|
|
|
ШТА ТО СВЕТЛИ ГОРЕ ВИСОКО  | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Шта то светли горе високо?
Александра Ђорђевић
Шта је оно што би вас за Нову годину засенило међу мноштвом посластица, боја и шљокица? Ја сам се радовала ватромету, а било га је кад смо живели у Канади. Деведесетих, у Србији, Нове године су постале мање помпезне.
Готово тридесет година касније пред Нову годину обавезно купујемо батерију ватромета да обрадујемо децу. Док је некада пуштање у мојој глави и реалности било у рукама институција и ауторитета, сада ми одлучујемо колико ће пуцкетаво, разиграно и блештаво бити то једно, уводно вече.
Ове године је у Немачкој било видљиво мање пиротехничког материјала у продаји, али су зато колоне Холанђана похрлиле овамо да обезбеде звучно-визуелни спектакл за 2026. и тиме окончају еру ватромета. Наиме, од следеће године је у Холандији забрањен.
Није нереално да се такве мере уведу и у Немачкој. Најпре, много је повреда, и то не само услед немара. Банде и омладинци кидишу једни на друге ракетама. Ако је веровати репортажама и сведочанствима очевидаца, централни делови града наликују минским пољима С друге стране, цео тај шоу је наднаравни скуп, а улагање у екипе хитне помоћи и полиције, које би целу ноћ биле у приправности, није преоптерећење само за буџет, већ је и граница капацитета у многим местима.
Ватромет јесте за мене изгубио помало од оне дражи коју је имао кад сам га чекала годинама. За разлику од оног првог из мог сећања, несагледивог и раскошног, у деведесетим сам се задовољила неким малим, налик на испљувак, ако уопште. А онда се ситуација побољшала и ватромет је порастао до толиких размера да ме је у Диселдорфу дочекала златна киша и акробатика боја и облика.
Да ли бих се одрекла ватромета зарад безбедности? Не верујем. Иако нисам сасвим упозната са статистикама, изненадили су ме ти бахати окршаји, немар не толико. Ако је ватромет толико опасан да изазива чак и смрт (летос се десила велика трагедија на Кирмесу, једна од великих ракета није полетела, али те врсте несрећа сада нису тема), то не би смео бити феномен везан искључиво за Немачку или Холандију. Моје површне претраге српских медија нису изнедриле ништа друго до вести о инцидентима у Немачкој. Је л' могуће да је немачка омладина бахатија од српске и да се у Србији несреће не дешавају? Или се на то рачуна као на колатералну срећу и нема велике потребе за узнемиравањем јавности?
Како год, буни ме политика регулисања минималне штете; без обзира колико трагична, штета која се мери децималама до јединице јесте реално мала. Добрице ће се наљутити јер је вредност живота немерљива бројкама и један део мене се врпољи док ово пишем, али други део размишља о лажном моралу. Док се с једне стране новац улаже у (хуманитарне) пројекте, а средњој класи опорезује сваки дах више, с друге стране је марихуана легализована. У том случају политичарима као да није битно у којој мери ће бити злоупотребе, с том великом разликом да су „ватрометне несреће” потенцијална опасност једном у години, док је канабис претња сваког дана.
Недавно је од конзумирања гумених бомбона на бази канабиса преминула двадесетчетворогодишња девојка. Шарени производи упаковани као бомбоне, кексићи и други слаткиши готово да се не разликују од осталих слатких радости за децу, а притом су у начелу превисоко дозирани. Приступ дрогама је тиме олакшан, а граница на доле лако оборива, тако да се питам да ли је у овом подељеном свету, у ком се и даље ратује рукама и тргује животима, неопходно укинути једну по једну невину илузију, које нас на моменат отргну од свакодневице.
Ми живимо у питомом насељу где за сада изнад нас светле жеље. То не значи да окрећем главу пред проблемима, али верујем да смањење залиха, ограничења продаје и високе казне за угрожавање безбедности могу допринети да први дан наредне године почне искром која ће кратко да запуцкета у ушима и заврши се мирним сном о неком бољем сутра.
|
