О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КРАЈ СВЕТА КАО НАЈСТАРИЈА ЉУДСКА ЗАБЛУДА

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРАЈ СВЕТА КАО НАЈСТАРИЈА ЉУДСКА ЗАБЛУДА

Пре свега, смета ме лакоћа с којом људи изговарају да је „дошао крај света“, да је „задње време“, да „даље нема“. Те речи најчешће долазе из чахурице примитивизма и незнања, из оног скрајнутог простора на рубу амбиса сопствене свести, или боље речено, бесвести. Неко ко би желео да се спусти на тај ниво морао би понети падобран, јер је то пад у мрак, а не у дубину.
У суштини, проучавање историје човечанства показује нешто сасвим друго: епохе се понављају. Не у истом облику, не под истим околностима, али са истим принципима, истим страховима, истим заблудама и истим надама. Нећу говорити о човеку неолита, али ако се задржимо на историји која је уско везана за цивилизацију у којој живимо, постаје јасно да крај није ни близу, ни по једном основу.
Из другог угла посматрано, када бисмо свет посматрали хладно, геолошки, а не кроз дневне наслове, могли бисмо рећи да ће овај свет живети још петсто милиона година. А то са нама нема никакве везе. Ми смо само кратка епизода у дугом трајању планете, и управо зато би требало да уживамо у слободи, а не да преживљавамо страхове.
Собзиром на то, највећа опасност не долази из стварности, већ из илузија које производе медији. Они хране панику, стварају привид катастрофе, претварају сваку промену у претњу. А човек који не познаје себе лако поверује у све што га застрашује. Зато је важно погледати у себе, јер ту ћемо се срести са свим одговорима које нам универзум нуди.
Када се све сагледа, историја нам је оставила довољно примера да разумемо да се ништа погубно неће догодити. Живот ће ићи даље. Смрти ће се увек дешавати, и у апсолутном миру би се умирало и страдало без реда. То није знак краја, већ знак постојања. Књижевност нам је оставила велика дела у којима можемо пронаћи све те обрасце, разјаснити их себи и свакоме ко жели да послуша.
У том смислу, време је да се окренемо паралелама између прошлости и садашњости, не да бисмо се плашили, већ да бисмо разумели. Јер разумевање доноси мир, а мир је једини прави темељ раста и развоја човечанства.
Као логичан след, овај текст је први у серији радова који ће приближити реалну слику епоха, њихових страхова, заблуда и унутрашњих механизама. Позивам и друге ауторе да се придруже својим текстовима, својим погледима и својим паралелама, јер само заједничким гласом можемо осветлити оно што је суштински важно: миран, доследан и разуман раст човечанства. У наредном раду наставићу да отварам ове теме, повезујући историјске обрасце са савременим токовима, како бисмо заједно разумели да се свет не завршава, он се стално мења, и у тој промени лежи његова снага.


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"