О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Култура сећања


СЈЕЋАЊЕ НА КЊИЖЕВНИКА НЕДЕЉКА ЗЕЛЕНОВИЋА

Борис Ђорем
детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art


УЗ ГОДИШЊИЦУ СМРТИ КЊИЖЕВНИКА НЕДЕЉКА ЗЕЛЕНОВИЋА


Борис Ђорен

 

Четрнаестог дана у мјесецу марту обиљежава се годишњица изненадне смрти књижевника Недељка Зеленовића (Коњиц, 1958 – Источно Сарајево, 2022) – смрти која је тада врло снажно одјекнула, а поготово широм сарајевско-романијског књижевно-културног простора. Овај свестрани стваралац, по струци филолог, био је пјесник (за све узрасте), приповједач, књижевни критичар, есејиста, новинар, историчар културе, друштвени хроничар, публициста, истраживач, уредник и организатор у култури, као и повремено драмски писац, али је био и директор једног великог и важног културног центра, као и одређено вријеме просвјетни радник.
Сваке године на горе речени датум, на интернету се може пронаћи по неколико пригодних текстова, што је изузетно лијепо видјети, и што само по себи говори како је видан траг који је иза покојника остао у култури. Понегдје се, међутим, наиђе и на једну стару информацију, како је Зеленовић своја посљедња књижевна дјела објавио још 2014. године. Било би, ипак, тачније рећи да су и након тога за ауторовог живота изашле још три збирке пјесама за одрасле, те да је негдје баш око датума његове смрти објављена и још једна дуго чекана збирка пјесама за дјецу (и младе), под насловом Домаћа задаћа. Ако нас памћење добро служи, књижевник Горан Врачар, у својству пријатеља и колеге, на комеморацији је ономад рекао да у заоставштини Недељка Зеленовића постоји још један рукопис поезије за нешто зрелију публику, па вјерујемо како ћемо, када буде каквога говорења о објављивању и тог дјела, бити правовремено упућени и у то. Свеукупно је то, када се све сабере, двадесетак књига различитих жанрова, а Зеленовић је дјела почео да објављује пред крај Одбрамбено-отаџбинског рата.
Понеко преко друштвених мрежа, а оне су данас најбржи пут до информација (додуше, и до дезинформација), приликом присјећања на драгог им покојника подијели и његову пјесму „Кад дођу по мене”, врло упечатљиву, неминовну, као исклесану за припрему за онај опроштај који једном и мора доћи. Поодавно је и рано ова пјесма настала и била објављена, прије двадесетак година, али је некако прерано дошла на ред да се спомиње у контексту онога који ју је записао. Споменута пјесма у цијелости гласи овако: „Кад дођу по мене / неће ме ни наћи / у њима сам увијек / кад се небо смрачи //тражиће ме свугдје / куд год око може / сјетити се неће / да сам испод коже // само ће се стрести / кад их прођу срси / јер моје је срце / сред њихових прси // кад отворе врата / празна соба зјапи / под њиховом кожом / моја душа вапи” (пјесничка збирка Чуваркуће и раскућеници, издавач Матична библиотека Источно Сарајево, 2007).
Својевремено смо се и сами огласили поводом тужне вијести о смрти, те смо у тим редовима, поред пригодности, пописали и његову основну библиографију („само” попис дјела која је објавио, док нам за сада није познато да ли је икада неко урадио библиографију критичких текстова о Зеленовићевом опусу), као и навели основне одлике његовог стваралаштва, почев од поезије, прозе, критике и есејистике, па до многих других ауторових научних, као и културних преокупација (та преданост истраживању водила га је, тако, и до проучавања развоја фудбала у Српском Сарајеву, у коауторству са спортским новинаром Гораном Иванковићем (такође прилично рано отишлим на онај свијет) и сарајевским фотографом Васићем). Потпуна наша одредница изгледала би отприлике овако: Борис А. Ђорем, „О књижевнику Недељку Зеленовићу (1958–2022). Такви би требало да су људи”, есеј, у: часопис „Сутра”, година 8, број 31, уредник: Ранко Прерадовић, Бања Лука: Књижевна заједница „Васо Пелагић”, 15. новембар 2023. године, стр. 14–17. https://defendologija-banjaluka.com/files/A4%20Casopis_Sutra.pdf. Уредник часописа је у наслов дописао ријечи „Такви би требало да су људи”, а ми нисмо имали ништа против ове накнадне допуне. Дио овог текста објавио је и братуначки портал Деспотовина, те је њихово уредништво тим одавањем почасти нашем писцу указало и на чињеницу како је Зеленовић један дио живота провео управо у Братунцу, гдје је настало, па и објављено, неколико његових књига, прије свега збирки пјесама. Што се нас тиче, остала су нам још два незавршена осврта о Зеленовићу, тачније о поетским збиркама Чуваркуће и раскућеници и Домаћа задаћа, при чему би у једном од њих требало казати и зашто нам је толико за срце прирасла управо прва малоприје споменута књига пјесама. Нека би, тако, и ова, овдје, нова пригодна биљешка била и јавна опомена за нас да коначно и писање речених прилога некако приведемо крају, а није да их нисмо одавно обећали и најавили.
Овај књижевник – иначе заговорник незлобиве љубави и српског родољубља, те изразит поклоник лијепе ријечи – рођен је у Коњицу, младост је провео у Сарајеву, да би га ратни и уопште животни пут одвео у Братунац, па напосљетку у Српско (потоње Источно) Сарајево. Ипак, поред свега, најдубљи и најпотпунији траг покојник је оставио у Источном Сарајеву, гдје је и умро, и гдје је његово тијело сахрањено. Ту је, пак, и објављено понајвише његових збирки пјесама, ту је изашла и сабрана сва његова књижевна критика, а у овом граду живи и његова породица.
Нећемо сада понављати оно што смо написали у малочас споменутом тексту за часопис „Сутра”, јер мислимо да смо се на неке одлике Зеленовићеве поетике ту већ осврнули, него ћемо овдје само истаћи шта нас, лично, везује како за самог аутора, тако и за његово стваралаштво, а ништа од тога, заправо, нисмо ни истакли претходни пут. Прво, изразито родољубље које је красило његов опус. Друго, емоције које су проживљене, а не књишке. Треће, врла преданост културним дјелатностима. Четврто, беспоштедна критика негативних појава у друштву, али и засебно у култури. Пето, поклоништво надахнутој, лијепој ријечи, те предано сјецирање најважнијих карактеристика онога дјела које је изабрано за представљање. Шесто, редовно сарађивање у оквиру „Дана поезије за дјецу и младе” у Источном Сарајеву. Седмо, приврженост књижевници Дари Секулић и велико поштовање изражено према њој. Осмо, изузетна преданост хроничарском представљању града у којем је стекао пуну афирмацију и у којем је најдуже живио, те прилично познавање историје мјеста у којем је обитавао, као и свих ратних невоља које су овај простор снашле. Девето, изузетна везаност за властиту породицу, од давних покољења па до данашњих дана. Десето, незаборављање краја из ког је потекао, Коњица, у средњој Херцеговини, при чему није изостављао ни његово спомињање у свом литерарном стваралаштву. Једанаесто, везује нас и чињеница како је потписнику ових редова баба са мајчине стране, дакле мамина мама, такође поријеклом из Зеленовићевог краја. А чињеница, нажалост, јесте и то како је она и овом књижевнику, по годинама, могла бити мајка, а да су умрли у готово исто вријеме. Наметнуо би се, тако, још једанпут, закључак да је Зеленовић поприлично рано напустио свијет – али, тако је, међутим, Бог хтио. И дванаесто, умало да се заборави –сродност по самој струци.
За крај текста, да истакнемо још и сљедеће. Недељку Зеленовићу нека ово буде у (по)част – на нама јесте, свакако, да га се сјећамо. Ту би требало да се подразумијева и макар повремено читање било којег дијела његовог разнородног опуса, а по жељи, вољи и потреби јесте то да ли ће неко одлучити и да, на било који начин, пише о стваралаштву које је, генерацијама које долазе, иза Зеленовића остало као заоставштина.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"