детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРАЈ СВЕТА КАО НАЈСТАРИЈА ЉУДСКА ЗАБЛУДА

Пре свега, смета ме лакоћа с којом људи изговарају да је „дошао крај света“, да је „задње време“, да „даље нема“. Те речи најчешће долазе из чахурице примитивизма и незнања, из оног скрајнутог простора на рубу амбиса сопствене свести, или боље речено, бесвести. Неко ко би желео да се спусти на тај ниво морао би понети падобран, јер је то пад у мрак, а не у дубину.

У суштини, проучавање историје човечанства показује нешто сасвим друго: епохе се понављају. Не у истом облику, не под истим околностима, али са истим принципима, истим страховима, истим заблудама и истим надама. Нећу говорити о човеку неолита, али ако се задржимо на историји која је уско везана за цивилизацију у којој живимо, постаје јасно да крај није ни близу, ни по једном основу.

Из другог угла посматрано, када бисмо свет посматрали хладно, геолошки, а не кроз дневне наслове, могли бисмо рећи да ће овај свет живети још петсто милиона година. А то са нама нема никакве везе. Ми смо само кратка епизода у дугом трајању планете, и управо зато би требало да уживамо у слободи, а не да преживљавамо страхове.

Собзиром на то, највећа опасност не долази из стварности, већ из илузија које производе медији. Они хране панику, стварају привид катастрофе, претварају сваку промену у претњу. А човек који не познаје себе лако поверује у све што га застрашује. Зато је важно погледати у себе, јер ту ћемо се срести са свим одговорима које нам универзум нуди.

Када се све сагледа, историја нам је оставила довољно примера да разумемо да се ништа погубно неће догодити. Живот ће ићи даље. Смрти ће се увек дешавати, и у апсолутном миру би се умирало и страдало без реда. То није знак краја, већ знак постојања. Књижевност нам је оставила велика дела у којима можемо пронаћи све те обрасце, разјаснити их себи и свакоме ко жели да послуша.

У том смислу, време је да се окренемо паралелама између прошлости и садашњости, не да бисмо се плашили, већ да бисмо разумели. Јер разумевање доноси мир, а мир је једини прави темељ раста и развоја човечанства.

Као логичан след, овај текст је први у серији радова који ће приближити реалну слику епоха, њихових страхова, заблуда и унутрашњих механизама. Позивам и друге ауторе да се придруже својим текстовима, својим погледима и својим паралелама, јер само заједничким гласом можемо осветлити оно што је суштински важно: миран, доследан и разуман раст човечанства. У наредном раду наставићу да отварам ове теме, повезујући историјске обрасце са савременим токовима, како бисмо заједно разумели да се свет не завршава, он се стално мења, и у тој промени лежи његова снага.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: