детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУДА

MPhil Милена Благојевић

Вишезначност чуда као узрока прекида структуре утврђеног логичког каузалног низа и анализа појма чуда у историји религије као једног од најзначајнијих појмова за упознавање њене суштине

Чуда се повремено појављују на наизглед неузнемиреној површини свакодневног постојања одређеног унапред утврђеним узрочним низом, где по неминовној логици ствари из једног, посве ординарног догађаја, извире други, њему сродан, да се све чини сасвим обично и претходно удешено, те изненадна несвакидашња појава изазива запрепашћеност и запитаност, праћену сумњом у потпуно компактан, сливен ток природних збивања.

Она се сматрају магичним, необјашњивим феноменима што понекад усталасају спокојан ток реке времена, издвајајући се као њени задивљујући елементи неповезани с континуумом уобичајеног битисања и утакнути у подручје просторно – временског следа, обавијени каквом посебном, недокучивом чаролијом која им придаје необичну, често и очаравајућу лепоту.

Овде ћу додати, након подробног објашњења уопштеног појма чуда, да чудо у филозофији религије, нарочито хришћанске, представља један од најзначајнијих појмова за упознавање саме њене суштине. Понекад се назначава да чуда пружају доказ за различите ствари, које нису проверљиве епистемолошки, односно на основу нашег искуства, тачније могућег претпостављеног сазнања о свету, попут постојања Бога и истинитости неке одређене религије.

Питање које се логично намеће на почетку излагања јесте оно о природи чуда. Овим се жели сазнати о чему расправљамо када говоримо о чудима. Међутим, да би се уопште могло дискутовати о појму чуда и његовим различитим врстама, потребно је најпре разграничити религиозна чуда, и уопште дешавања са чудесним обележјима, од оних која по својој суштини не представљају чуда, али их карактерише исти назив. У ову категорију спадају такозвана „небеска чуда” (термин којим је један астроном окарактерисао астрономију), или „чуда геологије”, односно историје земље (синтагма којом је неки Енглез назвао геологију). Нажалост, њихова имена нису забележена у историјском памћењу.

У суштини, под чудима природе подразумевају се ствари и појаве које изазивају одушевљење и дивљење јер премашују круг човекових ограничених појмова, односно присних, обичних искустава и уврежених представа. Тако се може говорити да окамењени костури животињских врста које су некад насељавале планету Земљу, примера ради, костури динотеријума и мегатеријума, ихтиосауруса и бронтосауруса, џиновских животиња врсте налик на гуштера, изазивају у нама узбуђење и дивљење, јер се одликују знатно већим размерама од оне коју срећемо код данашњих животиња. Поред тога, овај појам обухвата чудесне облике природе извајане вековним деловањем земаљских и небеских сила.

У новије време овај термин се односи и на модерна чуда, творевине човекове делатности, попут Седам светских чуда. Међутим, сва поменута чуда су чуда само за нас, али никако сама по себи ( пер се ) или за природу. Заправо, она имају своју основу у суштини природе. Што се тиче чуда која су настала човековим деловањем, знање о њиховом постојању (данас су једино преостало светско чудо пирамиде у Гизи) дугујемо историјској грађи.

Али, теистичка, религиозна чуда свакако немају основу у суштини природе, већ, напротив, представљају њену опречност, надмашују снаге природе. Раширено схватање чуда сматра их прекидима у природном реду догађаја у материјалном свету. Како је већ речено, она противрече снагама природе, те се стога према њима односи као према кршењима првобитно успостављених природних закона, односно сматра се да је то нарушавање поретка доказ постојања Бога, или неког натприродног, изузетно моћног бића чије се деловање може косити са устаљеним редоследом.

Чувени шкотски филозоф емпиризма Дејвид Хјум сматра да чуда настају као кршење закона природе вољом божанства или уплитањем неког невидљивог чиниоца. Слично поимање чуда заступа и један од највећих филозофа хришћанске сколастике Тома Аквински, који сматра чудесним оне ствари које су учињене божанском моћи, независно од поретка објеката и догађаја у универзуму. Ова два тумачења теистичких чуда се умногоме поклапају са свеобухватном дефиницијом чуда која је размотрена у уводу.

