О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


КРАЈ ЈЕ НОВИ ПОЧЕТАК - ХАИКУ

Сања Р. Петровић Ђурђа Вукелић Рожић


КРАЈ ЈЕ НОВИ ПОЧЕТАК


 Сања Р. Петрвић


 
отворих врата –
у сусрет ми дошао
мирис чаја
 
игралиште –
на разбијеном стаклу
огледа се облак
 
на кућном прагу
ненајављен гост –
латица трешње
 
пас чувар
бесно растерује
ноћну таму
 
бака и беба
обе у колицима
додирују се
 
избила младица
на стаблу старог храста –
нови почетак
 
божићно јутро
кровови кућа окићени
сунцем у леденицама
 
 
 
фатамогана –
у хладном дворишту
још станује сунце
 
трагови свраке –
крај татиног споменика
 праве ми друштво
 
на гробљу
ћуте са мном
 голе гране
 
сунчеве зраке
на врбовим гранама
односи река
 
јесење јутро –
склупчава се лишће
под клупом




ЖИВОТ СТВАРИ



Хаику је израз привременог просвијетљења, у којему увидимо живот ствари.
            Реџиналд Хорас Блајт


Ђурђа Вукелић Рожић
 

Хаику-збирка Крај је нови почетак ауторице Сање Р. Петровић, у издању Сфера  садржи 100 хаикуа, који нас воде кроз годишња доба и упризорују свакодневицу пјесникиње. Она нам открива своје сусрете с наоко малим, посве обичним и успутним стварима и појавама. Мада је до сада издала 15 самосталних збирака поезије и прозе, уз четири књиге у коатуроству, ово је њезина прва збирка хаику-поезије. Хаику пише од 2006. година, а 2007. године примила је и награду на познатом јапанском натјечају Kusamakura International Haiku Competition.
 
Хаикуи гђе Сање Р. Петровић ослобођени су свих сувишности, како нам оне не би одвукле пажњу од оног кључног, од хаику-догађаја забиљеженог путем хаику-стихова. Она ниже хаикуе у оквиру  његових традиционалних поставки, успјешно нам преносећи своје емоције. Оставља нам довољно простора за властити доживљај. Према Ен Банкрофт, аутор треба бити одустан у својим хаикуима, довољна је тек присутност саме хаику-пјесме, у чему гђа Петровић и успијева. Осјећај за хаику произашао из љубави за природу, оплемењује сваки њезин стих или, како је записао Реџиналд Хорас Блајт: Љубав за природу је религија, а та религија је  поезија; ове три ствари су једно. То је неизговорена вјера хаику пјесника.
 
Хаику-пјесници живе широм отворених очију и цијене јединствене догађаје и призоре из околиша који су их се толико дојмили, да остају замрзнути у њихову сјећању. Они обогаћују аутора. А-ха! хаику-момент је заправо случајна и изненада откривена повезаност с неком јединственом природном појавом или ствари у окружењу. Тренутак у којему хаику-пјесник открије нешто посве ново о већ добро знаној ствари, те тако доживљава просвјетљујућу спознају и удивљење њоме.
 
У слиједећем Сањином хаикуу осјећамо повезаност и блискост двију генерација, једна у доласку, а друга на одласку. Имале су срећу срести се и дотакнути. Пролазност је досуђена свему живом, може се само љубављу побиједити...
 
бака и беба
обе у колицима –
додирују се
 
Скромне и наоко неважне ствари око нас плијене својом јединственошћу. Не знамо колико је напорно било тулипану изникнути из земље, како би од сунчеве свјетлости и кишних капи креирао јединствену љепоту. Колико је упорности и стрпљења морао уложити лептир, како би ослободио своја крила из чахуре и одлепршао у цвјетно поље или јабука која има ожиљке од своје битке за опстанак од прољећа до јесени.
 
пробушен лист –
проширује свој видик           
малени пуж   
 
У јапанској култури, расцвјетано стабло јапанске трешње – сакуре, симбол је пролазности. Када процвате, њезина крошња обасјава читав парк, а ноћу је сјајнија и од саме Млијечне стазе. Али  та јединствена љепота сахне и нестаје. И управо зато, хаику нас учи цијенити сваки момент јер и ми смо тек дио те природе.
 
на кућном прагу
ненајављен гост –
латица трешње
 
Свакодневни одлазак на посао може бити замарајући, понекад су радне обавезе тешке, а људи уморни и напорни једни другима. Доласком топлог времена, отворени прозори помажу нам повезати нам се са свемиром, проток енергије нас ојача. Прелет сјена птица на зидовима уреда, може однијети бриге и умор, нису сви послови креативни и тешко их је завољети. У друштву које се технолошки развија веома брзо, тешко је прилагођавати се, а будућност је неизвјесна. Хаику-догађај попут овог помаже нам провући се кроз свакодневицу и ослобађа нас брига. 
 
отворих прозор –
сенке птица пролетеше
канцеларијом
 
Пролазећи шумским путељком, изненада нас заокупи шуштање лишћа. Наша пјесникиња открива галерију непоновљивих кипова, статуа, биста..., које су ту биле за њене очи тек на кратко. За нас, њене читатеље, заиграно отпало лишће у игри с вјетром више никада неће бити тек отпало лишће. 

сасушено лишће –
ветар сваки час ствара
другу скулптуру
 
Усамљеност... Можда нас највише погађа уз гробове наших најмилијих, уз њихове фотографије, сјећања на догађаје које смо дијелили. Тада проналазимо утјеху, сватко на свој начин.
 
трагови свраке –
крај татиног споменика
праве ми друштво
 
Пловећи хаику-лађом кроз годину, пратећи природне мијене, богат је онај пјесник који не види само кровове кућа окићене леденицама, већ и љепоту одбљеска сунчевих зрака у леденим сигама, док се сјај дúга прелијева пред нашим очима у то туробно доба године.
 
 
божићно јутро –
кровови кућа окићени
сунцем у леденицама
 
Сенрyу нам говори о људима, њиховим узајамним односима, понашању и манама. Људско је понашање непредвидиво, но у само једном случајном погледу на странца, можемо открити много о њему, али и о себи. Примјерице, зашто он обара поглед пролазећи поред просјакиње? Можда нема ситниш у џепу, неугодно му је јер не може помоћи. Или не одобрава њезин избор да проси, јер тражећи помоћ од друштвене заједнице можда може ријешити свој статус. Је ли то осјећај кривње на његовом лицу, или неугоде, стога што је њему боље у животу? Стиди ли се неког свог поступка у прошлости? Просећи, она можда дневно заради више од просјечне радничке дневнице. Сватко од нас доживјет ће овакву пјесму на свој начин, а њезин успјех је управо у тој отворености.
 
жена проси –
ужурбани пролазник
обара поглед
 
Хаикуи у збирци Крај је нови почетак садрже основне концепте: Киго, ваби-саби, моно но авер, киреји…  Они наглашавају ауторичино разумијевање ове поезије базиране на традиционалној јапанској култури, и њезин осјећај за хаику. Свједоци су њезиног повезивања с природним свијетом. Забиљежени су једноставним језиком, дисциплинарани и јасни. Приступачни су и разумљиви читатељу који тек улази у подручје хаику-поезије и драго штиво хаику-зналцима. 
 
Иванић-Град, 5. травња, 2025.
                      
 
 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"