детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПУТОВАЊЕ ДО СВЕСТРАНИХ ПРОСВЕТЉЕЊА

(Илија Шаула, „ У сусрет буђењу“ (књига есеја) Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2025)

Верица Тадић   

 У недавно објављеној књизи есеја, Илије Шауле¹, „У сусрет буђењу“ ², у новој едицији „РЕЧ И СМИСАО“ , заснованој на вредностима, некад познате књижевне едиције „РЕЧ И МИСАО³“ , овај аутор, не само да успоставља континуитет са вредностима које су објављиване књиге у тој едицији имале, већ повезује те две едиције на изузетно креативан начин.

         Илија Шаула, је оснивач Књижевне радионице „Кордун“  и Књижевног ЕСНАФА^. ,  новом едицијом проширио је своју издавачку делатност, која ће сигурно  обрадовати писце из дијаспоре и ауторе  из Србије и све оне из региона који пишу на српском језику.

                 Посебна врста креативности огледа се у томе што је ова едиција, у односу на познату едицију „РЕЧ И МИСАО“,  обогаћена још једним новим појмом: смисао.
 Мисао је, дакле, прерасла у шири појам смисао, тако да су сада мисао и смисао органски повезани, у једној речи.

                 Из наслова едиције могла би се прочитати и оваква порука: Кроз речи путује мисао да пронађе смисао.

                 Књига есеја Илије Шауле „У сусрет буђењу“, је и нека врста позива за свеопште буђење, посебно у културном и стваралачком домену, као и у животу уопше.

                 Једна од најважнијих порука-посланица свим људима је: да се кроз интроспективну анализу свако сретне са собом и упозна и пронађе себе у себи, онаквог какав, заиста, јесте. Та спознаја је прва и најважнија степеница са које се креће у познавање света и откривања путева за срећу, љубав, радост, успех и осмишљавање живота кроз јасно и реално постављене циљеве. Другим речима, да свако пронађе она знања и оне путеве који га воде до  остварења  сопствене мисије, на овој нашој планети САДА И ОВДЕ.

                 У Предговору књиге „У сусрет буђењу“, аутор  детаљније објашњава  шта је основни циљ писања ове књиге:

„Ова збирка есеја представља путовање кроз мисао, емоције и личну уметничку визију. Њена тематска ширина обухвата филозофске рефлексије, креативно изражавање, питање односа уметности и стварности, као и унутрашњу потрагу за истином“.

Суптилни садржаји сваког есеја обилују мудрошћу и максимално су сажети, као да су исклесани на камену мудрости. Много реченица би се могло издвојити као свевремени цитати.Значајно је истаћи о којим темама Илија пише. То говоре сами наслови есеја:

- „БУЂЕЊЕ“ ;

- „ТАЈНА –НЕУХВАТЉИВА МЕЛОДИЈА НЕИЗРЕЧЕНИХ РЕЧИ“;

- „НАРАТИВ“  средство за повезивање, разумевање и наратив и емпатију међу људима;

 - „БЛИСКОСТ –НИТ КОЈА ВЕЗУЈЕ ДУШЕ“ ;

 - „АРТ ТЕРАПИЈА –СЛИКОМ ДО УНУТРАШЊЕГ БУЂЕЊА“ ;

- „ НЕКО КОД НАС ИЛИ МИ КОД НЕКОГА“ ;

- „ МОЈЕ ТРОЈСТВО – ХРАНА, РЕЧИ И БОЈЕ“;

- „ БОЈЕ И ЈА “ ;

- „ ПАЖЊА“ ;

- „ СЛОБОДНА ВОЉА– ПУТ ИЗМЕЂУ РАЗУМА И БЕСКОНАЧНОСТИ“

Будући да је сваки  есеј, истовремено, и посебна врста посланице упућена свима, поруке су драгоцене, јер обилују бројним и разноврсним изворима како искуственог знања, тако разноврсјем тема у којима се прожимају: живот и уметност; емпатија и разум; пажња и слободна воља; мудрост и солидарност; садашњост и бесконачност...

Све ове теме актуелне су у свим временима и зато је за свако друштво од непроцењиве важности да има што више изузетних појединаца, на великој светској сцени, јер од тога зависи и како ће се и цело друштво развијати. 

У есеју „БУЂЕЊЕ“ аутор је на најбољи и упечатљив начин објаснио када се, у ствари, догађа буђење: „Не догађа се сваког јутра почетак дана изласком Сунца. Некада се дан рађа изнутра“.

Тај процес се догађа, када после сна почиње „разлиставање свести (...) и  „у тој првој пукотини између таме и светлости, човек не отвара очи ка свету, већ ка себи“ .

Тада буђење „није императив  спољашњег света, већ шапат изнутра, који човек чује тек кад у њему утихну сви туђи гласови.“.

Процес буђења је тумачен из  многих углова: филозофије, песништва, сликарства,  егистенцијалних увида и других појавних облика, вековима стицаних знања и сазнања, која су  најплеменитија духовна енергија.

Филозофија, истиче Илија, буђење тумачи као:  „сусрет са собом, огољеним и стварним“ .

Тај процес преиспитивања себе и својих унутрашњих светова треба да буде континуиран и систематичан, да би се у балансу између унутрашњег и спољашњег света постигла она хармонија  у   којој човек проналази насветлији смисао свог живота, за остварење својих снова. Тек тада може да се уздигне до неслућених висина, стварајући дела која ће увек светлети на хоризонту изнад кога се може додирнути вечност.

Имајући у виду, како су одавно истицали филозофи,  да је све променљиво  и да је само промена стална (Хераклит) ⁴, неопходно је увек бити будан да би се путовало даље, баш кроз промене, јер само промене омогућују стицање знања  којим превазилазимо све препреке и напредујемо у животу. 

Таквом размишљању Илија придружује и „егзистенцијалистичку мисао“ : „Буђење је чин свесног устајања из сенке незнања, а свет који је до јуче био сигуран, познат и „уређен“, постаје крхка конструкција“.

Ту истину можемо препознати и у данашњем свету, као и у  бројним историјским циклусима, разних цивилизација.

 Антрoполошки гледано људски животи су, кроз сва историјска раздобља, често били обезвређивани, на разне начине. Процеси дехуманизације, ратови и други начини масовног уништавања људских живота, присутни су, нажалост,  и на данашњем нивоу развоја.

Познато нам је да су због таквих односа међу људима, нестајали поједини народи. То је, уз разне(не)природне и друге катастрофе, угрозило и неке веома развијене цивилизације и довело до њиховог нестанка.

Филозофија и разне науке нам отварају путеве за  буђење свести како појединца, тако друштва у целини, и указују да је неопходно подићи глас и реаговати на све оно што није хумано, мудро, племенито и достојанствено.

 Аутор посебно наглашава да сам чин буђења, поред мисаоног процеса, укључује и акцију која осим повратка себи је и  „повратак, другима (и) свету“ ,али  „не онаквом (свету) какав јесте, већ онаквом какав може постати кад га погледамо пробуђеним очима“.

  А када гледамо „пробуђеним очима“ , онда знамо да „нема унапред датог смисла“, изнедравамо га из љубави и уметности и енергијама и (про)мислима сопственог бића.

Смисао се, дакле, ствара у људској души и духу, и сваки појединац сопственим умом и разумом, личном креацијом, стицањем разних знања, изнедрава смисао живљења и одређује сврху постојања.

 У есејима је, како сам аутор наглашава, описан пут и искуство, које је стицао, трагајући за истином, правдом, слободом и многим другим темама у животу и стваралаштву. Може се слободно рећи да је у том роцесу, стално, тражио и проналазио, заједничке именитеље  који повезују: сродне појмове, акције, емоције, све што има заједничку тежњу за остварење срећније и племенитије и садашњости и будућности.

 Као писац и сликар, врло  успешно и иновативно проналази начине прожимања те две уметности, зато је његов приступ, у свему,  како у наративу, тако и у пракси, мултимедијалан.

 Његов мото је  откривање и стварање комплементарних светова у уметности.

Зато је, осим стваралчког чина, неопходна и размена стечених знања и искустава,jер:„уметност и речи су ту да подсете на снагу људске креације, на вредност израженог осећања и на трајање идеје, упркост пролазности времена“.

У есеју „ТАЈНА – НЕУХВАТЉИВА МЕЛОДИЈА НЕИЗРЕЧЕНИХ РЕЧИ“; сусрећемо се са новооткривеним смислом њеног значења.

Именована је као: „Неухватљива мелодија неизречених речи“, из чега би се могао извести закључак, да она има душу и да у додиру са душама: речи и мелодије успоставља посебну врсту тројства.Дакле, нису у питању обичне речи, већ речи оплемењене посебном мелодијом. И неухватљиве су, живе у ћутњи, све док их не пробудимо  и обзнанимо њихово значење.

У  Илијиним вишезначним и поливалентним садржајима есеја, сусрећемо се са више тројстава, чиме се доказује да ништа није једнозначно, само и изоловано, све је повезано и умрежено од најмање честице до највећих појава и облика,  на  глобалном нивоу.

Дух открива могуће везе између мноштва појавних облика у Васељени. Он је вечити путник по бескрају и може да додирне и (про)светли све душе.

Људске душе су највећи светионици и бескрајно царство најлепших и најсензибилнијих осећања. Најсвет(л)ији су храм љубави. У јединству са духом и душом рађају се највеће инспирације за велика дела.

Откривање тих веза је и најбитније за осмишљавање сврхе живота. А то постижемо осветљавањем свега оног што није видљиво и што се не може учинити видљивим кроз  диоптрију која не допире до дубоких слојева свести. Ширењем диоптрије према неосветљеним деловима свести и непрекидним трагањем невидљиво можемо учинити видљивим. Ако тако доживљавамо и разумемо суштину ове књиге есеја, онда у њој можемо  откривати  путоказе за  узлет у узвишене сфере у којима се новостворено знање и свако ново откриће умрежава у свевременост.

Улазећи у суштину тајне, Илија, упоређује начине њеног тумачења у разним историјским периодима и констатује, да је схватање појма тајне у свим периодима, до наше цивилизације, имало више својих метаморфоза.

Неке нове цивилизације тумачиће тајну у складу са својим знањима, али треба имати на уму и то да  је битно ослањати се и на знања, стицана вековима, јер у тим знањима је и корен нових открића.

Ево како овај аутор описује,  највећу и најмистичнију тајну, која се родила на почетку  свестворитељске мисије у којој су настали  сви светови, а са њима и прва људска цивилизација: Тада „су се мисли преносиле усмено, тајне су биле попут скривених звезда, мистериозне и недокучиве, унете у легенду човечанства “.

После ове сјајне, метафоричне реченице читаоци су позвани да уђу у дубље светове сваковрсних тајни и дају свој допринос кроз дијалошку презентацију.

Све есеје повезује заједничка кичма, чији су пршљенови видљиви у насловима есеја, а они се напају из истих извора: мудрости, истинољубивости, топле емоције, сензибилета душевних изнедравања, племенитих побуда и мноштва других светлосних озарења...

Теме су разноврсне, али свака поседује градивну честицу из које се успоставља веза, оличена високим степеном блискости.

О разним врстама, неопходне нам блискости, наведено је више извора , у есеју „БЛИСКОСТ - НИТ КОЈА ВЕЗУЈЕ ДУШЕ“. Најважнија је, наравно, она међу људима: „ Блискост међу људима није пуки сусрет тела и речи, већ нежна мрежа која повезује унутарње светове, нераскидива нит која везује душе у једну целину.“

Она је много више од тога: „Блискост почиње искреношћу, отварањем врата самом себи и другима. Не у пукој комуникацији, већ у дељењу суштине, у препознавањубића иза речи”.

„Осећај блискости скоро је неприметан „у временима благостања“.

У тешким временима, она „пише  судбине народа, спасава и преображавасвет“, тада је најпотребнија као подршка, израз солидарности и утеха за прогоњене и поробљене људе.  У ратним вихорима она је пружена рука спаса.

