детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПТИЦА СЕЛИЦА

Таксиста је исколачио очи као да је тражила да вози на Марс. Образи су му били меснати и нездраво румени, усне искривљене, а поглед пун лукавства, ближег искварености него урођеној бистрини.

„Не возим у Борчу. Мост... Треба ми много времена да се вратим у град.“

„Али ја ћу платити за ваше време!“, рекла је, свесна да скупи кофери и став дрске девојчице из белог света нису оставили утисак.

„Нико не вози у Борчу.“, показао је према такси сатници.

„Па шта предлажете, да ухватим трамвај?“

„Нема овде трамваја. Нису постављене шине.“

Туп је баш како и изгледа, што је код такси возача реткост. Мина је волела номадски дух људи који су бирали да им радни век прође на точковима. Ретко би пропустила да са њима размени коју реч, јер је, по великом скиталачком искуству, знала да ће у таксију чути најкорисније податке о месту које упознаје, најсмешније и најпапреније вицеве, или пак циничне опаске, које ће понављати годинама пред различитим људима.

Срећа је, ето, одредила да првог недуховитог буквана међу таксистима сретне баш при повратку у родни град. Најтоплији и најживљи расадник племенитих мангупа, ако је веровати Мининим родитељима. Београд, раскошна трпеза без граница, град огромног срца и отвореног ума... Град који је то двоје размаженковића напустило почетком деведесетих, са бебом Мином у рукама, чим је живот у њему престао да буде беспрекорно угодан.

„Нема везе, сачекаћу да их поставе.“, промрмљала је.

Таксиста је и даље упитно зурио, па је додала: „Шине... Сачекаћу да поставе шине, или да се ископа рупа за метро... Шта мислите, шта ће пре?’’

„Мислим да ће ти овде најпре слетети авион!“, одбруси јој човек. „Леп, крилати авион, да тебе, као и остале птице селице, врати у јужну и топлу материну, одакле долећете да нам солите памет...“

Па добро, није сасвим туп, али му баш недостаје смисла за хумор. Зашто се толико увредио на малу, по Минином уверењу сасвим безазлену шалу?!

Слегла је раменима и окренула се да тражи ново такси возило, кад јој запишта мобилни телефон. Чудно. Већ је пристигло оно „добро дошли“ са понудом за телефонирање по најповољнијој тарифи домаћих оператера.

Па да! То Александар шаље поруку. Саша, како је говорила Минина мајка. Или Сале, како јој се потписао брат од тетке у првом дописивању, које су као одрасли успоставили.

„Не седај у такси.“, писао је. „Одраће те, кад схвате да си странкиња. Долазим по тебе.“

Нисам странкиња, љутнула се у себи. Српски ми је добар, знам и жаргон. Можда се примећује страни нагласак, али сасвим мало... Крв није вода. Чак и ако кажем нешто погрешно, нисам странкиња!

Ипак, била је птица селица, таксиста је то погодио. Пропутовала је свет, и то не као туриста, да разгледа знаменитости и необичне пределе, већ увек са чврстом вером да ће се тамо далеко, под новим небом, коначно и скрасити. Ни природа њеног посла не противи се променама боравишта: сваки пансион, собица у хостелу, или тераса са погледом на море, лако постају Минина канцеларија.

Можда је то образац који је преузела од родитеља. Тетка, Салетова мајка, никад није хтела да оде из Србије, иако су је звали и наговарали. И упркос томе што крај пропалог брака и слабо плаћеног посла наставнице, безбројних трзавица и опште несигурности у свакодневном животу, за останак није имала превише разлога.

Ни Сале није волео лутања. Сваког лета се сунчао на истој плажи у Грчкој. Викендом је правио роштиљ у друштву пријатеља из детињства. Уредно је лајковао Минине фотографије на Инстаграму, али само зато што их поставља његова сестра. Такви су му били и коментари.

„Гле, ошишала си се!“, написао би, потпуно слеп за изласке и заласке сунца, врхове планина, романтичне дворце, или било шта што је Мина сматрала вредним обиласка и фотографисања. Сале је, очигледно, био птица станарица.

Али, Минини родитељи нису баш били селице. Отишли су да се не врате. Повратак у Београд („кући“, како су обоје и даље говорили) никада међу њима није био предмет разматрања. Можда им је, у својој незрелости, судила исувише строго. Иако су расли као мажена, пажљиво одгајана и образована деца, у туђини су ударнички запели да створе тајпристојни живот, који им је измицао код куће. Оца су јој пре неколико година силно увредили примедбом да је економски мигрант.

„Економски – мало сутра!“, чула га је како гунђа.

А онда је, на питање зашто су заправо отишли, добила потпун одговор. Није, као раније, говорио да су хтели стабилност, плате довољне да покрију месечне трошкове, ред и мир, тај такозвани пристојни живот.

„У овом мравињаку немају појма шта је прави живот!“, узвикнуо је. „Али, ја нисам могао да пуцам на људе код којих сам до јуче ишао на журке. Једноставно – нисам могао.“

Минина жеља да путује у Београд мајку и оца затекла је неспремне.

„Хоћу да уживо видим тетку и Салета. Желим да обиђем нану.“

Нана. Тако су звали Минину бабу по мајци. Становала је у кућици на рубу града, који је последњих година живнуо и постао огромно ново насеље на левој обали Дунава.

Писмо те старице, слабог тела и сјајно очуваног ума, донео је прекоокеански авион у коверти шарених ивица, на којој је било исписано само Минино име. Управо зато о писму родитељима, као ни било коме другом, није рекла ни реч. Малчице се мучила да одгонетне уздрхтали старачки рукопис, више због навике да чита искључиво одштампано, него зато што јој је недокучив био смисао наниних реченица. Још као дете поносила се познавањем језика којим нико у њеном разреду не говори.

„Дођи да те видим пре него што умрем.“, писала јој је нана. „Ти си моја крв.“

Те речи данима су биле као ватром исписане у Мининој свести, а коначну одлуку да се спакује донела је захваљујући сада већ бившем момку, Адриану. Имали су везицу од три дана и две ноћи, значајну само по начину на који се прекинула.

Адриано је био свежи досељеник, пореклом из Напуља. Згодан, разговоран и на први поглед веома симпатичан, а, заправо, сујетан и за дуже слушање досадан. Пуцао је од гастарбајтерског патриотизма. Мину је прво водио да проба прави еспресо, код својих земљака, наравно. Затим су ишли у италијански ресторан, па на концерт музичара који је тек градио каријеру, и који је био изузетан зато што је, није тешко погодити, чист Наполитанац!

Пошто јој је Адрианово истицање порекла већ увелико додијало, чула је себе као, без размишљања одговара на комплимент:

„То је зато што сам из Србије. Наше су жене у Европи најлепше.“

Десетак дана касније, на десетак километара изнад нивоа мора, поново је читала нанино писмо. Питала се да ли је неприпадање било оно што ју је одувек мучило, као туп и упоран бол што се јавља на месту одсечених удова. Није се настанила, нити макар дуже задржала, нигде на планети – зато што ниједно од тих места није било њено.

Молила је Салета да вози лагано, тако да јој ништа не промакне. Мада, јасно јој је да не може у једном дану упознати град. Могла би да обиђе места о којима су јој родитељи причали, ако ишта препозна... Или да крене насумице, у властита искуства.

У сваком случају, прво иде да посети нану.

Хтела је да само ушета у двориште и да стару жену изненади речима: „Ево, дошла сам.“ А изенадила је и саму себе када је са капије викнула:

„Нано, вратила сам се!“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: