детаљ слике: КРК Арт дизајн

Рат као природно стање

Огњен Пудар

Запис писца који не претендује на науку, него на разумијевање Када год размишљам о рату и миру, намеће ми се исто питање: да ли ми само умишљамо да је мир природно стање, а рат нека ружна изнимка? Што више гледам око себе, све ми више изгледа обрнуто. Природа је најбољи доказ.

Биљке се боре једна с другом тако што брже расту и шире крошње. Она која засјени другу узме јој животну снагу, а она нижа лагано нестаје. Паразити воде свој тихи рат: живе на туђој храни, исцрпљују домаћина док га не доведу до пропасти.

Животиње, наравно, своју борбу воде отворено. Територија, храна, женке, право на опстанак — све је то повод за сукоб од којег зависи живот. Предатор не убија из хира, него зато што би без тога сам угинуо. Ми то зовемо ланцем исхране, али за онога ко је у том тренутку плијен — то је једноставно крај.

У природи постоји и други вид сукоба: борба за женке. Код многих врста алфа-мужјак убија и поједе младунче које није његово, да би се женка поново парила — овај пут с њим. Сурово јесте, али тако се одржава сопствени ген.

Предатори уклањају болесне и слабе јединке из свог природног плијена и тиме одржавају здраву популацију. То није ни добро ни лоше. То је закон природе.

Исто налазимо и у праисторијском човјеку. Првобитне заједнице имале су своје територије, ограничене плодовима, водом и могућношћу лова. Жене су чувале огњиште и окупљале породицу, мушкарци су ловили и бранили простор. Али природа је немилосрдна: кад се потроши храна, кад нестане воде или се ловиште прориједи, племе мора да се помјери. А гдје год да су дошли — ту је већ неко био. Једни бране своје, други траже простор за опстанак. Сукоб је био подједнако логичан као и данас. Постојала је и друга врста разлога за ратовање, о којој се рјеђе говори, а једнако је стара: отимање жена. Ако се у једном племену роди много више мушкараца него жена, тај несразмјер доводи до борбе за парење. А шта каже природа? Ако нема довољно жена — украсти ће се од другог племена. То је била прва примитивна демографија, али и први разлог за организовани напад. Онај ко изгуби жене губи могућност да се настави. И ето опет рата, опет борбе за опстанак.

Када све то ставимо једно поред другог, тешко је остати слијеп пред очигледним: рат није изузетак, него стално стање, а мир је само краћа или дужа пауза док се не испуне услови за нови сукоб. Није потребно да нам се то свиђа. Довољно је да га препознамо.

Оно што ипак разликује човјека од биља и животиња јесте могућност разговора. Можемо да одлучимо да не идемо увијек путем сукоба. Зато вјерујем да треба развијати оно у чему се слажемо, јер кад нађемо макар мало заједничког — лакше ћемо рјешавати и оно у чему се не слажемо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: