|
|
|
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА УСАМЉЕНОСТ  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Егзистенцијална усамљеност
Александра Ђорђевић Случајно сам данас неколико секунди присуствовала терапији удвоје. Фејсбук је предложио, а како живимо у воајерском друштву, не постоје више границе иако само о границама слушамо. Заправо, не постоје границе за камеру и изложеност, постоји још само изопштавање у култури отказивања.И сасвим „случајно“ је са мојим бићем резоновала порука терапеуткиње да нас Други никада неће у потпуности сагледати, односно да постоје делови нас које ће у различитим мерама различити људи моћи или неће моћи да виде и прихвате. Било ми је жао супружника, који је очију пуних суза иза те невидљиве границе испружио руку према својој супрузи да излечи болно место. Док је она до тог момента веровала да је његова кратковидост одговорна за њен осећај усамљености.Колико нас је осећа на свакодневном нивоу? Кад перемо веш, читамо књигу, путујемо? Понекад помислим да ћу успети да га исперем, тај грозоморни осећај безнађа, ако уроним у купку. Све и да испуним свакодневицу механичким пословима, који би ишли у корист мојим укућанима, након што сложим последњу кошуљу, он је опет ту. Али кад пишем, он нестаје, бар неки његови делови. Рецимо да је од дима, који успем да одувам, а ватру угасим, али онда избије на неком другом месту, и то је онда други дим, а опет није.Да ли су писци склонији егзистенцијалној усамљености? Да ли су заслужили? Сами тражили? Јер завирују где не треба и изврћу. Да ли су свеснији своје маленкости? Или да припишемо све интровертности. Али то би било претерано упрошћено јер није сваки интроверт писац као што није ни сваки писац интроверт. Ипак, осећам да мора постојати неки заједнички именилац, а њега ћемо пронаћи у скупу особина и склоности. А верујем да се тај скуп налази најчешће код уметника.Мама, шта те боли? – питала су ме деца јуче. Боли ме свет по целом телу. Некада га осећам у карлици, некада на раменима. Ваљда смо ми, жене, навикле да носимо. А у том унутрашњем простору тешко да може да ме утеши било ко други осим мене саме. Као да пролазим кроз димензије, у којима ме супруг грли, али кад се вратим у свој кутак, присуство нечег јачег од опипљиве стварности ме обавије као шал. Дишем са њим. Понекад помислим да бих могла дијетом да га избацим и буде ми криво што га Други не осећа тако јако, али онда се сетим да је то цена одрастања. Оног тренутка кад смо у „фази огледала“ схватили да смо ми – ми и да не можемо да се стопимо ни са мајком ни са било ким другим, пристали смо да постанемо они што смо одувек били – писци, политичари, намћори или једноставни људи са врлинама и манама. Осетљива деца су прекомерно осећала одбацивање кад не би поступала у складу са очекивањима; она мало отпорнија следила су свој пут без обзира на све. Па опет мили и струји тај чудни осећај између нас.Не изненађује што многи „узгајивачи тишине“ проналазе задовољство на Фејсбуку. Мени је лично са многима кликнуло баш у виртуелном простору. Да ли зато што смо ослобођени тог погледа Другог, бар физички, или зато што је то простор у ком ми бирамо – питање је за филозофе. Алгоритам их је спојио док их смрт не растави. Пардон, неслагање. Наши мехурови на први поглед делују отпорно, али само зато што нису осетљиви на ласкање, подилажење и опањкавање неприпадника круга. Оно што, нажалост, нисмо могли да прочитамо у огледалу, јесте да не постоји особа са којом ћемо се стопроцентно сложити, чији сваки зубац належе на наш. Ако уколико бисмо поверовали да смо наишли на неког таквог, запитала бих се којих делова себе се одриче тај неко, а којих делова себе се одричем ја, само да би наш мехур вечно лебдео у недођији. Колико се још пута осврнемо у превозу, поразговарамо са странцем, упитамо за пут? Није потребно – рећи ће „духовиште“ – јер имамо гугл мепс и вештачку интелигенцију. Да ли изгрдимо себе кад joj поверујемо и коме више верујемо? Вештачкој интелигенцији, себи или Другоме? Плаши ме да ће се разлике потрети и да ћемо остати сами у том тужном простору испуњеном којекаквим направицама, од које нас ниједна не види. А онда није ни битно што наш саговорник има мртви угао јер нас посматра из мноштва различитих.
Прочитајте још Александриних радова ОВДЕ
|
