|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МРАВИЊАК(У Сомбору: 1993 године)
– Мајко, хоћемо ли икада више отићи баки за Ускрс?– То само Бог зна, а ми морамо бити стрпљиви и надати се, па шта буде.У простору мале, недавно изнајмљене собе, нечујно су се надметале тек изговорене ријечи и тешка тишина, а мајка и дијете вратише се својим мислима. Послије овог питања, Марија је могла само наслутити о чему је њено дијете размишљало. Она, у трену, постави себи много питања везаних за своју мајку, а све у жељи да је „дозове и разговара с њом“.– Боже мој! Да ли је још жива? Ако је жива, да није не дај Боже болесна? Има ли хране, лијекова, струје, воде...? Да ли је још у својој кући, на коју је била толико поносна, коју, ни у највећој опасности није жељела напустити. На упорне молбе да се склонимо у планину, одговарала је увијек исто:– Нека ме! Ако баш морам, нек' погинем у мојој кући.Данас је Ускрс, велики празник, за који је раније, увијек, с великом љубављу и све по реду и обичају припремала за своју чељад. Како то данас изгледа у њеној кући? А мравињак? Да ли ће и данас и с ким ићи до нашег мравињака?Марија се сјети, да је одлазак до мравињака, у њиховој великој башти, био обавезан у току првог ускршњег дана. Док је била дијете, често је одлазила с мајком, нарочито кад неко од млађе дјеце није био расположен да иде, иако се мајка трудила да сва дјеца повремено крену с њом.Касније, кад је за Ускрс одлазила родитељима са својом породицом, увијек би се понудила мајци да јој прави друштво у обиласку мравињака на имању. Посматрала је, како мајка послије ускршњег ручка, у један дубоки тањур, пажљиво скупља са стола мрвице, љускице и све остатке од црвено обојених јаја.Можда је некад на Ускрс падала и киша, али, Марија се сјећа само оних сунчаних ускршњих дана. Кад мајка с тањуром у рукама крене у башту, а она за њом, увијек је на леђима осјећала ону пријатну, сунчеву топлоту.На тврдој земљаној међи, између двије обрадиве парцеле, налазио се велики мравињак. Марији се чинило да је ту одувијек, да је старији од ње и ко зна од кога још. Виђала је она и друге мравињаке, али су сви некако били другачији, по величини, изгледу, мјесту на ком су се налазили и ни један није био тако савршене грађе. Основица му је била широка и округла, а онда је обим постајао све ужи, а на врху се завршавао с уредно сређеном облином, прекривеном ситном, црномземљом. Онако, само наслоњен на међу, већим дијелом је био у обрадивом дијелу земљишта. Кад би се у прољеће, земља у башти припремала за сјетву, мајка је лично стајала и пазила да орачи с плугом не оштете мравињак и увијек говорила:– Нека. Нека. Ја ћу то. С мотиком.И тако годинама, а мравињак је постајао све већи, и љепши.Након што би, на врх пажљиво спустила дио хране из тањура, прије него што крене даље кроз башту да потражи и остале мравињаке, за које је само она знала, мајка би рекла:– Ако ти нећеш, идем сама. Данас је радостан дан и велики светац, па треба нахранити и црва и мрава. А Марија, оставши сама, као занесена, нетремице је посматрала понашање необичних малих створења.Кад тек стигну, на површини мравињака нађе се тек по неки мрав. Чим се на врху нађу мрве и љускице, као по некој команди, мноштво мрава почне да излази из свих дијелова те чудне куће. Они, који изађу из доњих дијелова, крећу ка врху, као да знају, да их баш ту чека храна.Кад напокон стигну на врх, помислиш да ће се понашати као на правој гозби. Али, ништа од тога, већ узимају мрвицу, или љускицу која им је најближа, без обзира на величину, па одмах крећу назад, истим путем до мјеста на ком су изашли и кренули по храну.Из мисли о мравима и мравињаку, Марију трже неки вањски звук, а кад се врати у стварност, прошапута:– Мајко моја! Да ли се и они плаше пуцњаве, онако као што су се плашила моја дјеца? Или, не дај Боже, да није пала граната, па им разорила годинама уређиван дом и њихове њежне животе?
|