Штавише, по мишљењу Томе Аквинског, постоје три различите врсте чуда. Прва од њих обухвата догађаје који потичу од Бога и потпуно су немогући у природи. У ова чуда углавном спадају одређена религиозна чуда, о којима ће касније бити речи. Другу сачињавају догађаји у којима Бог чини нешто што је могуће, али не хронолошким редом, примера ради, попут чуда у пољопривреди када проклијају житарице на пољима после стравичне суше. Напослетку, Тома Аквински издваја чудо које је учињено деловањем природе, али без функционисања њених основних начела, као што је случај чуда у медицини када особа прогледа захваљујући божанској моћи, а не лечењу.

Јасно је да религијска чуда представљају нешто ванредно, натприродно, различито од устаљеног поретка природе. Учени Фосијус у свом делу о пореклу и развоју многобоштва, говори да Бог, иако је установио небески поредак, није ускратио себи право да га мења, те је чак наредио Сунцу да застане. Овде је дакле чудо схваћено као догађај који се не може објаснити науком или посматрањем основних природних процеса. Једино оправдање оваквог чуда, мада веома неодрживо, јесте непресушна вера религиозних људи, који ово чудо оправдавају тврђењем да је тако записано у Библији и другачије не може бити.

Дакле, долазимо до схватања да религијско чудо не налази оправдања у законима природе, већ у човеку и његовој вери. Религијско чудо претпоставља неку људску жељу, односно потребу, што је нарочито изражено у невољи, када човек жели да се ослободи неког зла, али не природним путем. Оно није само ствар фантазије, већ и људске воље, нагона за срећом.

Под појмом религијских чуда, као што је претходно речено, подразумевају се чуда записана у Библији, респективно, исцељење болесника за трен ока, било да се ради о природно излечивим или неизлечивим болестима, јер сама Христова реч исцељује, пошто је он богочовек, Син Божији, Спаситељ, потом васкрсење Лазарево, претварање воде у вино, чудо с рибом и хлебом, ходање на води, и напослетку, само васкрсење Христово.

Жеља је сила која човека својом чаролијом и снагом води Христу. Иако васкрсење и тренутно излечење код нас постоје само у домену фантазије, верници мисле да Бог то може чинити. Због тога се вера у бога и вера у чуда могу сматрати истоветнима, само што је чудо објекат, а бог субјекат неке радње. У оваква чуда спадају и оно о коме нас обавештава Тацит, о Веспазијану који је у Александрији исцелио слепог пљувачком, а хромог додиром ноге, као и чудо масовног оздрављења на гробу опата Парија (Парис), чуда пророка Мухамеда и његових следбеника и многа друга.

Међутим, иако је пружио одређене религијске представе чуда, Хјум их, будући емпиричар, одлучно пориче. Он сматра да се наш дух не држи правилног начина закључивања. Такво становиште поткрепљује чињеницом да, кад се нешто сматра апсурдним и чудесним, људски дух утолико пре прихвата такву чињеницу, управо због мистичности која би требало да јој поништи сваку веродостојност. Људи су обузети љубављу према чудима, јер са очевидним задовољством примају измаштане приче путника, као и фантазије о замишљеним чудовиштима.

Наиме, према тврђењу Дејвида Хјума, како је веровање у чуда прирођено различитим религијама, оне обилују разноликим чудесима која су производ непресушне уобразиље, те се стога поништавањем веродостојности чуда у једној религији, истовремено нарушава њихова истинитост у свим осталим. Он одриче постојање чуда у строгом смислу речи, такозваних С – чуда. Хјум указује на бесмисленост постојања оваквих чуда, наводећи пример извештаја о чудима већ претходно поменутог опата Парија, указујући на очигледни нонсенс приповедања бројних сведока, односно на апсолутну немогућност онога о чему говоре.

Међутим, ова позиција је у извесним случајевима неодржива. Наиме, иако добри разлози подржавају наше веровање да се ниједно од поменутих С – чуда није догодило, ипак се сигурно једно од њих могло заиста догодити. Приметни су недостаци Хјумове теорије о апсолутној немогућности С – чуда, у највећој мери засноване на искуству. Али, ово схватање превиђа чињеницу појмљиве могућности кршења природних закона, пошто нас искуство понекад може довести до заблуда. Све последице не следе с једнаком сигурношћу из својих наводних узрока.

Примера ради, због климатских промена, може се десити да у јуну буде облачно и кишовито, а у децембру сунчано и топло, иако искуство често показује супротно. Мада, ово није чудо у правом смислу те речи, јер искуство често унапред обавести човека о променама. Затим, не би било немогуће да се једног дана загрејана вода претвори у лед, иако би се очекивало да она испари. Иако овакав догађај такође наизглед наликује на чудо у правом смислу те речи, он свакако није немогућ при одређеним спољашњим условима.

