О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НАЈЛЕПШЕ ЈАЈЕ

Ружица Кљајић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


 НАЈЛЕПШЕ ЈАЈЕ

 

     Те, 1960 - е године, старији људи су причали, да је тако лепо и благодарно пролеће и лето ретко било за време њиховог века.
     Можда је то било зато (говорили су неки), што се првог маја, на дан који се славио као празник рада, славио и Ускрс, како у православним тако и у католичким породицама, а на Ђурђевдан је пала и обилна киша што је по народном веровању био добар знак за родну и богату годину.
     То првомајско и ускршње јутро било је пуно мириса бујног цвећа и лековитог биља  а златна сунчева лопта још на далеком хоризонту обећавала је леп и топао дан.
     Иако су сви у селу с разлогом били у својим кућама заузети око припрема ускршњег доручка или ужурбано по стајама намиривали стоку, ипак се осећала нека необична живост, нарочито међу децом која су лепо обучена и уредно зачешљана нестрпљиво чекала доручак, да би затим с брижљиво одабраним јајетом у рукама кренула на уобичајено место у селу.
     При поласку, уз обавезан савет да не закасне на ручак, мајке би уз оно одабрано   давале деци још неко лепо нашарано јаје и говориле:
     - Узми сине! Понеси да ти се нађе или размени с неким ко буде желео.
 
     Никада се у паркићу испред споменика није окупило толико деце пуних дланова шарених јаја. Били су ту углавном дечаци али и неколико девојчица које су успеле намолити родитеље за излазак из куће таквим поводом, што није било ни мало једноставно.
     Након уобичајеног такмичења у две бројне групе, на крају су један наспрам другог поносито стајали  Јован и Иван, чија су јаја била најјача и остала цела. По дотадашњем обичају, требало је да се међусобно огледају и да се види чије ће јаје бити победник те године. Деца која су око њих стајала у великом кругу, с нестрпљењем су чекала да се такмичење настави, али дечаци (који су иначе били веома добри другови и блиски од раног детињства), свечано саопштише да не желе наставити такмичење, али предложише, да за Ускрс те године буду два победника. Иако су неки видно разочарани таквом одлуком чак и негодовали, ипак сви сложно одлучише да крену својим кућама јер не би било лепо да закасне на ускршњи ручак.
     У повратку кући, дечаци су из неког разлога све време ћутали и тек кад стигоше пред његову кућу Иван рече:
     - Мојима ће бити драго због овог јајета, а ја, не бих знао шта да кежем? Можда смо ипак требали послушати и остале такмичаре а знам и колико си ти поносан кад твоје јаје победи.
     - Не брини Иване! Већ имам два победничка која чувам јер ми се чини да и она мене чувају да у току године будем здрав и јак. Ове године ти си се с нама први пут такмичио, а и јаје ти је најлепше. Због шара какве никада нисам видео, заслужило је да га сачувамо, а сигуран сам да ће и оно тебе чувати. Нека ти је Иване срећан Ускрс!
     - И теби Јоване! Јаје ћу чувати а оно нека чува нас обојицу.
 

***

     Како је у току пролећа било довољно кишних и сунчаних дана, природа је била сва зелена и бујна, али ни разноврстан животињски свет није ни мало заостајао у том погледу. Веверице, ласице, зечеви, фазани, а у оближњим шумама и крупнија шумска дивљач (сви у неком радосном покрету), били су део тог необично лепог пролећа. Разноврстан цвркут птица био је знак да су се и птице селице у великом броју вратиле у стара станишта. Чак је и на великом електричном стубу у близини Јованове куће, један млади пар рода обновио старо гнездо и својом лепотом мамио погледе деце и одраслих.
     Јован је као и многа друга деца волео птице, нарочио оне које би виђао у свом дворишту, или у близини своје куће и знао је сва њихова гнезда. Једног дана, некако већ с почетка распуста, док се пропињао на прсте и покушавао да дохвати тек заруделе плодове ране трешње, зачуо је пискав и нејак цвркут. Убрзо је открио да су то младунци који су испали из једног гнезда у ком су сваке године маме ласте одгајале своје младе. Уз велики труд Јован је успео да врати птиће у њихово гнездо, а онда је због једног незгодног покрета заједно с мердевинама пао на земљу.
     Из вароши која на срећу није била далеко, лекар је брзо стигао и након што је дечака детаљно прегледао, обратио се забринутим родитељима:
     - На срећу, иако је веома незгодно пао, није ништа сломљено, али је ваш син доживео потрес мозга и зато је у несвесном стању, које, надам се неће дуго потрајати. Дао сам лек који ће му помоћи уколико се појави неки бол а и да мирније спава. За сада је боље да остане у кући јер би свако померање и транспорт до неке болнице био већи ризик. Потребно му је мировање и сан а ја ћу вечерас поново доћи.
     Док су отац и мајка на смену седели поред дечаковог кревета, фамилија и комшије су долазили, нудили своју помоћ и делили родитељску забринутост, а навраћала су и деца да питају како је Јован. Касно увече, уз допуштење својих и Јованових родитеља, Иван је сео крај кревета и држећи свог другара за руку будан дочекао јутро.
     Наредног преподнева, баш онако како се лекар и надао, као да се будио из дугог сна Јован је полако отворио очи и прво што је као кроз маглу угледао било је брижно мајчино лице, а онда је на столићу крај свог кревета, на белој чинији, поред својих победничких угледао и оно Иваново најлепше јаје, чије су лепе шаре измамиле нежни осмех на дечаковом лицу.
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"