детаљ слике: КРК Арт дизајн

Чај са Кублај Каном

Почињем од кондуктера на

трамвајској линији број два.

Лице које свакодневно виђам и

које се упркос томе жестоко опире

сваком покушају описа. Зато ћу само

рећи - кондуктер је имао лице медузе!

Претходне вечери, док су словни редови

књиге коју читах, губили свој

геометријски поредак, увијали се и развлачили

попут трамвајске композиције, он се

изненада усправио из непрегледне бел-

ине страница и наплатио ми карту за ноћ

без снова. Још је рекао - он -

кондуктер који је имао лице сове,

следеће:

- Не само да ништа нећеш сањати,

него ће ти и цео наредни дан бити празан,

беспредметан, огољен и, заправо, сувишан!

Отворивши ујутро очи, након

ноћи без сна, гласно прозборих:

- А зашто би било другачије?!

После сам се умио, опрао зубе,

обукао елегантно, примерено

беспредметном дану, отишао на посао,

након осам сати се вратио кући и качећи

омиљени, браон сако од твида на ве-

шалицу, затекао у дну гардаробера,

склупчаног, уснулог, њега главом и

брадом - КУБЛАЈ КАНА.

Али како је то могуће -

кондуктер је рекао дасе ништа

неће догађати, а он никада не

греши! Ипак, колико год веровао

кондуктеру са лицем камина, више сам

веровао сопственим очима

прикованим на Кублај Кану који је спокојно и

дубоко удишући устајали ваздух нашег

стана, спавао скривен у заветрини

гардаробера од иверице пресвучене

фурниром боје… кад мало боље

погледам, у ствари, степске боје!

Одложио сам сако полако на

фотељу, притворио врата гардаробера да

унуку Џингис Кана и освајачу Кине

светлост не би падала директно на лице,

потом на прстима пришао радијатору и

појачао грејање јер Канова блистава

господарска одежда беше од свиле,

дакле неприлагођена климатским

условима нашег стана. Пошто сам проценио

да је све у реду, распремих се

намеравајући и сам мало одспавати након

напорног радног дана. Тек што сам се

спустио на кауч, однекуд долети једна

гигантска мува говнара, начини

неколико кругова око лустера и пикирајући

атерира на врх носа Кублај Кана.

Одмах се придигох и енергичним

покретом руке отерах је, али се она убрзо

врати на исто место. Вероватно ју је

мамила Канова кожа, и бојом и

текстуром налик лимуновој кори. Нађох се,

дакле, у ужасно непријатној ситуацији,

тачније пред могућношћу да се освајач

Кине пробуди у гардароберу са

мувом, као неким минијатурним

демоном, на врху носа. Ваљало је мислити

брзо и елиминисати уљеза, али тихо,

прецизно и бешумно. Напросто, нисам

смео дозволити да се Кан пробуди, пре

но што посудим од суседа порцелански

сервис за чај и спремим напитак

традиционалним поступком, како је мој

уважени гост већ навикао.

Али убити муву бешумно - није

ми познато да је то некоме пошло за

руком. Ипак време је одмицало, ближио

се и час повратка моје жене са посла, а

пре тога, неизоставно сам морао

попити чај са Кублај Каном.

-А зашто? - упитао би кондуктер

са лицем, чачкајући нос прстом

дугачким као јаје. Боже, нисам хтео рећи

''јаје'' него нешто друго, али не знам

шта. Добро, нека онда буде - чачкао

је прст носом дугим као јаје!

Али мува, шта са њом? Па да,

управо то; могао бих намазати врх

свога носа дугачког као прст,

жуманцетом из јајета и тако намамити

ову летећу напаст у лепљиву клопку

вечнога живота! Јер јаје нешто тако

симболизује - мислим - вечни живот.

Тако урадих и муве се коначно

решисмо.

А сада што хитрије код суседа

по порцелански сервис за чај. Потом ћу

спустити ролетне, закључати обе браве

изнутра да моја жена не би могла ући,

али свакако и запушити ону рупицу

између руба ролетни и окна прозора како

бих је онемогућио у сасвим извесном

покушају провиривања док се чајна

церемонија буде одигравала. Само још

да проверим да ли у кухињи имам онај

изврсни LIPTON EARL GREY чај у

листићима, мада - листићи - то није баш

примерено. Мораћу их истуцати у ситан

прах; рекао бих да је Кублај Кан

привикнут на тако спремљен напитак.

Затим подесити осветлење у соби,

променити столњак, склонити ТВ и икону

Светог Тројства. Тек тада, потпуно

спокојан, препустити се очаравајућем

ритуалу спремања чаја.

Но, прво код суседа по сервис!

...И зашто сад не кренем? Зашто

сам укочен, потпуно паралисан и налик

оним воштаним људима што их праве?

Забога, зашто сам одевен у свилу и

седим склупчан у дну гардаробера са

монголоидно закошеним зеницама? И

зашто се више не ужасавам одласка код

суседа који је, у ствари, кондуктер са

лицем делфина, волшебник приправан да

мене - КУБЛАЈ КАНА - једним

пољупцем претвори у латицу Монголске

орхидеје или спокојног службеника

нафтне компаније?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: