О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе















Историја
Наука
Традиција







Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Ризница


ПРЕПОЗНАВАЊЕ УМЕТТНОСТИ (4)

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ПРЕПОЗНАВАЊЕ УМЕТНОСТИ (4)


Др СИМО ЈЕЛАЧА



ГРЧКА УМЕТНОСТ


Грци, или Хелени, како су сами себе називали, састоје се из више племена која су имала исти језик, исте богове и заједничку свест да су им свима исти претци. Припадају заједници индоевропских народа и сродници су Латина, Германа, Персијанаца и Индијаца.
Хеленска племена стигла су на јужни део Балканског полуострва, између другог и првог миленијума п.н.е. Временом су се настањивали и на Сицилији, Јужној Италији, у Шпанији, на обалама Мале Азије и Јужне Русије. Сви су остали јединствени и створили изванредна остварења још око петог века п.н.е.
Архитектура
Грчка архитектура датира још од раздобља названог ‘’Грчки средњи век’’. Подржавали су пространа утврђења Ахајаца, са острва Крита, на која су утицале асирска и египатска цивилизације. Грци су, међутим, створили сопствени свет архитектуре. Своје грађевине су засновали на микенском древном храму са стубовима, чиме су створили темеље уметности дугој преко два миленијума. За архитектуру, скулптуру и сликарство Грци су поставили правила. Систем је одабрао стуб и греду као основу конструкције. Тиме су утврђени типови зграда. Храмови у Грчкој били су предмет теоријских истраживања. Основу је чнила правоугаона просторија са стубовима около, пример је Посејдонов храм Дорског стила (пети век п.н.е.). У изузетним случајевима просторија је била кружна. Зид и стубови прихватали су тежину крова и камених блокова, односно целокупну тежину грађевине. Системи спајања елемената били су Дорски и Јонски. Партенон, најлепши храм дорског стила, подигнут је у јонском центру Атине. Три стила и њихове модификације представљају основ за разумевање грчке архитектуре.
За каснији развој архитектуре дорски стил је преузео примат. Завршни део стуба зове се капитол, који се везује са кровом. Стуб јонског стила има једнаку дебљину до ⅓ висине, а одатле се смањује до капитола.
Стубови јонски и дорски разликују се у обради, нарочито капитола. Структурално јонски капитол је био мање практичан од дорског. Ова два стила разликовала су се и у бази стубова. У јонском стилу база је била важна компонента. Јонски и дорски стил разликовали су се и у димензијама. Грчки храмови били су упечатљиви због спољнег изгледа, унутрашњост је била само као затворена кутија, камени сеф. Коринтски стил је само декоративнија варијанта јонског стила. Његове новине састојале су се у богато украшеној бази стуба и новом облику капитола, у облику звона. Грци га нису много примењивали, али био је у моди у Риму. Класична грчка архитектура почела је у IX веку п.н.е., а највиши домет достигла је у V веку п.н.е. изградњом на атинском Акропољу. Грчке стилове прихватиле су и многе цивилизације, као основе сопствене архитектуре. Дорски стилови били су масивнији од јонских и гушће распоређени. Стилови су у ствари спољна декорација. Трећи стил, Коринтски, је у ствари варијацуја јонског стила. Варијације код коринтског стила богатија је база, а и капитол. Отуда је коринтски стил декоративнији од претходна два. По томе су га Грци користили само за мања здања. Пре појаве коринтског стила на јонском стилу уведена је Каријатида, стуб статуа жене.
У грчкој архитектури велику улогу игра позористе, трагедије и комедије, биле су код Хелена највеће манифестације, почетак драмске уметности. За та извођења одабран је спољни простор падина брега. Седишта за гледаоце постављена су у облику полукруга према средишном делу. Тај средишни део могао је бити кружан или полукружан. Тај простор Римљани су претварали у амфитеатар. Римљани су позориште одвајали од брега, они су правили кружно степениште. Грчко позориште отворено према природи, остаје као знаменито остварење у архитектури. Стубови грађевина, дорски, јонски и коринтски променули су своје пропорције.



Скулптура


Многе од оригиналних грчких скулптура су опљачкане, као што је Велика статуа Атене у злату и слоновачи, коју је Фидија наручио за унутрашњост Пантенона. Сачуване су многе копије, мермерне и бронзане копије, и друге су губиле оригиналност. Уметничко наследство Грка превазилази целокупно уметничко наследство и стваралаштво многих људских култура. Грчка скулптура ранијег доба везана је са тадашњом архитектуром. Грчки богови, различито од Египта и Персије, замишљени су као човек са људским особинама, без недостатака. Поделили су их према старости људи (као дечак,15-16 година), као зрео човек у пуној снази, љупка млада девојка и озбиљна жена. Деца и старци нису представљани у скулптури. У грчкој скулптури позната су имена уметника. На пример Пракситал, чија љубавница је била Фрина из Тебе, први је приказао нагу жену. Грчки уметници правили су скулптуре у камену и мермеру. Следе фигуре бога Аполона. Скулптуре жена са косом и хаљинама, много теже за израду, биле су напредак у изради скулптура. Најрепрезентативније дело сматра се кочијаш из Делфа, сачувано у оригиналу, у бронзи, око 475 године п.н.е. Са изванредним наборима на одећи. До половине V века п.н.е. Грци су достигли врхунац у скулптури, право савршенство. Поликлет је утврдио тачне односе људског тела, који се морају одржавати у изради скулптуре. Грчки скулптори истичу мишиће на скулптурама. Највећи грчки скулптор сматра се Фидија. Скулптуре су обично представљене у групама, а не као појединачне фигуре. Грчке скулптуре очаравају гледаоце лепотом и као целина.
Сликарство
Поред архитектуре и скулптуре Грци су се истицали и у сликарству, у изради накита, керамике, ковању новца и обради метала. Сви су се држали стаза које су утабали архитекте и вајари. Од грчког сликарства мало је остало. Грчко сликарство било је напредно као и архитектура и скулптура. Слика грожђа, коју је насликао Зеуксис, била је толико верна да су је птице стално кљуцале. Сликари су најчешће сликали на вазама од керамике. Грчке вазе биле су веома цењене на тржишту, захваљујући декорацији. Вазе за ношење воде имале су по три дршке, једна за држање док се пуни и две за подизање. Многе вазе служиле су само као сувенири за украс. Прве осликане вазе потичу из VIII и VII века п.н.е. Оне имају карактеристичну геометријску декорацију. Рађене су на Родосу, а од средине VI века п.н.е. у Атини. Атинске вазе сматрају се најлепшим. Око 500 година п.н.е. вазе су рађене црне са фигурама на њима у црвеној боји.


Типови стубова грчке архитектуре





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"