детаљ слике: Представништво РС у Србији

Песма „Тамо је јутро“ добитница је књижевне награде „Извор“ 2025, коју заједнички додјељују Представништво Републике Српске у Србији и Удружење књижевника Србије. Награда је уручена ауторки Разуменки Марковић у Београду, у конкуренцији 283 рада.

ТАМО ЈЕ ЈУТРО

Сваки ми празник  срце оскелети

накострешеним погледом  разјарене даљине.

Тамошњем јутру одлетим, да видим завичај

обучен у зимске хаљине.

Отац је изљубио шуму у првом сванућу,

прадедовским рукама донео цер,

прислонио га уз кућу.

Гледам му ињем окићено лице, а видим небодер.

На грудима мајчиним  сунцокрет процветао.

Она га врелог на латице кида, намењује одбеглим птицама.

Са зида прадеда – на Дрини пао, не да јој да зарида.

Крај њега браћа, борови, слободом

уграђени у темељ нов,

ја сам иако у туђини, гранчица зимзелена,

поносна на родослов.

Свака мрва мајчиног хлеба распамећује рајем.

Тамо сам вековала стопама босим

по свили каћуна и трчала гајем.

Гледам велеград, а видим деду

како ме малу у наручју носи.

Под ногама перје шкрипаву пева песму неку,

Жури, пре него се смркне, носећ ме пређе и реку

и радост затекнемо код цркве.

Живе слике, у ноздрвама миомириси,

хор бадњачког пуцкетања пређе у ватру,

 што се до облака диже,

ко крдо дивљих коња,

кад залеђени извор лиже.

Пчелињи поглед завичаја потиљак кљуца.

Широке и дуге колоне крчкају сјај узоране њиве.

Сама. Мравињак људи се котрља, као ветром

у шљивику омлаћене шљиве.

Тамо је јутро...Вунену пређу димњака

штрикаће  дан мразем поткован.

Не да ми корен да будем слабић,

а тако бих загњурила лице

у дедин копоран.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: