детаљ слике: КРК Арт дизајн

Е, мој Белоица

Када бих могао

учинити овакво чудо:

човјек да цио вијек

проживи ко безбрижно дијете

срећно, разиграно лудо,

све недаће побиједи

насмијаног, лијепог лица...

Из ове илузије ме пробуди глас:

-Е, мој Белоица!

Како бих само волио:

поново видјети свој завичај,

косаче на ливади, жита у класу,

пуне амбаре и дим из свих оџака,

процвејтале воћњаке, земаљски рај!

Волио бих чути пјесму пастира и жамор ђака...

Видјети како у животу и зеленилу блиста

цијела моја Буковица...

Поново зачух онај чудни глас:

- Е, мој Белоица!

Када би моје ријечи неко

хтио разумјети и чути,

мој вапај би постао са брда ехо:

- Не сијеците дрвеће, не трујте ријеке,

ни извор не смије да се мути!

Земљу нам је Господ подарио

да је чувамо и живимо,

слободни као птица...

Уплаших се, однекуд дође исти глас:

- Е, мој Белоица!

- Ко си ти, што злослутно,

негдје скривен, безбиједан, ироничан,

рушиш сваку моју племениту мисао?!

Ево, ја пристајем да више не радим за признања, награде, плату,

ако човјечанство каже

да је крај сваком

насиљу, злу, тиранији, бесмисленом рату!

Ако свијетом завлада мир, љубав, слобода...

А онај коме не видјех ни тијела, ни лица

с уздахом, тужно рече:

- Еее, мој Белоица!

Поља смрти

Вјетар разноси смрвљено зрневље.

Шири се згариште и жариште.

Посљедњу помоћ биљка иште.

Цвили и мили ка свом нестајању,

урања и потања у себе саму,

слива се, разлива и стапа са земљом...

А ватра корак све дужи пружа,

грије, упије, и гута пред собом.

Убитачном снагом гуши!

Руши, дими, на други крај здими!

Као муња једним снопом из далека,

кроз ноћ све у угарке претвара,

а небо гори, земљом гори...

Пољем смрт хара,

а ноћ опара сваког војника,

распара га врелом камом огња!

Тијела цијела свуда, и поред пута,

или на комаде разнесена...

Хитро, мање од минута,

смрт, гуја љута, тамо и овамо лута,

жваће, гута док све не прогута!

Граби пред собом,

са стотину руку стеже,

чвор на мртво, једним потезом веже!

Људи вриште, мрави пузе,

пси реже и бјеже, на крају цвиле.

Људи и животиње, опружени,

ватром у угљен претворени, згажени!

Патњом и смрћу поражени...

Све што је живјети хтјело,

у огњу рата је изгорјело,

у пепелу нестало, увело!

Ласте се гуше у облаку дима.

Док машу крилима, наде има!

Благо њима! Оне ће се извући!

Вратиће се кући...

На крилима ће прелетјети преко поља!

Поља смрти!

Али узалуд се надају.

Изненада падају.

Погођене ракетама.

У јату ка земљи дружина мртва пада, сломљеног врата.

Кратко је била покретна мета, без крила...

Земљом се шири мирис барута.

Војници убијају рањене људе,

нечије дијете, мајку, оца, брата!

Страшног ли и крвничког заната!

Свој сатански ритуал и пир рутински спроводе,

слуге зла, пси рата!

Џелати крв са бајонета лижу,

своје успјехе у облаке дижу,

далеко у својој скривеној јазбини.

А стратези рата им нове мете цртају,

награде и ордење за нечовјечне поступке предају!

Некада лијепа села и градови, сада су пуста, црна згаришта!

Простори гдје се вјековима живјело, за вјечност стварало,

постали су крвава ратна попришта!

Сјенка иза угла

Крате се стазе твога пута,

отежале су босе ноге твоје.

Газиле су често туда,

над главом ти сада с теретом стоје.

Под маглом, ипак, негдје се шуња

посљедњи зрак орне наде.

Из пепела огањ тиња,

с неба би звијезде као некада да краде.

Протутњали су силни сати,

испијена је слатка кап животна.

Дубоко у њедрима остаје ожиљак,

у срцу пече болна рана.

Прекриће је будућег времена

пламена гордост пријека.

Али до тада живјеће у теби

неостварена жеља понека.

Но, нејака је та жудња,

отупиле су оштрице њеног мача.

Нема снаге као некада,

утихнуло је зрно с лаког обарача.

Па тумолим поје гласом,

из очију ријека суза јој тече.

Од горчине склапа их,

гуши је позно животно вече.