Лични доживљај процеса сликања описан је у есеју „АРТ ТЕРАПИЈА – СЛИКОМ ДО УНУТРАШЊЕГ БУЂЕЊА“.

Тај процес битан је како за саме уметнике тако и за посмтраче слике: „У светлости стварања, негде између свесног и несвесног, између додира боје на платну и откуцаја срца, рађа се уметност као облик унутрашње трансформације“.

У том процесу, „арт терапија није чин савршенства, већ чин ослобађања“.

У прилог томе, цитирана је реченица из Филозофије уметности: „Слика није тек визуелна импресија, већ одраз унутрашњих пејзажа човека“.

Слобода је најбитнији услов за све у животу. Нажалост, она се често угрожава и зато је неопходно бранити је и поново освајати, када је било коме, и било у чему ускраћена.

„ Арт терапија  „допушта осећањима да пронађу пут ка светлости“.  Боје изражавају различита осећања и свако осећање има своју боју. Између њих је могуће успоставити дијалог, а кроз дијалог се све супротности разрешавају.

„ Арт терапија“ ослобађа  ум и срце.

И како сам аутор објашњава, она није бег од себе, него мост ка себи. Најважније је да она носи истину  у себи, ону истину која је лични израз бића. И зато не подлеже никаквим сврставањима и објашњењима, говори кроз ,изразито, личну вокацију боја.

Из природе се много учи и отуда и овај закључак: „Слично води која проналази пукотине у камену да би текла, тако и арт терапија проналази пукотине у души, осветљавајући их уместо да их скрива“.

         Нова научна достигнућа омогућила су нову врсту комуникације– виртуелни дијалог, без физичке присутности лица.

 У Есеју „НЕКО КОД НАС ИЛИ МИ КОГ НЕКОГА“ предочене су све предности, уколико се та комуникација успоставља на нивоу унапређења и откривања нових знања, јер: „ понекад нам мисли откривају оно што подсвест зна пре нас“. То су она досад непозната знања, која нам могу објаснити многе појаве и осветлити нам путеве до нових открића.

Ту се  кристализује идеја на путу до релизације, а у том процесу „Речи имају снажну моћ, када се две особе повежу у виртуалном свету кроз комплексне разговоре, заједничке идеје и сличан начин размишљања, тада се ствара нешто више од обичне комуникације“. И оно што је најпозитивније и стваралачко у виртуелној комуникацији је могућност  „интелектуалног или душевног препознавања, осећај да се мисли синхронизују чак и онда када особе нису физички близу“.Тако се рађа и једна врста духовног феномена повезаности и прожетостиуметничке и филозофске уметности  у којој „две особе једна другој несвесно „шетају мислима“.

А то значи да се у нашој подсвести налазе путеви тих открића и ту их треба и тражити. До тих знања стижемо разним путева, а највише кроз контакте и размену мишљења и речи са другима.

„Речи имају снажну моћ, када се две особе повежу у виртуалном свету кроз комплексне разговоре, заједничке идеје и сличан начин размишљања, тада се ствара нешто више од обичне комуникације“.

Ако би се та врста људске комуникације заснивала нaемпатији  и свему што je позитивно у људској души и духу, створила би се фантастична синергија  кроз „повезивањa људске комуникације, технологије и филозофије с најузвишенијим принципом љубави“.

Љубав би, у том случају могла бити кључни  и најчврши темељ„на којем се граде и најсложенији друштвени системи“ . И не само то, битна улога љубави је и у процесу „очувања човечанства у својој суштини“. Ако љубав шири свој утицај и кроз духовне, моралне и интелектуалне сфере, „онда можемо говорити о њеној еволуцији, а не само о њеном постојању“.

У овом есеју можемо открити још доста мудрих и лепих опсервација о свестраним облицима љубави. Она је срж сваког есеја и најбитнија суштина, свега што постоји, тумачена је из многих углова.

О сусрету са уметношћу и свом развојном путу  у тој области Илија пише у есејима: „МОЈЕ ТРОЈСТВО – ХРАНА, РЕЧИ И БОЈЕ“ и „БОЈЕ И ЈА“ .

О стварању разних врста тројстава у Књизи есеја „Буђење“, дала сам неколико уводних напомена у тумачењу  претходних есеја.

 Уметничко тројство дочарано је у есеју: „МОЈЕ ТРОЈСТВО – ХРАНА, РЕЧИ И БОЈЕ“ .

„Интересовање за књижевност, пре свега за књигу, а потом и жарка жеља да се изразим у писаној форми и да то јавно представим, живи са мном од оног момента када сам научио писати и читати“- сећа се Илија своје прве жеље да кроз читање и писање нађе начин како најбоље да изрази оно најбитније што у себи носи и тако отвори врата ћутње да из ње исплове речи. Не само говорне, које остају у етру, него оне записане које  доносе и стваралачку радост кроз трагање за истином и смислом живота.

Своју љубав према књигама, још у раном детињству, описао је овако:   „Као дете никад нисам цепао књиге, тргао или гужвао листове, било је то за мене нешто свето, мада то „свето“ тад нисам могао разумети“ .

У средини, у којој је одрастао није било интересовања за књиге. О много чему се ћутало, па и о оним најтрагичнијим догађајима, као што су: „геноцид за време Другог светског рата у Независној држави  Хрватској“ и „  „егзодус 1995. године, када је скоро целокупно становништво прогнано из свог вековног пребивалишта“ , у коме су многи  страдали , а  преживели су као споре  на олуји развејани по туђим и непознатим крајевима света.

Можда је баш та ћутња, о тим и многим другим догађајима, била и велики разлог да се (про)говори гласно и остави писано сведочанство, о свему.

Превише је  болна и трагична истина коју записује Илија:

„Ми, потомци ретких преживелих, одгајани смо да ћутимо о нашим животима, а за претке нисмо смели ни знати, ни питати“.

Ова реченица најупечатљивије илуструје трагичне судбине људи који не само да нису утицали на своју судбину, него нису смели говорити о злочинима и страдањима.

Упркос свим тим ограничењима,  кроз књиге, посебно оне које нису биле део школског програма,  тражио је могућност слободног изражавања: „Наравно, морао сам ћутати, али осећао сам да ме читање води писму којим ћу моћи потпуно слободно да се изражавам“.

Поезија је била тај спасоносни пут слободе, кроз коју је, „већ у средњој школи проговарао помало бунтовнички“.     

Друга уметност –Кулинарство, у којој није било ограничења, привукла је Илијину пажњу:

„Кад кувар гаји уметнички таленат док се бави својом професијом, открива да храна није само потреба, већ и облик изражавања. Дисциплина у куварству, осећај за боје, облике и композицију, може нас природно повести ка сликарству, скулптури или некој другој уметничкој форми“ .

У царству природних боја и облика, разноврсју свега оног што кулинарство користи за спремање хране, битна је вештина, али и естетски и уметнички приступ, посебна врста пажње и главна звезда водиља: љубав.

 У процесу припремања хране „сматрао (сам)  да користим исте принципе који дефинишу сликарску, литерарну или музичку уметност“ .

Такав приступ и  „откривање уметности  (уз) осећај за детаље и естетику прелази границе посла и постаје начин изражавања душе“.

            У трећој уметности –Сликарству,Илија издваја две фазе.

У првој фази, своје сликарство је окарактерисао као сликарство које има обележја апстрактне, модернистичко –савремене уметности.

За другу фазу је, како каже, дуго сазревао: „Када сам први пут видео дела Салвадора Далија, осетио сам да боја и композиција имају способност да пренесу емоцију коју речи понекад не могу“.

У сликама Салвадора Далија, које дочаравају „фантастичне и надреалне сцене“ , открива визију и технику којом жели да своју имагинацију пренесе на платно.

Тада отпочиње његова друга фаза у сликарству, у којој проналази нови начин изражавања, „кроз фантазмагорију и рефлексију која задире у несвесно“.

Уз то, он своје сликарство темељи на свестраном временском упливу, кроз све епохе: „Моји узори нису само људи, већ и епохе, покрети и начин на који се уметност мењала кроз време. Желим да моје стваралаштво буде део тог непрекидног дијалога“.

Аутор тројства уметности: поезије, кулинарства и сликарства, у есеју „БОЈЕ И ЈА“, пише о томе зашто је почео да слика и како доживљава процес сликања: „Увек сам се питао каква је то уметност у мени, знао сам да није реализам, осећао сам да умем сликати своју машту, моје боје се играју на подлози, додирују међусобно и претварају у лепоту која осваја моје око“.

 Као одуховљени стваралац и пронцљиви визионар,  Илија,  види боје у свему: Природи, речима, музици...

Уме да се игра бојама и да чита њихове игре, дајући им исту слободу које оне дају њему и у тој размени и блискости уметник и боје постају пријатељи. Боје му обогаћују и улепшавају свакодневицу, а његов визионарски дух проналази ону врсту инспирације која може да му сваки дан обоји другом бојом.

 Илија је одгонетнуо природу своје ликовне уметности и објаснио себи и нама, како она делује на посматраче:

 „ Свет моје ликовне уметности је нестваран, зато сам врло лако дошао до закључка да су моји радови апстрактни, таквом димензијом карактера чине ме неограниченим у покушајима да досегнем до најосетљивијих дубина у оку посматрача“.

Открива нам и главни извор инспирације за своје поливалентно и мултикултурално стваралаштво: „Сматрам да, поред писања, сликања, вајања, мозаика и још неких уметничких форми које стварам директно у природи, припадам природи и то оном њеном делу у којем почињу снови“.

Шетњом кроз есеје Илије Шауле стиче се један општи утисак, да  смо  сви ми који их читамо кренули на узбудљиво путовање према свестраном просветљењу.

И могу, са сигурношћу рећи, изабрали смо најбољег водича за то путовање.

__       

1. Илија Шаула, (1963),Карловац, Хрватска, је српски књижевник и ликовни уметник.

Живи уградуВест Честеру, у Пенсилванији (САД).

Пише поезију и прозу. Имао је више изложби слика у разним градовима.

Аутор је 8. књига поезије и прозе.

Велико интересовање читаоца, у Србији, било је за „Трилогију Мидар“, која обухвата три књиге:

„Булевар свјетлости (промисли о животу)“ , „Бијег из вјечности (есеји)“ и „Мидар (роман)“, чија је жанровска одредница: бајковита филозофска приповест.

„Лауреат је награде „Растко Петровић“ , за 2019. годину, коју додељује Матица исељеника и Срба у  региону.

Поезија Илије Шауле преведена је на више страних језика.

Са књижевником Данилом  Марићем  основао је Књижевну радионицу „Кордун“ , 2009. године у Vest Česteru (Пенсилванија). Успешно публикује и промовише дела балканске уметности и културе у Америци и Европи. Сарађује са ауторима, издавачким кућама, удружењима и институцијама широм, света.

Члан је Удружења књижевника Србије и Српско– Канадског удружења писаца „Десанка  Максимовић“ у Торонту.

Од тринаестог јануара 2022. године редован је члан Матице српске у Новом Саду.

2. Илија Шаула, Књига есеја, „У сусрет буђењу“ , Књижевни ЕСНАФ, Едиција „Реч и смисао“ , Београд, 2025.

3. Издавачка кућа Рад, Београд,Едиција „Реч и мисао“, основана је 1949. године. После 60 година реорганизована је и  трансформисана у предузеће. Рад је сада део компаније „Медија2“, једне од највећих кућа из области књижарства и  издаваштва.

            4.„Panta rei“  („Све тече, Све се мења“ ) , најпознатија је изрека чувеног старогрчког филозофа Хераклитаиз Ефеса (oko 535-475 p.n.e.) ,која указује на то да је све променљиво и да је само промена стална.

Позната је и његова метафорична реченица која илуструје константност промене: „Не можеш два пута  ући у исти реку, јер ни река ни ти нисте више исти“.

Опстанак света баш те промене омогућују, јер све што постоји је у покрету, „у константној трансформацији; нема ничег што је апсолутно статично“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: