детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈА ВАНКА

Драгана Ђорђевић

У магловитим сећањима на рано детињство, понекад изрони она, моја Ванка. Иде ка мени, насмејана, пружајући ми руке. Облачи ми цицану хаљиницу, сву расцветалу од разнобојних ситних љубичица. Чешља ме спорим покретима, трудећи се да укроти моју дугу косу. Гумицом ми везује повећи прамен и ставља на њега велику белу машну. Устаје, загледа ме са свих страна док јој се осмех шири лицем. Задовољна је собом, средила ме је за фотографисање, јер фотограф ускоро стиже у село из оближњег града.

Високим, грленим гласом ми каже да не мрдам са столице. Већ сам навикла на њен прегласан, понекад неразговетан говор. Посматрам је док намешта мараму гледајући се у огледалу. Весела је, фотографисаће се са нама. Са непуних тридесет година биће то њена прва фотографија. Из џепа на џемперу вади брош и ставља га на хаљину. Прстом јој показујем да скине мараму, има лепу, дугу косу. Упућује ми бујицу речи, љутећи се. Село је то; девојке у њему носе мараме, не може гологлава, шта ће рећи околина. Ћутим, не разумем ништа од онога што је рекла, али нећу да јој покварим радост.

Исувише сам мала да разумем ово место у коме је послератна беда још видљива. Изгубљено у времену и простору, далеко од великих градова, село живи заробљено својим обичајним правилима. Постајем нестрпљива и кроз прозор школског стана извирујем не бих ли угледала чезе којима фотограф треба да стигне. Видим родитеље, сеоске учитеље, како са ђацима постављају клупу и столице испред школе. Ванка изводи сестру и мене на сеоски сокак. Чврсто нас држи за руке да се не испрљамо, јер ово је за њу и нас већа свечаност од интонирања државне химне.

Утишасмо се сви, ослушкујући коњски кас и прапорце које је власник чеза ставио. Уз њиштање коња чезе се заустављају. Из њих силази ситан, омалени старчић. На њему је бела кошуља, руска рубашка. Господин Иван Сидоров, белогардејац, једини је фотограф у овим крајевима. Ношен ветровима из руских степа, бежећи од Црвеноармејаца, за крај свог животног пута одабрао је место поред Дунава.

Сада озбиљно и посвећено поставља свој фотоапарат, издајући упутства мешавином српских и руских речи. Прво фотографија „даскала и даскаљице“ са ђацима, тако су у невеликом влашком селу звали моје родитеље. После њих поставља нас. Мојој Ванки руке већ ознојене од узбуђења. На мајци и њој нежан осмех. Овековечен траје више од пола века.

Чувам сећање и слику на чијој полеђини је мајчин рукопис: „Мај 1959. г.“

Не памтим кад и како је Ванка дошла у нашу кућу. Чини ми се да смо ми дошле истовремено. Онако како су родитељи уносили креденац, сто, столице, оне тешке и масивне комбиноване собе, тако смо некако и нас две „унете“ да останемо заједно. Ванка је увек била ту негде око мене. С јутра, онако крмељаву и буновну, узимала би ме у крило и певала тако гласно да бих се одмах разбудила. Била је наглува, па је зато говорила бар за два тона више него што је било потребно.

Пословала би по кухињи, причајући нешто сама себи, док сам јој се мотала око ногу. Није покушавала да ме научи влашком језику, тако је могла слободно да се љути на оне који су је повређивали. А била је повређивана од кад се родила. Породица са много деце и оцем који је за фртаљ ракије радио сеоске послове. За њега довољно. До вечери она му је давала снагу да превиди гладна дечја уста и усахлу жену уморну од беде.

Ногом би са треском отварао врата од којих би се стара кућа, већ склона паду, затресла. Деца би се само чврсто припила уз мајку, знајући шта следи. Посрћући пијан, љутито и незадовољан увек истим јелом, обарао би са стола лонац у коме би била скувана чорба од онога што би жена добила копајући по туђим њивама. Бес је искаљивао на њима, тукући их. Ванка је била сигурна да јој је слух био оштећен од батина, јер отац није гледао где удара. Трпела је, јер за боље није знала.

Године су се смењивале, кућерак постајао све тешњи за поодраслу децу. Тако су почели да је напуштају. Бежали су из ње носећи младалачку наду да ће себи саградити неко боље место за живот. Само је она остала уз родитеље. Њена наглувост није била улазница за срећнији живот.

Старија сестра покушала је да јој помогне, пре свега зарад себе. Удајом се одселила на други крај земље, далеко од села у коме се родила. Позвала је Ванку да јој чува децу, а рекла је, можда ће јој наћи и мужа. Отишла је да види тај други свет. Убрзо је схватила да ће у њему опет служити друге, као што је већ радила у родитељској кући. Вратила се.

Једнолични дани смењивали су дуге ноћи без сна. Већ је накупила доста година. Била је „баба девојка“ за село, престара да би засновала породицу. У овим крајевима удавало се са петнаест, шеснаест година. Пар година након венчања ове девојчице су имале већ по неколико деце. Деца су рађала децу. Она је самовала, клонећи се сеоских прича које су се попут репова сокацима вукле о њој.

Родитељи су одмах по завршетку Учитељске школе били распоређени да раде по селима источне Србије. Премештали су их из једног у друго. Најдуже су се задржали у Ванкином селу. Село је било без електрике, ако у њу не урачунам два сата која су пуштана увече од 19 до 21 час. Дрвене пољске клозете на крају дворишта или баште имала је свака кућа. За ноћна пражњења биле су испод сваког кревета стављене ноше, усклађене по величини са старошћу уснулог спавача.

Вода се доносила са пумпе, а они боље стојећи имали су у предсобљу казанче са малом славином, испод које је на гвозденом постољу стајао лавор. Био је то први корак у развоју будућег лавабоа. Мука је била за куповину свега, од хране до гаса за петролејске лампе.

Сељани су имали за своје потребе баште које су звали купусаре, или на влашком „варзарије“. Радовала сам се кад би ме водили у њих. На улазу је било посађено цвеће: невен, кадифа и петлова креста. Иза њега стајале су леје засађене разноврсним поврћем. Ипак су биле недовољне да се породице нахране и сви буду сити.

Помоћ је пристизала у виду УНРИНИХ пакета. За њихову поделу били су задужени родитељи као учитељи. У томе им је помагала Ванка. Требало је препаковати конзерве качкаваља, млека у праху, чувена Труманова јаја такође у праху и кабанице.

Ја сам, као и остала сеоска деца, била жељна многих ствари. Била сам у малој предности што сам те пакете могла да видим пре осталих ђака. Тако сам се једном прикрала кад никога није било у учионици и кренула са дегустацијом. Прво сам пробала млеко у праху, јела сам га онако слаткастог, али ми се није допао, нисам знала да се раствара. Онда сам прешла на качкаваљ. Први пут сам га видела и укус је био божанствен, тако ми се бар чинило. Прејела сам се, заболео ме је стомак, али сам добро запамтила последице мајчине реакције. Од тад ми је био строго забрањен приступ УНРИНИМ пакетима.

И данас мислим да су били тако чаробни, као да су стигли из неке бајке. Америка која их је слала за мене тад није значила ништа. Мој однос према њој се није променио, чак се и погоршао.

У овако критичним ситуацијама, кад су батине и казне биле на помолу, ускакала је моја Ванка. Бранила ме је лавовски, пребацујући кривицу на себе. Тврдила је да ме је она послала да јој нешто донесем из учионице, да је заборавила да ме потражи пошто сам се дуго задржала, десетине разлога је нашла да ме заштити.

Стајала би укопана као Смедеревска тврђава између мајке и мене. Крила сам се иза ње док год не би одобровољила мајку. Била сам јој нерођено дете које је живело у њеним девојачким сновима. Обасипала ме је нежношћу и загрљајима. Ово друго ми је било важније, била сам гладна маминих пољубаца и миловања.

Мајка, дете захваћено ратним вихором, избегла из Хрватске, са непуних тридесет година три пута је обољевала и лечила се од туберкулозе. Носила је паничан страх да не зарази своју децу. Уместо њених, биле су ту руке моје Ванке. Сместила бих се у њено крило, топло и меко попут птичијег гнезда, и ћутала док је она пословала, повремено ме љубећи у косу, чело или руке.

Са селом и његовим мештанима сам се, поред родитеља и Ванке, брзо сродила. Јурцала бих босонога прашњавим сокацима са сеоском децом. Волела сам сеоску заветину, кад би из града долазио сладолеџија, чика Сенадин. Стизао је на некој врсти бицикла са кога су висиле две канте сладоледа. Долазак је најављивао непрестано звонећи, док су деца трчала за њим дижући велику грају.

Кугла и корнет могли су се добити за једно јаје или један динар. Изгледа да је корнет био скупљи од сладоледа, па би чика Сенадин стављао куглу на дудов лист деци која нису ничим могла да плате. Душеван и намучен човек, Горанац који је из Гостивара дошао трбухом за крухом са бројном породицом.

Паре од родитеља нисам ни помишљала да тражим, не бих их добила. Али зато сам, чим бих појела куглу, трчала код Ванке по још неко јаје. Давала ми је кријући од родитеља. Била је то наша прећутана тајна. Кад би се десило да ме ухвати гушобоља, пред мајчиним строгим и упитним погледом ћутале смо обе као да су нам језици одсечени.

Лети ме је водила на Дунав. Око тела ми је везивала празне тикве и тако сам, батргајући се са њима у води, учила да пливам. Били су то моји најсрећнији дани детињства.

Себе сам поистоветила са сеоском децом и зато ми је тешко пао прелазак у град. Родитељи су добили решења о премештају на нова радна места у оближњем граду. Њихову прву радост заменило је питање: „Шта ћемо са Ванком?“ Не сећам се колико је дуго трајао разговор родитеља, знам само да смо на шпедитер поред ствари ставили и њу, и сви заједно кренули у град.

У граду није било школског стана, већ смо изнајмили кућу бродарца негде на периферији. У једној соби сестра, ја и Ванка, а у кухињи родитељи. Пошла сам у први разред. Била сам уплашена сеоска девојчица, док нисам схватила да је назови „градска школа“ много гора од сеоске у којој су родитељи имали и стан.

Нисмо имали столице у учионици, само клупе. Сваког дана сам вукла улицом до школе своју столицу. Била сам у предности над оном децом која су носила хоклице, моја је имала наслон. Хтела је она да ми је носи до школе, али су родитељи строго забранили. Таман посла да постанем размажена сека-пекмеза. Као учитељско дете морала сам да будем очигледан пример другој деци, као мали огледни миш, калили су ме врло одлучно.

Забринуто је стајала на капији, гледајући за мном како у једној руци носим ђачку торбу, а другом, провученом испод наслона, вучем столицу. Школски дани су текли, прелазили у године, а ја стицала нове другове.

Још памтим онај дан кад сам се вратила из школе у време ручка. За столом није било пете столице ни петог тањира, није било моје Ванке. Објаснили су ми да је отишла, да се удала и да више неће бити са нама. Тај чин удаје нисам баш добро разумела. У својој дечијој глави прво сам помислила да ме више не воли и почела да тражим разлоге и мучим себе питањима да ли сам је ја можда нечим повредила. Била сам сва у дечијим играма. Скупљала сам и размењивала салвете, сличице чоколадица „Животињско царство“, пунила албум сликама светских глумаца из оних плочастих белих жвакаћих гума и радовала се минијатурним пластичним играчкама које сам проналазила у кутијама прашка за веш „Радон“ О љубави сам знала кроз дечија зачикавања која су се код мене завршавала сузама кад би ми неко рекао :“ Драгана и Драган, муж и жена, кокошка печена“ Много касније сам схватила да је Ванка нашла и заволела свог Ђуру. Кумови су јој на свадби били моји родитељи.

       Нови део њеног живота о коме је ноћу сневала ћутећи се остварио. Прорадио је у њој праисконски генетски код сваке жене да буде мајка. Чим јој се заокруглио стомак, ухватила је свог Ђуру под руку, отишла је у своје село да обиђе родитеље и поносно прошета сеоским улицама. Родила је ћерку и дала јој моје име. Данас, овим земаљским светом ходају две Драгане, две Ванкине љубави. Иако много млађа од мене, волимо да једна другу зовемо “моја Гага.“ Наставила је да ме воли кроз своје прворођено дете. Касније су на свет дошле још две ћерке, Бранкица и Гордана. Породица се проширила а са њом и борба за опстанак. Ванка је увек била вредна али је сад додала једну нову особину, енергичност.  Матерински инстинкт јој је давао снагу у борби са малим примањима, без своје куће, са Ђуром који је волео да попије. Одлучно је повела све три ћерке, малене једна другој до уха, и право у канцеларију ондашњег председника општине. Тражила је плац на коме би подигла кућу. Рекла му је како је умела и знала, да ће му оставити ћерке све док написмено не добије тај комад земље. Понудио јој део земље поприлично удаљен од центра. Одбила је љутито вичући на њега, како он мисли да њене ћерке једног дана иду у школу саме тако далеко. Није за њу постојао ауторитет, титула, звање већ само њена породица. И успела је, добила је комад земље на којој је никла прво једна соба. Временом је радећи дограђивала и проширивала своју кућу. Ђура је умео опасно да је разљути. Кад би се запио у некој од градских биртија, закључавала би ћерке и ишла да га тражи. Нашавши га викала је на њега пред свима. Знала је онако разгоропађена и да га удари а онда одвуче кући. За њу је породица била свето место. Цена да га сачува и одбрани није постојала. Њена кућица у цвећу постала је весело место где су се окупљале ћерке са мужевима и децом. Ванка је постала бака. Сад јој осмех није силазио са лица. Она, мали божји раб на земљи испунила је своју животни сан.

     Био је врео летњи дан кад ме је позвала њена најстарија ћерка, „ моја Гага“ и рекла да мама побољева и да би хтела да ме види. Доста је времена прошло од нашег задњег сусрета. Данас сам сигурна да ме је јако мало људи у животу дочекало са толиком радошћу као Ванка тог летњег поподнева. Старачким рукама ме је грлила и љубила. Окретала око себе да ме добро види са свих страна. Шешир на мојој глави, дугачка лепршава летња хаљина и високе потпетице су је очарале. Усхићено ми је рекла да сам постала права госпођа. Трчкарала је по дворишту лаконога иако у поодмаклим годинама у жељи да ме угости онако како јој је срце говорило. Мало би причале а онда би скочила сетивши се шта би још могла да стави на већ препун астал испод асманлука винове лозе. Онда је нестала на кратко и вратила се са закланом кокицом, поклон за мене. Расплакала сам се онда као и сад док пишем ове редове. Добијала сам много поклона у свом животу али ни један није носио у себи толику љубав као ова преклана кока коју сам из њеног дворишта понела. Био је то наш последњи сусрет, убрзо је умрла.

      Остала сам дужна мојој Ванки. Дуг да вратим не могу. Носим то као мали грех учињен њој и незнајући да сам је повредила. Сазнала сам за то ових дана у разговору са њеном ћерком, „мојом Гагом.“  Тог давног дана у коме сам блистала од среће, градећи снове од облака верујући да судбину могу да преварим, себично сам била окренута само себи. Нисам се сетила моје Ванке. Нисам је позвала да тај дан поделимо заједно. Дошла је кришом да ме види. Могу да наведем хиљаду  оправдавајућих разлога али ниједан неће бити довољан за мене. Она ми је опростила али ја себи не могу.

    У летњим ноћима кад се загледам у небо пуно звезда, постоји један мали блистави рој само за мене. Светле над мојим земаљским животом они који су ме волели. Верујем да је једна из тог роја, звезда моје Ванке.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: