детаљ слике: КРК Арт дизајн

 МОЋ УМЕТНОСТИ У БУРНОМ ВЕКУ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

 (Лаура Барна: Фрау Бета, HERAedu, Београд, 2025)

Др Слободанка Шаренац

У преломном веку српске историје, у периоду убрзане модернизације државе, паралелно са јачањем државних и културних институција, и уметност је полако, постајала део неизоставних промена, које су Србији давале ново и другачије лице. Између патријархалне везаности за традицију и тежње за променом , векови су се сустизали, у прегалачком раду, и често прекиданим уметничким визијама појединаца, у њиховој жељи да прескоче дуге периоде ропства и страдања, црпећи праисконску снагу родног тла, наслућујући, понекад, инстинктивно, уметнички дефинисане правце, или асимилујућиу властитом изразу, лична и колективна искуства са европским наслеђем. О времену националног заноса, уметничког надахнућа, несвакидашњег споја изворне снаге српског тла, архаичних наслага и слојева културе, и уметнички обликованог израза, исписујући странице културне историје, у бурном веку промена, у личној историји једне жене, Бете Вукановић, на иновативан, симболички прегнантан, а опет, препознатљив начин , говори нам нови роман Лауре Барне, Фрау Бета.

Овај, по реду, тринаести роман, Лауре Барне, припада скупини романа о знаменитим личностима српске уметности и културе, представљеним у синтетичком прегледу српске културне историје, историје Београда као средишта културног живота, преломних историјских догађаја, који су се рефлектовали у уметности и култури, трајно је обележавајући. Документарни слој романа асимилује значајне догађаје из српске културне историје и велику улогу брачног пара Вукановић на успостављању уметничког живота у Београду и Србији, почев од прве уметничке изложбе у Дому Народне скупштине, преко рада у Српској цртачкој и сликарској школи, и каснијег Бетиног самосталног уметничког и педагошког рада у Краљевској уметничкој школи, као претечи Академије ликовних уметности, до последњих година живота, такође, посвећених уметности. Проткан је медитативним пасажима, естетичким проседеима, симболичким, и фантастичким подтекстом, вешто уклопљеним сижеом откривања тајне мистериозне слике, посредујући слојевиту конфигурацију дела, али и сугестивног поетичког плана, обремењеног кључним питањем односа уметности и стварности, свесним аутопоетичким упливом, иако не у духу постмодерних поетичких стратегија.

 Роман Фрау Бета доноси упечатљиву повест о Бабети Бахмајер, сликарки Бети Вукановић, Немици, која је заволела српски народ и Србију, несебично им служила, и оставила неизбрисив траг у културној историји Срба. Склапа се комбиновањем различитих техника приповедања, које се мењају у полиперспективности структуре три поглавља, неједнака по обиму, и аутопетички интонираном епилогу романа. Интимни, лични запис у форми дневника, који остављају две жене, Радунка и Станка, представља увод у главни део приче са тематским тежиштем романа, с тим што Станка допуњује Радункин дневник, датирајући своју исповест. Поглавље Бета – један век (1872-1972) хронолошки даје слику Бетиног живота у дијалогу два приповедна гласа, личног записа сликарке и хетеродијегетичког приповедача, осветљавајући главни део романа у двострукој оптици посматрања. Све време подгрејава се илузија о ,,отворености дела“ увођењем жанровске конвенције дневника. Треће поглавље исприповедано је из угла хомодијегетичког приповедача, допуњује Радункино и Станкино сведочанство, и доноси коначно разрешење тајне мистериозне слике, бацајући светло, такође, на главни ток приче. У епилогу романа, аутопоетичким коментаром ауторке романа, објашњава се настанак романa, као и коришћење технике пронађеног рукописа (Радункиног и Станкиног дневника као кључног доказа ).

 Пронађени рукопис открива чудну везу између сликарке Бете Вукановић и ауторке дневника, сељанке из Винче, Радунке, и заједничко уметничко дело, мистериозну слику Портрет Жене с Мачком, које, напокон, постаје познато јавности, кријући необичну причу о симбиози сировог, природног талента са уметничким доживљајем стварности, уз прастару дилему о корену уметничког надахнућа. Приповедна функција ,,отвореног дела“, као особености постмодернистичке поетике, не исцрпљује се у форми дневничког записа. Радункин дневник наставља Станка, њена снаја, дописујући своју животну причу од доласка у Радункину кућу и документујући необичну везу Радунке и Бете, Радункину смрт и долазак слике у њихову кућу у Винчи. Радункин и Станкин дневник у епилогу романа, ауторка показује радозналим новинарима, на промоцији књиге, уз доказе о аутентичности приповедне грађе, излазећи из наговештаја постмодернистичког поетичког поступка, оглашавајући иронијским коментаром ауторску позицију, али и аутопоетички оцртавајући настанак романа. Живот Бете Вукановић обележио је један век српске културне историје, преплићући се са драматичним историјским догађајима, од времена династије Обреновића, мајског преврата и убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, до периода владавине Јосипа Броза Тита.

Поглавље Бета – један век (1872-1972), најобимније у роману, подељено је на неколико подпоглавља, временски омеђених периода живота сликарке Бете Вукановић, у којима се у текстуалној равни отвара дијалог између два гласа, личног гласа интимних Бетиних записа, обележеног курзивом и хетеродијегетичког приповедача. Живот сликарке на историјској ветрометини преломних догађаја, и њен пионирски рад на пољу институционалног оживљавања ликовне уметности у Србији, од тренутка организовања прве изложбе слика са церемонијалним отварањем, 1898.године, преузимања Српске цртачке и сликарске школе након Кутликове смрти, организовању рада Краљевске уметничке школе, која ће утицати на оснивање Академије ликовних уметности, и касније, учешћа у свим значајним активностима, представљен је успелим оживљавањем значајног периода српске културне историје, портретима ликова знаменитих уметника, њеног супруга Риста Вукановића, импресионистичког сликара Косте Миличевића, ,,српског Веласкеза“, сликарке Наталије Цветковић, сликара Ђорђа Крстића, вајара Симеона Роксандића, управника Народног музеја, оснивача, иницијатора и првог председника Српског археолошког друштва, Михаила Валтровића.

 Роман одликује уверљиво психолошко нијансирање сликаркиног лика, захваљујући коме се лако отвара медитативни слој са питањима надахнућа, стварања, природног талента, уметничке стварности, уз формулисање естетичких ставова, дијалоге о уметности, нијансирањем симболичког подтекста значења у коме се издваја улога боја као културолошког феномена, фантастичким флуктуирањем приповедних импулса, у ткиву занимљиве фабуле, која се плете око мистериозне слике, наглашавајући посебност уметничког дела, и његову независну, аутономну природу. Реалистички, упечатљив утисак оставља живописни лик Радунке, сељанке из Винче, коју нека необјашњива сила вуче у Бетин атеље, и њихов рад на заједничкој слици. Непосредно, снажно, дирљиво, описан је пут од инстинктивног импулса да се изрази запретено колективно искуство тла премреженог слојевима различитих култура, чији је основ једна од најразвијенијих култура на тлу Европе, винчанска, кроз лични, индивидуални порив, налик еруптивном изливу најтамнијих слојева људског бића, до грозничавог сликања , покушаја дефинисања властитог израза, коме се Радунка предаје и телом и духом, осликавајући своју половину слике.

На другој страни слике је Бетин рад, условљен осим талентом, и образовањем, уметнички негованим изразом, који чини противтежу Радункином сировом таленту, градећи динамичан спој могућег сукоба, напетости у постављеним естетичким питањима, отварањем порозне опне природе саме уметности. Као граница и истовремено мост између две супротности, на чудесној слици, која симболизује природу неухватљиве уметничке тајне, стоји импресионистички разбарушен ликовни кôд Косте Миличевића, сведока сусрета два различита уметничка порива. Бету је опседала исконска снага уметничког надахнућа запретена дубоко у тој необичној, чудној сељанки из Винче, лакоћа којом је исцртавала задивљујуће, слободне линије, начин на који је уткивала своју личност у слику, из чије половине је тукло живо било слојева културе, пробуђених у несвакидашњем сусрету с тајном стварања, изнедреном у слојевитом митско-симболичком подтексту. Од првог тренутка, Бетиног доласка у Србију, тај слој доминантно боји и њен уметнички доживљај стварности. Архаично-митски слој похрањен у дубокој сродности и повезаности њеног баварског завичаја и српског тла, келтском традицијом, и симболичким значењем храста, светог стабла многих предања, као знака мудрости и снаге, посебно доминантног у словенској религији и митологији, уткива се у њену перцепцију стварности.

 С друге стране, уз храст, симболички слој објашњава и жута ружа, коју доноси из Баварске, и коју слика Радунка на заједничкој слици. Та жута ружа, у фантастичком слоју наговештаја и слутњи, као успомена на завичај, постаје знак бурних историјских догађаја ,,жутог столећа“, и уз наглашено негативну конотацију значења боје у народном веровању, одређује Бетин животни и уметнички пут. Ружа је нераскидиво везана за Бетин живот двоструким симболичким кодирањем, не само у семиотичком, бартовском остављању трага. Од слутње, наговештаја, негативне конотације, преко симболичког знака на тајанственој слици, до обележавања животног пута и уметничког израза, посматрамо значење руже.

 Иначе, ружа по Речнику симбола[1], асоцира на васкрснуће и бесмртност. Везује се за иницијацију и преображај, камелеонску природу уметности и уметника, што се и потврђује у симболичком слоју романа. Врло је значајна и улога боја. Жута боја је најекспанзивнија и најсјајнија боја, представља боју светлости, посредујући између богова и људи, обележје је божанског, а у хтонском свету, јемство вечности.[2] С друге стране, ову боју посебно је ценио сликар Кандински, као ,,најбожанскију“ и ,,најземаљскију“ боју. За њега, као и за постимпресионисте, карактеристично је ослобађање боје као елемента композиције, и отварање пута ка немиметичком сликарству[3], што у први план поново поставља питање односа уметности и стварности.

 Значење боја важно је обележје уметничког израза, упућује на сугестивност уметничког доживљаја стварности. Боја има посебну функцију код импресионистичких сликара, а Бета је до краја живота задржала елементе импресионизма у свом ликовном изразу, и кад је, у каснијем стварању, прибегавала реалистичким техникама. Врло је занимљиво у роману изражено поређење боје и речи, Бетино подсећање на Антона Ажбеа, чију је школу похађала, усвајајући и његове уметничке погледе:

,,Боја има карактер баш као и реч. Реч открива природу језика а боја суштину живог модела али и наизглед неживог предмета, од њих се и емитује атмосфера коју уметник преводи у реалан или имагинаран план!“ [4]

 Успостављеним паралелизмом боја и реч, доводе се у везу ликовна и књижевна уметност, и илуструје се снага уметничког израза, било да се ради о једној или другој уметности. Жута ружа доминира на слици, коју заједнички осликавају Бета и Радунка, на којој и Коста Миличевић, прерано преминули српски импресионистички сликар, оставља знак, свој кôд, истовремено и сведочанство да је слика равноправно и његова, како је то тврдила Бета Вукановић. Коста Миличевић је дао најбољу дефиницију Радункиног несвакидашњег талента, тежње да се слика, онако како надахнуће проговара из нутрине људског бића, неоптерећено постојањем уметничких праваца, ограничења образовањем и наученим уметничким изразом, и надао се да ће помоћи Бети да ослободи властити израз. Аргументација Костиних уметничких ставова, садржана у курзивом обележеним деловима исписаним латинчиним писмом, из свеске, у манифестној форми испољених погледа на уметност, открива функционалност поетичког слоја у роману. Дух авангардног поимања уметности проговара из интенције да је уметност једино кадра да схвати стварност, али и да је негира. С друге стране, посвећеност уметности као врховном идеалу, умањује вредност живота, именујући га привидом привида, својеврсног поништавања у платонистичком духу.

 Чудесна судбина слике, која је везивала Бету и Радунку, није само успостављена судбинском инерцијом необузданог уметничког порива, већ и дубљом, архетипском везом. Кусорепа мачка, случајно залутала у Бетино двориште и њена повезаност са Радунком, иницирајућа тема Бетине половине слике, по којој носи назив, појављује се као лајтмотив, и ако је упоредимо са винчанском антропоморфном фигурином жене-мачке, коју Александар, Радункин наследник поклања Бети, видљиво је постојање повезаности. Архаични слојеви, представљени у винчанској култури, не само да сведоче о старости балканског тла, и почецима једне од најзначајнијих праисторијских култура у Европи, истовремено асоцирају на рудиментарне елементе културе похрањене у митској свести и памћењу, интуитивно присутне код Радунке. Симболика мачке колеба се између позитивних и негативних значења, мада је у овом роману посматрамо у светлу противречног односа Радунке и Бете, и њиховог рада на заједничкој слици. Борба и непрекидна метаморфоза божанског и демонског , као неизбежног супстрата уметности обележава процес стварања, и природу везе између две жене, различите по пореклу, образовању и друштвеном статусу, али блиске по уметничком надахнућу, иако различито испољеном. У трећем поглављу роману, такође, појављује се кусорепа мачка, као симболички знак континуитета и везе са судбином слике, када Александар, последњи изданак Радункине лозе, и сам чудак, предаје слику Библиотеци ,,Милутин Бојић“, и аутентичне доказе о позиву на изложбу у Народној скупштини, 1898.године.

 Поред жуте боје, посебно место заузима плава боја, којом је Бета осликала њихову кућу, у којој је била и школа, на углу Горње Јованове и Капетан Мишине улице. Синкретизам три Музе уметности и плава боја перуника из Ристовог родног места, Буговине код Требиња, на прочељу куће, боја је херцеговачког неба изнад Леотара, и Требишњице, огледало и симболички знак метафизичког узлета, духовне констелације уметничке природе, али и националног културолошког памћења, јер сублимира и византијскоплаву боју старе српске средњовековне државе.

Сви догађаји у Бетином животу двоструко су импрегнирани, худом уметничком судбином, и вртлогом немилих историјских догађаја, који су се низали, остављајући трагове. Тако и кућа, која је за Бету представљала уточиште, оазу породичног мира и место уметничког стварања, дом великом броју даровите деце, нестаје у рушевинама, након аустријског бомбардовања Београда, наговештавајући промене и у Бетином личном животу, настале после смрти њеног супруга, Риста Вукановића. И није чудно што Бета више није желела да обнавља срушену кућу, јер је његова смрт одузела кући дотадашње значење, о чему сведоче и њени лични, дневнички записи. Врло занимљиво, Бета расуђује о хировитој снази историје наспрам незнатне човекове судбине, при чему је кућа синоним човека, али и заједнице којој припада:

,,Кућа је место у месту, сегмент памћења унутар колективног, великог памћења, симболичка основа на којој се граде животи појединца и заједница, метафора времена и простора, илузорна граница између стварности и имагинације.“[5]

Лично и колективно чине јединство у одређењу куће, при чему je колективно апсорбовано у личном искуству појединца, стоје у узрочно-последичној вези, па се и та паралела поставља као рефлексија односа историје и човека. С друге стране:

,,Наша кућа је наше уточиште у којем се трвемо, љубимо, преиспитујемо, она је и љубав и мржња, из ње градимо али и разарамо.“ [6]

По Башлару[7], кућа је наш кутак у свету, наш први свемир, космос, при чему се отвара домен праисконског, јер се тако омогућава синтеза незапамћеног и сећања. У Бетиним записима о значењу куће крије се Башларово виђење куће као тела и душе човека, и у симболици рушења читамо ,,разбијено, расуто биће“[8]. Она је и здање снова, наша ониричка кућа, која има посебан значај за уметника, и његову имагинацију. Кућа је представљена и као вертикално биће у Башларовој Поетици простора, при чему је вертикалност обезбеђена поларитетом подрума и тавана, толико дубоким , да ствара, на известан начин, две врло различите осовине за феноменологију имагинације. Враћамо се улози подрума у срушеној кући, из кога Радунка, извлачи заједничку слику, плаћајући тај подвиг властитим животом. А подрум је, по Башлару, ,,мрачно биће куће, биће које има удела у подземним силама. Кад о њему сањамо, усклађујемо се са ирационалношћу дубина.“[9]

 Бета је и сама зазирала од слике, слутећи њену неприродну снагу, у фантастичкој стилизацији и озрачју демонских моћи, које запоседају уметника и његову уобразиљу. Из мрачног, хтонског простора, у ком је обитавала, мистериозна слика доспева у руке Радунке, која своју везаност за слику, плаћа животом, и опет смо, у овом сегменту, у власти веровања у фантастичко дејство Ђавола, увек присутног у уметничком стварању и спремног да искушава уметника. Мистериозна слика потврђује фантастичке моћи, јер се стално мења, преображава, запањује и Радунку, која је поново видела, као и Бету, кад је проналази у Винчи, непосредно пред смрт. Недосегнута тајна у чину стварања, у сусрету различитих уметничких природа, нагонског у архетипско-митском изразу и уметнички обликованог, оставља слику недовршеном, али открива и фантастичко поље мотивације, садржано у запањујућој чињеници сталног преображаја слике као показатеља чудесне моћи уметничког дела.

Овај роман доноси занимљиву причу о знаменитој српској сликарки Бети Вукановић, оживљавајући део наше културне историје, откривајући незавидну судбину уметника, у вртлогу немилих историјских догађаја, при чему се основна значења допуњују густом мрежом симболичког слоја, којом се покушавају досегнути одговори на вечна питања и дилеме уметности, у трагању за ,,одбеглом тајном“, што чини посебну вредност романа.

­­­­­­­­­­­­­­­­

---

[1]Жан Шевалије, Ален Гербран, Речник симбола, STYLOS, Београд, 2013;

[2]Исто;

[3] Саша Радојчић, Увод у филозофију уметности, АГΩРА, Београд, 2014;

[4]Лаура Барна, Фрау Бета, HERAedu, Београд, 2025, 61;

[5]Исто, 129;

[6]Исто;

[7]Гастон Башлар, Поетика простора, Градац, Чачак, 2005;

[8]Исто, 30;

[9]Исто, 39.

Роман Фрау Бета, Лауре Барне можете наручити кликом на слику књиге.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: