О САМОЋИ ЈЕЗИКА И КОМФОРУ САМОЋЕ  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
О самоћи језика и комфору самоће
Ко вам је омиљени писац? Ја.
Александра Ђорђевић
Понекад се забринем да ми је постало лакше да седим на сигурном, промишљам и записујем. Сви ти људи ван моје главе нису ми обавезно наклоњени. Неки од њих се представљају као спасоноше, врсни познаваоци и чувари културе, борци за правду. Неки то и јесу, и нико их неће спасити себе.
Али ја бих да живим, и тај живот удахнем у речи. Свесно се окружујем писцима, глумцима, сликарима – једном речју талентованим људима. А схватам да таленат није исто што и промишљеност, исто што и мудрост. И да лепота захвата или покрета – тесање дрвета, замах четкицом, надахнути низ слика – мора имати потпору, како изнутра, тако и споља.
Разговарамо, посматрамо, учимо. Један од њих каже да уметност не треба објашњавати, други се жали што га не зову у своје родно место, трећи нариче што поред њега живог довлаче уметнике са стране. А мене је све мање, као и уметности, у тим причама.
А да ли је то живот? Није онај филмски нити књижевни. А можда га и нема у биографијама уметника, осим на маргинама. Кога уопште занима шта се стварно десило? Заправо, нема разлике између светова које настањују људи. Зато вапим за оним међупростором, у ком скидам огртач и улазим у слику.
Схватам да су потребни људи који су губили главу, своју или туђу, огулили колена, били изувани, испљувани, одбачени. Људи који су и поред ломова, остали на штулама, а затим њима скидали мртве са дрвећа.
Недавно сам била на изложби колеге сликара, Кристофа Пегелера. Фасцинантно је како рециклира дрво: старе шперплоче, школске табле и клупе, отпадни материјал. Минималистичким покретом четкице открива живот који у дотичном комаду већ дише. Као да скида вео посматрача и указује: Е ту погледај. У пукотинама и шарама већ су записане приче, а он их извлачи на површину: школарца на бандери, купачице у потоку, усамљене љуљашке, перјанице на ветру...
Слике су прозрачне, у покрету, утопљене у грађу, извучене на површину. И довољне. Синтеза историје и могућности, компресовани завоји стварности. Јесу ли због тога тако хипнотишући привлачне књиге које обрађују живот човека у повоју? Не писца, не уметника, него искључиво и увек пут примата, од земље, ка небу, до земље.
Једна из оне дружине тврди да просечан човек не може знати шта је добра слика јер није довољно образован, инструисан и сензибилизован на квалитет. Онај поред ње тврди да она не зна шта је добра слика. И тако, у низу правих „уметника” ја не могу да пронађем два која се слажу, осим оних који ћуте и сликају.
Два су светла на крају тунела, као и два краја, исконски и вештачки. Ако тунел стоји усправно, писац оживљава мачке на растојању од врха до тла. Пуна ми је соба живота, тачније девет.
Волела бих да је писац човек. Можда другачији, можда тајанственији. Волела бих и да има омиљену боју, дан у недељи, опсесију, па можда и тик. И да, кад га питају ко му је омиљени писац, одговори: ти.