Но, коришћење овог начела у свим случајевима показало би се веома неразложним. Јер основу у научном истраживању представља начело да се ток природе једнообразно наставља и да ако догађаји А-типа редовно следе за догађајима Б-типа, онда је природно очекивати да ће други догађаји А-типа следити за догађајима Б-типа под мање – више истим околностима, осим ако нема неке релевантне разлике која се може разумети путем неког закона који је покрива (закон узрочно – последичних веза). Као пример оваквог кршења природних закона, могуће је да се позовемо на квантну физику и њен говор о насумичним кретањима фундаменталних честица. Али у макрокосмосу ствари се углавном понашају на правилан, устаљен начин, што је већ образложено у уводу текста.

Међутим, свако чудо се не може објаснити путем природних закона. Никако се не може доказати да се понекад не нарушавају правила природних законитости и узрочно-последичног низа. Некада се чудо које се не може разјаснити и растумачити помоћу постојећих знања, оправдава као логички прихватљив догађај тиме што се сматра да ће се у ближој или даљој будућности пружити адекватно образложење тог чуда, које би поништило његов потенцијални натприродни карактер.

Потреба да свако чудо експлицирамо у оквиру научних закона могла би проузроковати многе потешкоће, јер би објашњење неког изненада откривеног астрономског чуда могло у потпуности обеснажити и уздрмати претходно успостављен систем закона. Стога би било вероватније прихватити да се догодило неко чудо у науци у смислу одступања од поретка, а како то имплицира да је Хјумова теорија погрешна у свом фундаменту, да су веома могућа и чуда у области религије.

Чудо, наиме по својој основној дефиницији треба да буде чињенични доказ да је чудотворац свемоћно, натприродно божанско биће. Дакле, појам чуда представља нешто узроковано Богом или бићем моћнијим од Бога, као што је наведено у претходном одељку. Атеиста који не верује у Божије постојање, такође би сматрао да нема С – чуда, уколико би се оно могло доказати путем Бога. Наиме, ако је Бог створио и уредио свет, он може и проузроковати чуда у њему. Могућност да је до чуда дошло путем неког моћног чиниоца, зависи од тога да ли уопште постоји такав чинилац који није део физичког космоса. Овакво тврђење у својој бити није немогуће, али још није потпуно оправдано.

Ако се претпостави да се нарушавање природних закона појављује аналогно начину на који се манифестује када је његов узрок људска делатност, тада би се оправдано могло тврдити да је до кршења природних закона дошло путем чинилаца који нису материјалне природе, али је то тешко доказиво. Примера ради, често су се неповољне атмосферске појаве у далекој прошлости, киша, мраз, град који уништава усеве објашњавале дејством неког божанства (у многобожачким религијама) или знаком Божјег гнева (у монотеистичким религијама, као што је хришћанство) док се са развојем науке није дошло до релевантног објашњења да су то заправо природне појаве услед атмосферских промена.

Такође, говори се често о проклетству Тутанкамонове пирамиде, због бројних мистериозних страдања археолога који су је истраживали, али данас је прихваћено образложење по коме је узрок наводно неразјашњених убистава била заправо једна врста смртоносне бактерије, која се запатила у зидовима његовог вечног пребивалишта. Али, није извесно да би нам и незадржив развој науке пружио прихватљиво објашњење свих одступања од поретка ствари, те ово питање остаје нерасветљено.

Религијска чуда, попут оних које је чинио Исус Христос, често се сматрају чудом као знаком, односно догађајем који нарушава законе природе, али се тешко могу доказати јер упућују на нешто неземаљско и натприродно. Она се могу посматрати и као чудо у смислу подударности, где се чудо сматра деловањем Божије руке, али је вероватније да представља обичну коинциденцију. Верници су склони да сматрају како се такав догађај одиграо захваљујући божанској моћи, но то се не може доказати, пошто вера не почива на логичким принципима, већ на свесрдној и постојаној љубави у Бога као свемогућег и сведоброг.

Дакле, иако се не може пружити доказ истинског постојања религијских чуда, можемо се сагласити, без обзира да ли смо верници, агностици, или атеисти, да она у себи носе мистику натчулног, вечно несазнатог, небеске чаролије која надвисује оквире људске спознаје и пружа непресушне изворе надахнућа врхунским ствараоцима у различитим областима књижевности и уметности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: