О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


КРЕМЕНКОРЕН

Зорика Павловић Давидовић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


КРЕМЕНКОРЕН

 (МЛАДИЦЕ УВИЈЕНЕ ОКО ПРЕДАЧКОГ СТАБЛА)

 (НА ТЕМЕЉУ ВЕРЕ И НЕПОКОРА - Милева Лела Алексић - Издавач - ,,Чигоја штампа"- Београд, издање 2025.год.)


Зорика Павловић Давидовић


        Милева Лела Алексић новом књигом иде још један корак даље у свом књижевном изражају, како тематски, тако и специфичним наративом. Изрека да је ,,историја света историја ратовања'' везује се са радом британског филозофа Arnolda Tonybeeeja и његовог ,,А Studу  of Historу''( Студија историје)где је опсежно промишљао како ратови и сукоби,уопште,обликују људску цивилизацију. Ако са општег пређемо на појединачно, ова изрека би могла осликати главни мотив Лелине књиге. Историја, приказана преко разгранатог стабла једне српске породице, може рефлектовати шири поглед на нашу националну историју, истичући да су ратови, устанци, буне, борбе...често били кључни фактор који је обликовао наше друштво, али и државу, као и културу кроз векове.
      Вођена усменим предањем потомака, Лела нам, заправо, приповеда породичну сагу једне часне српске породице која чува шкрињу културе сећања за сва будућа покољења. Лелини јунаци и јунакиње су горштаци, поникли  на скривеним местима, као каква ендемска бића, обдарени исконском снагом. Лела нам открива један специфичан, скоро заборављен свет, где су част, завет и обећање  имали тежину и бивали на пиједесталу моралних вредности. Реч, некада тешка, није се расипала, већ морала се држати  као застава, високо  на јарболу. Лелина прича, као свечарски вез на белом, српском платну, подсећа и тражи од нас да преиспитамо садашњи поредак вредности, а у односу на она времена када су у породици, али и међу пријатељима и заједници, у  којој се обитавало, подразумевала саборност, када су се искрено делиле и туга и радовања, рађања и умирања као комад погаче и проје. Са, скоро, литургијским поштовањем, Лела гради ликове, оцртава пределе, пажљиво их ређа хронолошки, уверавајући читаоца у аутентичност. Кажу да је добар писац онај коме се верује, а Лела је то, управо, постигла својим рукописом.
       Лелин наратив је богат архаизмима, посебно турцизмима, који су се, делом, задржали до данашњег дана у изворном или пренесеном значењу у српском језику. Такође, кроз призму ликова из различитих крајева-од Куча, Лесковца, Ужица и падина Златара приповедајући свим богатством дијалекта који носе, представљају се слике различитих крајева Србије и њихова истоветност у разноликости. Иако писана у епској традицији ,,тврдоћу'' речи Лела омекшава изнијансираним, лирским елементима. Те лирске слике су, посебно, изражене у описима љубави на један посебан начин вољења, кроз широк распон транспонованих емоција.
       Запис се простире кроз време, преко наших разломљених простора, а започиње с огњишта Матије Деспотовића, смештеног у Сјеничком Санџаку, практично на караули, а свега петстотинак метара од  територије слободне Србије. У то време, територија с друге стране Увца  била је под турском управом, под туђим законима и адетима. Лела нам низом метафора осликава тежак и мучан живот под туђином, али и истовремено стаменост и решеност опстанка породице, као генетска вертикала, око које се увијају младице, расту и листају до небеске Србије. Трпња Срба под Турцима, посебно под османском влашћу која је трајала неколико векова, била је сложена и болна. Срби су трпели тешке порезе, намете, насиље и губитак аутономије. Суживот обичних људи, различитих вера, Лела приказује преко лика заносне Ајше, певачице, чија судбина представља одраз трагедије обичних људи са обе стране. Грамзивост главешина, бахатост властодржаца и њихових послушника је била тешка свакоме ко се по добру познавао. Образ, као симбол дате речи, као један од мотива који се протеже кроз све стране ове књиге, је управо та варница из кремена  која зазори и обасјава  и васкрсава кад је мрак био најгушћи над српским земљама. Кроз сложене односе са Османлијама, Срби су током времена, развили читаве стратегије преживљавања, укључујући трговину са Муслиманима, док су истовремено настојали да саачувају своју традицију и веру.
        Мењали су потомци Деспотовићи презимена, бежећи од зулума, заваравајући траг зверима, али не заборављајући Крсну славу своје породице. Током седамнаестог и осамнаестог века многи су били присиљени да се преименују или конвертују на ислам, док су други бежали у унутрашњост  или у друге пределе како би избегли Турке. Целе породице су ишле пут планина и шума, у збеговима, тражећи сигурно место да свију нова гнезда за будуће соколове. Лела нам казује да се презиме мењало према глави породице, те је тако било уграђено у сећање да траје и да се настави. Бранећи свој род, Матија Деспотовић се жртвује зарад својих најближих, а који у његову славу, уграђују његово име у ново презиме, да би и даље живео кроз њих и будући нарашатај. Колико је пута била рушена и колико пута се дизала са спаљених утрина, не само једна породица, већ и држава, али никада поражена, никада клонула јер је вечно сачувана у предањима потомака, у песмама, на струнама гусала.
      Свака област је имала своју хајдучицу, своју Чучук Стану, која се код Леле појављује као симбол прекида обичајних права Османлија, која су се косила не само са словом закона, већ и чашћу, а која ипак надвладавају снагом осећаја жеље и поноса да се припада том простору, да се огњиште сачува за будуће нараштаје. А, дом је тамо где мати закриљује нови изданак, док сокол не рашири крила. Лела нам казује о Соки, човечици и хајдучици, која након што јој је муж посечен, налази изванредну снагу  да се освети и погуби агу, али и да плод своје свете тајне пренесе да расте у слободниј земљи.  У таквом микрокосмосу жена је попут носећег стуба на који се ослања сваки зид куће, свака греда крова испод којег се рађају нови соколови-тачка повратка, настанка и трајања. Као врисак Лела приповеда о Ђетињи, која жубори болом мајки, које су најтежом жртвом чувале своју лозу неукаљану. Горштак не хвали своје хајдучице речима, већ погледом и делима своје чисте душе. Постојан и довољно снажан да издржи бреме глади и ратовања и да задржи своју крв скупљену у храбром срцу.
      Смењивали су се сукоби, дрхтало је небо над овим крајевима, мање је било мира, него дана буна, устанака и ратовања. Историја страдања се циклусно понављала, а када је мајка Србија звала, уметност  је, често, знала да заћути. Уметници су се враћали у своју земљу, а кистове и пера су мењали за пушке и завоје. Жене су пратиле своје најмилије, очеве, мужеве и синове и чекале, чувале стечено као хајдучице, да ватра с огњишта не згасне и да огреје најмилије по повратку. Трагови предака остају светли, као путоказ али и наук и опомена. Управо та тврдокорна трпња оставила је јаке последице на српски идентитет и колективну меморију. Обликовала је историјске токове, који су утицали на будућност народа кроз његов инатан карактер. Лела нам даје увид, кроз лик Рајка Матијевића, како се остаје кротак у непокору, како се може бити и чојствен и витежан и у зла времена. Брат се по делу познаје, а под крстом завет је јачи од сваке клети, јер човечност се, управо, тада оцртава, а у времену добрим пресликава.  Управо се тим свелим траговима, вратио део породице на исконско ватриште и обновило се оно што им је, једном, силом било разорено и отето.
       Ова сага подстиче наду, утврду вере, да ће  виловитим Виловима и Љубичином равни и даље ницати неке нове, мирисније траве хајдучке. Из кремена Деспотовића развило се стамено храстстабло Сокића и Матијевића, које се грана и пушта младице све до данашњих дана, хрлећи поносно ка будућим временима.
      Лела је својим пером урезала своје слово златотиском подно стабла-да сведочи и подсећа за вијек вијекова. Овом књигом, Лела потврђује свој чудесни дар приповедања, своју доследност у намери да сачува од заборава оно што сви ми носимо као запис, али и аманет у генима.
                                                          


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"