О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА УСАМЉЕНОСТ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Егзистенцијална усамљеност


Александра Ђорђевић 

 

Случајно сам данас неколико секунди присуствовала терапији удвоје. Фејсбук је предложио, а како живимо у воајерском друштву, не постоје више границе иако само о границама слушамо. Заправо, не постоје границе за камеру и изложеност, постоји још само изопштавање у култури отказивања.
И сасвим „случајно“ је са мојим бићем резоновала порука терапеуткиње да нас Други никада неће у потпуности сагледати, односно да постоје делови нас које ће у различитим мерама различити људи моћи или неће моћи да виде и прихвате. Било ми је жао супружника, који је очију пуних суза иза те невидљиве границе испружио руку према својој супрузи да излечи болно место. Док је она до тог момента веровала да је његова кратковидост одговорна за њен осећај усамљености.
Колико нас је осећа на свакодневном нивоу? Кад перемо веш, читамо књигу, путујемо? Понекад помислим да ћу успети да га исперем, тај грозоморни осећај безнађа, ако уроним у купку. Све и да испуним свакодневицу механичким пословима, који би ишли у корист мојим укућанима, након што сложим последњу кошуљу, он је опет ту. Али кад пишем, он нестаје, бар неки његови делови. Рецимо да је од дима, који успем да одувам, а ватру угасим, али онда избије на неком другом месту, и то је онда други дим, а опет није.
Да ли су писци склонији егзистенцијалној усамљености? Да ли су заслужили? Сами тражили? Јер завирују где не треба и изврћу. Да ли су свеснији своје маленкости? Или да припишемо све интровертности. Али то би било претерано упрошћено јер није сваки интроверт писац као што није ни сваки писац интроверт. Ипак, осећам да мора постојати неки заједнички именилац, а њега ћемо пронаћи у скупу особина и склоности. А верујем да се тај скуп налази најчешће код уметника.
Мама, шта те боли? – питала су ме деца јуче. Боли ме свет по целом телу. Некада га осећам у карлици, некада на раменима. Ваљда смо ми, жене, навикле да носимо. А у том унутрашњем простору тешко да може да ме утеши било ко други осим мене саме. Као да пролазим кроз димензије, у којима ме супруг грли, али кад се вратим у свој кутак, присуство нечег јачег од опипљиве стварности ме обавије као шал. Дишем са њим.
Понекад помислим да бих могла дијетом да га избацим и буде ми криво што га Други не осећа тако јако, али онда се сетим да је то цена одрастања. Оног тренутка кад смо у „фази огледала“ схватили да смо ми – ми и да не можемо да се стопимо ни са мајком ни са било ким другим, пристали смо да постанемо они што смо одувек били – писци, политичари, намћори или једноставни људи са врлинама и манама. Осетљива деца су прекомерно осећала одбацивање кад не би поступала у складу са очекивањима; она мало отпорнија следила су свој пут без обзира на све. Па опет мили и струји тај чудни осећај између нас.
Не изненађује што многи „узгајивачи тишине“ проналазе задовољство на Фејсбуку. Мени је лично са многима кликнуло баш у виртуелном простору. Да ли зато што смо ослобођени тог погледа Другог, бар физички, или зато што је то простор у ком ми бирамо – питање је за филозофе. Алгоритам их је спојио док их смрт не растави. Пардон, неслагање. Наши мехурови на први поглед делују отпорно, али само зато што нису осетљиви на ласкање, подилажење и опањкавање неприпадника круга. Оно што, нажалост, нисмо могли да прочитамо у огледалу, јесте да не постоји особа са којом ћемо се стопроцентно сложити, чији сваки зубац належе на наш. Ако уколико бисмо поверовали да смо наишли на неког таквог, запитала бих се којих делова себе се одриче тај неко, а којих делова себе се одричем ја, само да би наш мехур вечно лебдео у недођији.
Колико се још пута осврнемо у превозу, поразговарамо са странцем, упитамо за пут? Није потребно – рећи ће „духовиште“ – јер имамо гугл мепс и вештачку интелигенцију. Да ли изгрдимо себе кад joj поверујемо и коме више верујемо? Вештачкој интелигенцији, себи или Другоме? Плаши ме да ће се разлике потрети и да ћемо остати сами у том тужном простору испуњеном којекаквим направицама, од које нас ниједна не види. А онда није ни битно што наш саговорник има мртви угао јер нас посматра из мноштва различитих.



Прочитајте још Александриних радова ОВДЕ




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"