детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЖДА ЋЕ СЕ ЧОВЕК СЕТИТИ СЕБЕ

Док размишљам о будућности која чека наше потомке, питам се како ће изгледати свет за пет стотина година. Не зато што желим да будем пророк, већ зато што осећам исту ону радозналост коју су имали наши преци када су гледали у непознато. Они су, са својих брегова и обала, наслућивали нове светове, баш као што ми данас наслућујемо свет који ће се родити из нашег времена. И као што су њихове визије биле ограничене њиховим искуством, тако су и наше ограничене нашим. Али то нас не спречава да покушамо да замислимо куда човечанство иде.

Ако је последњих сто година било доба убрзања, онда ће наредних пет стотина бити доба експлозије. Технологија ће се развијати брже него што ћемо моћи да је разумемо. Вештачка интелигенција, биотехнологија, квантне мреже и облици комуникације који данас делују као научна фантастика постаће свакодневица. Можда ће људи комуницирати мислима, можда ће сећања моћи да се деле као што данас делимо фотографије. Можда ће границе између физичког и виртуелног бити толико танке да ће идентитет постати нешто што се обликује као уметничко дело, а не као биолошка датост.

У таквом свету, човек ће морати да се стабилизује на једини начин који му је одувек био доступан, тако што ће заронити дубље у себе. Што ће спољашњи свет бити бржи, то ће унутрашњи морати бити мирнији. У времену када ће иновације свакодневно мењати начин живота, човек ће морати да развије нове облике духовне интелигенције, да научи како да одржи равнотежу без обзира на околности. Образовни системи ће се проширити далеко изван техничког и прагматичног знања. Учиће се мудрост, унутрашњи мир, саморегулација, дубока интроспекција. Биће то наука о души, не у религијском, већ у егзистенцијалном смислу, знање које ће човеку омогућити да остане целовит у свету који га непрестано раздваја.

Уметност ће у том свету имати посебно место. Ослобођена материјалних ограничења, тржишта, чак и физичког медијума, она ће постати један од главних начина да човек изрази своју унутрашњу истину. Можда ће се стварати делима која се не виде очима, већ се доживљавају мислима. Можда ће уметност постати простор за колективно искуство, за заједничке визије, за емпатију која се учи непосредним осећањем. У свету у ком ће све бити брзо и рационално, уметност ће бити успоравање и уточиште ирационалног, интуитивног, дубоко људског.

Климатски и еколошки изазови ће обликовати будућност више него што данас можемо да замислимо. Ако успемо да стабилизујемо планету, то ће бити највећи подвиг човечанства. Ако не успемо, наши потомци ће живети у свету који ће бити другачији у сваком погледу, са новим хоризонтимма, новим екосистемима, новим миграцијама. Али чак и у томе постоји могућност за нову духовност. Као што су древни народи обожавали реке, ветрове и шуме, тако би будући људи могли развити нове ритуале који славе равнотежу, одрживост и поштовање према планети. Духовност се неће изгубити; она ће само променити облик.

Друштво ће се такође мењати. Можда ће државе, какве познајемо, нестати. Можда ће људи живети у заједницама које су засноване на вредностима, интересовањима или начину живота. Можда ће постојати мреже уместо нација, културни кластери уместо граница. Али човек ће и даље тражити своје место под сунцем. И даље ће се питати ко је, куда иде и шта је смисао његовог постојања. Та питања су стара колико и човечанство и преживеће све технолошке револуције.

Када погледамо уназад пет векова, видимо свет који је био неупоредиво другачији. Али видимо и нешто што се није променило: људи су и даље волели, стварали, ратовали, сањали, градили и рушили. Њихове дилеме су биле наше дилеме, само у другачијем облику. Тако ће бити и са нашим потомцима. Можда ће живети у градовима на океанима или у колонијама на Марсу. Можда ће имати продужен животни век, можда ће комуницирати мислима, можда ће радити послове које ми не можемо ни да замислимо. Али у њима ће и даље куцати исти онај древни импулс који је покретао и нас: жеља да разумеју свет и себе у њему.

Будућност за пет стотина година није само питање технологије, климе или политике. То је питање свести. Као што су наши преци наслућивали свет који ће доћи, тако и ми данас наслућујемо свет који ће наследити наше идеје, наше грешке и наше наде. Не морамо бити пророци да бисмо разумели једну једноставну истину: будућност ће бити онаква каквом је створимо. А ако у њу унесемо бар мало мудрости, саосећања и одговорности, можда ће наши потомци, гледајући уназад, рећи да смо били добри преци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: