О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ ЗА УМИРАЊЕ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Најбоље године за умирање


 

Кад се пре две године мој отац разболео, постала сам свесна смртности – својих родитеља – али и сопствене. Од тада ми се чини да Смрт вреба на сваком ћошку: извлачи људе из пиџама, затиче их у невероватним позама и местима, пресреће на улицама. И узима, узима ми оне срцу драге.
 
Мој отац се, хвала Богу, извукао. Смрт се готово онесвестила од његових опаких шала, али одвела је зато две његове сестре, најстарију и најмлађу. Смрт не мари за ред и редослед. А у мени је пробушила рупу из које цури живот. Рупа је мала и живота је још много, али кад увече легнем на починак, чујем како се ситно осипа једна слика на којој је било три реда људства: малени ми у чучњу, затим чувари првог реда – наши родитељи – и чувари другог реда – наши прародитељи звани баба и деда. Слика и даље постоји, само се ми пењемо ка вишим редовима.
 
Кад смо били деца, четрдесет је деловало и звучало старо. Десетице смо сажимали и мешали јер кад си довољно далеко, Смрт изгледа и звучи смешно – као плач новорођенчета. (Осим ако јој ви нисте родитељи.) Кад смо били деца, људе смо процењивали по доброти, а не по годинама, и зато је било тешко дати мами одговор на питање – Ко је то био на вратима?, старији или млађи?, колико отприлике има година? Двадесет, тридесет – био би наш одговор код млађе особе, или четрдесет, педесет, највише шездесет, код зрелије. А онда смо одрасли и престали да меримо живот годинама. Прво смо прешли на месеце, а затим на дане. Не знам колико сам дана стара, али знам да сам много дана вредна и да ми много дана са теткама још недостаје.
 
Сад кад се Смрт увлачи ноћу под јорган да заголица стопала и заледи крв, четрдесет више не звучи пуно, као ни педесет, а ни шездесет. Да ли то значи да је умирање од седамдесет одобрено? Никако! Свим својим седамдесетогодишњим пријатељима шампионима браним да умру. А кад је у реду? Немогуће питање, немогућа деца.
 
Бака мог мужа живи своју сто другу годину. Иако мислим да је живела леп живот пуних сто година (изузевши личне трагедије) на сопственим ногама, примећујем бол и тугу на лицима њене деце, која и сама већ одавно нису деца, и ближа су смрти. Каже ми кум – Нека је само, нека је жива и нека постоји, као и ми. А у мени се све буни. Како то мисли? Она је жива, али не на исти начин као и ми, њено постојање је другачије. Не могу да замислим како из њене перспективе изгледа то дуготрајно повлачење и опраштање од живота. Не знам да ли Смрт икад размишља о томе шта коме треба, али зато можемо и морамо ми.
 
За мене, као верника, Смрт је заобилазна и пролазна. Чак је она смртна. Нисам баш добра у опраштању, али прелази ми иду од руке. Камелеонски пружам руку, госпођо Смрти, и питам – Со, шећер или бибер? Ко је икада играо Дрвене Марије, зна да ћу је, ако изабере бибер, толико брзо изокретати и завалити у недођију да никада више не нађе пут кући, тја, мојој кући.
 
 
Док су живи и здрави мени срцу драги, молићу се. Док се редови попуњавају и моје тетке постоје, постојаћу и ја.


 
*За више Александриних прича кликните на њено име 
Александра Ђорђевић 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"