детаљ слике: КРК Арт дизајн

КУЋА КОЈА ЈЕСТЕ ДОМ 

(Александра Ђорђевић: „Накрај света кућа“ „Књижевни еснаф“- едиција Реч и смисао, Београд, 2025.)

Жељка Аврић

Након три објављена романа и књиге песама, књижевница, есејиста и преводилацАлександра Ђорђевић се јавља читаоцима приповедном књигом „Накрај света кућа“. Четрнаест приповетки, четрнаест различитих тематско-мотивских избора, амбијената и времена, атмосфера, ликова и њихових међусобних односа, испричано је различитим приповедним техникама и у различитим формама, од исповести, колажа наизменичних догађаја у садашњости и прошлости, до приче сачињене из размењене електронске поште. Оно што је заједничко свима су речи свет и кућа. Бели свет у који одлазе или из којег се враћају замишљени и стварни Александрини јунаци и кућа као централна ос око које се врте и намотавају, као у клупко, животи појединаца и оних, који су им, силом прилика и неприлика, после самог живота, нешто најважније на свету - њихове породице, партнери, рођаци, деца, а са њима и њихове судбине, осећања, доживљености, падови и узлети, тишине и крици, повређености и ћутања, одласци и враћања, страсти, непромишљености, чезнућа, моралне и емотивне осујећености, али и разумевања и опраштања. Једино не - заборави.

Приповедни свет Александре Ђорђевић чине обични људи чије су нам свакодневице блиске (што их чини типским ликовима), са особеностима због којих су јединствени. Тај свет чине и куће које памте дане и ноћи својих укућана, чланова њихових породица, супружника, потомака, као и њихове релације. Неки од њих су дубоко укорењени у своје средине типичних друштвених и менталних матрица; неки су ишчупани из њих и пресађени у друге оквире, неки су их својевољно напустили. Има међу њима повратника из иностранства (прича There’s no place like home - Нигде није као код куће); неприлагођених, одбачених, невољених; деце из сусрета без будућности и рођака мешовите крви. Александрини ликови воле несебичном љубави али и из интереса; трауме из детињства и нездрави породични односи трују их неутољеном чежњом и завишћу (прича Почивај у миру, ујко). Склони су превари, издаји, посебно услед потрошене љубави и брачних криза (прича Храна за голубове). Они очајнички трагају за љубављу; усамљени су конзументи виртуелног познанства и зближавања чији је први сусрет у реалности осујећен изненадном и бизарном смрћу једног од протагониста (прича Кућа без броја). Има у њеним причама емотивне манипулације, недефинисаних односа, горчине и беса, беспомоћности и нетрпељивости; има малодушности, (не)одговорности, лепоте љубави и притиска родитељства које потискује страст, али и поновне блискости пред непосредном опасношћу (прича Марш по облацима): има и моралног дуга према онима којих више  нема, због којих чезнемо да буду поносни на тебе  (прича Табла  стоји накриво).

Своје ликове и њихове животне романе ауторка смешта у различите географске просторе и амбијенте: родни град, ујакову сеоску кућу, стан у којем један од јунака дели са припитим оцем, напуштену родитељску кућу. Места у којима живе или у која се враћају немају имена, због чега то може бити било које место, насеље, или улица, што указује на универзални карактер приповетки. Једино у првој причи срећемо познате топониме и биографске детаље који указују да је она донекле аутофикцијска, „позајмљена“ из ауторкиног живота. Њени ликови имају породице, фамилију, комшилук, куће у којима живе, из којих одлазе, којима се враћају и које их узалудно чекају, трауме из детињства, непријатна искуства зрелог доба, и ― сећања. Односи међу њима су такође препознатљиви и блиски читаоцима; њихови проблеми, дугови и разрачунавања, гриже савести и осећаји кривице, припадност народима без своје воље раздељеним у државице региона и разасутим по белом свету којем су, упркос њиховим непомирљивостима сви били исти, којем је било свеједно ко су и одакле долазе.

Има у овим причама покушаја исправљања, преправки, мењања - људи, света, околности, судбина, враћања на старо и нових почетака; парова који су себи ускратили шансу заједништва без икакве жеље за променом или са превише жеље за променом (прича Нежељена наушница), одустајања и жеље за бекством из зачараног круга, из свакодневице која личи на кавез. Ту су и другови са часа енглеског, породичне успомене, кајања, фрагменти сећања као искидани папирићи разбацани по годинама које су неприметно пролетеле / Не знам шта ме више плаши кад се враћам кући – да се ништа није променило или да се све мењало без мене /.

Има и тихе радости, суспрегнутог узбуђења, осећаја припадања тамо где их прихватају и пригрле, не питајући ни откуд ни зашто, не придајући важност ни протеклом времену, ни прошлости, ни где си био/била досад, ни сад си се сетио/сетила. Иза посесивности тетке према сестрићу крије се неостварено мајчинство; иза  одсуства блискости, вишедеценијске одсутности и хладноће, непраштања и незаборављања породична трагедија, егоизам и страх од зближавања / Растојање од извињења до опроштаја прелазе сваки дан, а никада не стигну /. Све их ауторка прелама кроз свој унутрашњи фокус дајући причама и ликовима не само биографски, искуствени и фикцијски печат, већ и веродостојност и упечатљивост. Људи о којима пише нису изашли само из њене главе и пера, него и из њеног живота.

Већина приповетки је испричана у првом лицу; неке ретроспективно, по сећању, хронолошки; у дијалогу, унутрашњим монологом, најчешће комбинованим техникама, уверљивим, говорним, по потреби и сочним језиком који, заједно са њиховим поступцима, употпуњавају карактеризацију личности које, као да долазе из једне велике породице: отац, син, кћерка, сестра, мајка, ујна, ујак, тетка, супружници, љубавници, друг, пасторка и повремено, међу њима, једно ја. Ове приповетке имају различите временске перспективе, од неколико минута колико реално траје догађај у аутобусу, двочасовног авионског лета, до неколико деценија које главна јунакиња, сад већ  старица, сажима у свом  сећању обилазећи родитељску кућу коју је напустила после породичне трагедије.

Ауторка карактерише ликове као да их слика, некада само једним изразом или реченицом као, на пример, лик оца који је увек различито насликан.Отац јечовек-скела (причаТу сам рођена, ту ће ме и сахранити); Оцу су очи биле пуне бомбона кад нас је дочекао на аеродрому (прича There’s no place like home - Нигде није као код куће); отац који се претворио у замагљене слике на прозору, титрај завесе у ветровито јутро, мешавину мириса: кафе, хлеба и новина (прича На крај света кућа).

Такође, списатељица слика природу, ентеријере, ликове / ружичасто небо у које се утопило сунце к'о јагода у пудинг од ваниле // хладни облак засео је на кафи изнад Саве //светле смеђе-жути кликери дечака моје улице // распали су јој се под прстима, бледожути и првљаворозе трагови савести // А можда је шкрипа врата прикрила неку другу шкрипу /;односе између протагониста својих прича / Сад живимо окрњени, као паковање кекса на полици // Само да је застала, погледала, викнула, да је ауто стао. Патика, крв из носа, звуци из утробе, сирене, мамине раздируће клетве, татин неми поглед /;њихове страхове, неуспехе, туге / Где бре, сама? Не могу ја то. // Сама је потражила његову руку. Држали су се и молили // Покушала сам да свом детету будем сигурна кућа // Говорили су јој да је не продаје. Говорили су јој да продаје. Говорили јој да заборави /;њихове судбине / Био шлепер. Смрт мога оца дошла је дан раније и однела делове. Мени је остало да склопим речи /.

Куће Александре Ђорђевић  имају своје приче и своје главне јунаке. Они имају динамичне или досадне животе, своје тајне и духове прошлости, немире и смирења; потичу из срећних или несрећних породица у којима су жртве, беле вране, изгнаници, чуваркуће, чувари завета, изневерена очекивања. У својим кућама они су сигурни, разочарани, гушени - притиснути зидовима, оптужбама, савешћу, последицама. Имају потребу за љубављу, признавањем, опроштајем, припадањем. У том светлу, кућа као појам, симболички постаје личност и метафора универзалног главног јунака ове књиге.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: