјецу са женом и Бујзом, па опет на „гару“, у Сријем широки и равни... Мало се скућимо, а Бујза ме опет у мисли надала: треба нешто и оваца купити, а дјеца ће с кером лако с њима на крај, и још ће моћи и за школу учити... И тако ти велим: овца по повца, а данас имам своје стадо, јакако Бујзини унуци, јал ће бити праунуци, воле ме и служе ко и баба им, и увијек мед њима има по једна Бујза. Па се нешто смишљам: лијепи пулину мој, радости моја, шта би са мном било да Бујзу нијесам упозно. А сад сам газда, не мако се одавле ако лажем: и шубара је ту, и кожун и кожне пантоле имам - па јал ти воља кожу окренит унутра јал напоље... Е, мој Петко, фала твоме честитом и паметном пулину и нек му је лака земљица црна, помислим чим изјутра овце на пашу пушћам, и никад се више покајо нијесам.
|