Упорност њена страда

и при крају све тања бива

Прождријеће је притајени отров,

нека слабост жива.

Посљедња искра нестаће у тами,

та танка нит човјека.

Можда остане блиједа сјенка,

да се кроз поља лелуја, нека.

На крају ће нестати стазе

и снови непређеног пута.

Судбина човјека то је,

кушао је нејак безброј пута.

И будући ће исто тако,

сласт живота сочно да пробају.

Шта их иза угла негдје тамо чека,

године ће снажно одговор да дају.

Шта остаје од живота

Шта остаје од живота?

Јесу ли то само

празна сјећања?

Препуно срце

или пусти снови?

Након свих корака,

плочницима судбине,

невидљивих путева,

иза мојих леђа,

увелих трава

омамљених мириса,

браних ружа

згаженог цвијећа,

шта остаје?

Ако су сјећања,

зашто су празна?

Ако је пуно срце,

зашто жуди и даље?

Ако су пусти снови,

зашто их и на јави снивамо?

Шта остаје...?

Од себе узми то што је остало

Шта све човјек будан не сања!

Млад радо лети у небо.

Некад у живо блато потања.

Да ли је пао, устао, или је

морао на своје ноге стати,

да ли је умио

све то препознати,

или себи та питања

никада не поставља?!

Ћути, ником ништа не говори.

Пије, тако бјежи од себе.

Својим најближима, данима се не јавља.

Хода некуда тражећи

своју драгу,

и њој,

успут име заборавља...

Шта све не жели младост?!

Може ли то старост

да прихвати?

Чему толика висинска разлика?

Зар живот није само

једна прилика?

Треба ли се са собом,

као у рингу, рвати?

Или, полако, дан по дан,

као зреле јабуке брати?

Шта све подносе

они тамо друмови

којима будан корачаш?

Када би нацртао све

те пређене стазе

испала би паукова мрежа.

У празним пољима,

између мрежних влакана,

стајало би бескорисно

потрошено вријеме,

тек као два гранична бјелутка,

оно ће остати као празан ход,

између два корисна тренутка.

Гдје си застао у трагању

за сопственим смислом?

Гдје си, опет пронашао себе?

Зар тамо, гдје је и вријеме стало,

или тамо гдје те бацио живот - нудећи ти

од себе то што је остало…

Пјесма о пјесмама

Када се опростиш од свог пера

И посљедњи се стихови проспу,

Свечано обећаш - Доста је!

Нећеш пјевати више!

Остају птице на грани да поју:

- У плавом бескрају ока два.

Збогом вољена!

Остаје само Сан на длану,

Тај вјечни вал жедне душе.

Сјенка ће свијетом тражити стране,

И гора вјекова највеселије дане.

Мирис кише искаће сан и јава,

А колијевка, на брду под Олимпом, ласте.

Врабац ће тражити траг бразде и пут пчеле,

тамница прасак рафала у небо,

луталица крвоток, страст и заборав,

природа огњиште, а трава сунце.

Кућа ће сањати гусле и отворену капију

Лепотица ситну заврзламу.

Стајаће Први официр, Двије јабуке и Ружица.

Трајаће ћерт, црно вино,

И мирис на божићну расуту сламу.

Садржај који слиједи не мора бити граница,

Ко си мени ти, шта сам теби ја,

Успутна станица.

Сјенка иза угла, то је љубав, жеља,

Навика, ожиљак, проклета истина,

Тренуци среће, обмане и кајање,

Слике из младости или пут без повратка, росе.

У тамници од папира становаће

Пјесма дјеци мога завичаја

Вјесник радости и распршени снови

Звјездана ноћ и ход Сунца.

Јулско јутро ће се сјећати

Дана твог вјенчања и ноћи с укусом вина,

А када вјетрови зафијучу стари часовник ће

Пронаћи мјесто у срцу и дјечја игра уточиште,

Прогнаник ће на таласима живота чекати зору,

Трунку слободе, да од себе узме то што је остало,

Ко сноп свјетла доћи ће она, да кроз прозор угледа

Слику на зиду и одагна сваку распршену мисао.

Е, мој Белоица, твој вапај

За спас човјека и наше планете,

Постаће са брда ехо,

Вјечно поље претвориће се

У књигу, забораву у инат!

И други ће, као и ти,

Писати о бесмртном

Ствараоцу Вијенца славе и

Јунацима на вјечној стражи.

Самовао си безброј пута до сада,

Дозови Мисли своје распршене

Јер сагласје од тебе

Нову пјесму тражи!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: