детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИЛАДИН М. ВАСКОВИЋ ЦАР И ЊЕГОВО ПЈЕСНИШТВО

Мср Борис Ђорем

Пјесник Миладин М. Васковић, са надимком Цар у литератури неодвојивим од имена, родио се 1943. године, у котлини окруженој Игманом и Бјелашницом, у мјесту Војковићи, надомак Сарајева,које је у томстравном раздобљу било у саставу злочиначке, нацистичкомарионетске Независне Државе Хрватске. Он је, засигурно послије 2011. године, и умро у Војковићима, у данашњем Источном (Српском) Сарајеву, у Одбрамбено-отаџбинском рату одбрањеној Републици Српској.

С обзиром на то како и нема толико прилика да се оМ. М.Васковићу – Цару казује, требало би истаћи и понешто из његове биографије, макар и то било крајње недовољно, и уз тообавијено маглом. Овај скоро пригодни текст може се сматрати и прилогом запроучавање културне и књижевне историје сарајевских и источносарајевских Срба, као и једним мањим, ненаметљивим, прилогом за културну и књижевну историју Срба уопште. Ипак, не почива сва национална књижевност и њена историја на одавноканонскимкњижевницима – треба, бар колико-толико, познавати и ауторе који су скромнијих домета, а и (као Цар) амбиција.

Миладинов отац Милан такође је рођен у Војковићима. Васковићева мајка Мара, рођена Генго – сточар и земљорадник као и њен муж – била је поријеклом из Хаџића код Сарајева.[2]Миладин Васковић – Цар је иза имена дописивао и слово М., по родитељима.

М. В. Цар и његова сестра Лена – врло вјероватно, пуног имена Јелена – остали су сирочад Другог свјетског рата; чак их је одгојила тетка. Није се женио и није имао потомака, а упућени смо у то да је сахрањен на сеоском гробљуГрлица, у истоименој мјесној заједници, са десне стране пута од Војковића ка Храсници, а Храсница је данас, пак, у склопу сарајевске општине Илиџа, у Федерацији Босне и Херцеговине. Сестра му је удата, негдје у Војковићима,[3]те има дјецу и унучад.

Нажалост, што се саме године смрти Миладина Васковића, то ипак још нисмо успјели да утврдимо.[4]Није да нисмо покушали. Од оних који су били његови познаници, као што је земљак и презимењак, старина Нико, или пак професор Горан Мутабџија, сазнали смо понеку другу информацију, али не и годину смрти. Гробље на коме је, колико смо упознати, М. В. Цар сахрањен – а не би требало да је грешка, јер се ту сахрањују његови презимењаци – није ни баш потпуно уредно распоређено, простор је сада већ (пре)натрпан, парцеле за гробнице поодавно нису равномјерно постављане, поједина гробна мјеста чак су и запуштена, недовољно одржавана, па се, свеукупно гледано, тешко пролази између редова и парцела, те се могло десити да се превиди неки од омањих надгробних натписа, а и самих споменика, обраслих шибљем и заклоњених прашином. Потом, покушали смо недавно да до тачне године дођемо и преко црквених књига умрлих, а оне сеза наше просторечувају у парохијском дому Саборног храма на Вељинама, у општини Источна Илиџа – међутим, у два наврата једино нам се није дало да прелистамо ону књигу која се води од почетка 2012. године па наовамо, посљедњу од три које и постоје. Просто је јошактуелна, и те како се свештенство Српске православне цркве користи њом. Речено нам је и да приупитамо општинске органе како се може, ако нам већ и треба то, доћи до података о умрлима. Миладин Васковић – Цар засигурно није умро прије 2000. године, а нема га ни у оним књигама умрлих које су вођене до краја 2011. С обзиром на то од њега нема трага и гласа у трећој деценији 21. вијека, при даљој потрази за датумом можемо се ограничити на раздобље од 2012. до 2019. године. Остаје нам, још, да срећу окушамо и са званичном молбом Матичној служби Општине Источна Илиџа, да се, ма ко већ то и може по закону, завири и у матичне књиге умрлих.

Било како било – у Војковићимаје, што ипак јесте јасно и сигурно, овај књижевник,од 1950. до 1954, похађао прва четири разреда, док је од 1954. до 1958. године на Илиџи (у споменутој Храсници), завршио четири виша разреда основне школе. Након тога се, од 1958. до 1962, школовао у Трећој гимназији у Сарајеву. На Машинском факултету Универзитета у Сарајеву је 1967. године стекао звање машинског инжењера, док је касније специјализацију из струке завршио у Загребу.

Цијели радни вијек јенашаутор провео у предузећу „Фамос” из Сарајева, и касније Српског Сарајева, гдје је био конструктор, технолог, те руководилац у некадашњем привредном гиганту. У својој струци био је – како можемо прочитати у његовој сажетијој биографији – и један од признатијих иноватора. У низу научних публикација објављивао је радове из машинства. Прије рата у БиХ, једно вријеме је предсједникСавеза иноватора Сарајева. О овом аспекту Васковићевог живота и прегалаштва, можда ко стручан и позван, ако буде материјала, и напише нешто – ми нећемозалазитиу ову тему, не само стога што нисмо успјели да пронађемо више информација у вези с тим: и кад бисмо пронашли све, због непознавања машинске струке не бисмо знали протумачити шта је од свега заправо релевантно. Питање је и да ли би оно што би се евентуално открило у вези са инжењерском каријером, али и уопште радним активностима М. В. Цара, можда открило и неки важан дио изисторијатаразвоја индустрије, или уопште развоја науке, у предратном Сарајеву, а можда и шире.

Прије него што се потпуно окренемопрегледуВасковићевог пјесништва, назначимо како изгледа досадашња библиографија у вези са његовим животом и дјелом:

Библиографија– Миладин М. Васковић – Цар,Све је то живот, поезија, Српско Сарајево:Српски интелектуални форум, 2000.

Литература– Владимир Настић, „О једном животу”, у: Миладин М. Васковић – Цар,Све је то живот, Српско Сарајево:Српски интелектуални форум, 2000, 63–64; [Божидар М. Авлијаш], „Биљешка о писцу”, у: Миладин М. Васковић – Цар,Све је то живот, Српско Сарајево:Српски интелектуални форум, 2000, 65; Божидар М. Авлијаш, „[Миладин М. Васковић – Цар]”, у: Божидар М. Авлијаш и Данијела Булајић,Војковићи: Источна Илиџа, монографија, Источно Сарајево:Б[ожидар] А[влијаш], 2009, 73.

Један дио досадашњих података о Цару потиче из двије библиографске, готово истоветне, одреднице аутора Божидара М. Авлијаша (1926–2020), доктора економских наука, те такође, попут Цара, ратног сирочета.

Како, даље, проналазимо у штурим биографским подацима из Авлијашевог пера, Миладин М. Васковић Цар је и током младости писао пјесме, објављивао их у књижевним часописима и листовима, а поезији се враћао у познијим,зрелимгодинама. Године 2010, објавио је – уз помоћ пријатељâ – некако једну једину пјесничку збирку, под насловомСве је то живот, ову о којој и пишемобиљешку. Нажалост, што се тиче раних његових пјесама, и поред добре воље, (још увијек) нисмо успјели сазнати ни гдје су објављиване, а камоли шта више од тога. Тако ова збирка и јесте све оно што је приказано као пјесништво М. Васковића Цара. Ипак, најбитније реченице из биографије, чија ће се суштина и прозрјети из самих пјесама, јесу сљедеће: „Цијели живот тежи ка универзалношћу. Свијет посматра метафизички”. Није их ни потребно посебно тумачити, па се може само констатовати како је тачно да је у Цара све окренуто проницању у дубине ствари, у проницању у скривено и прикривену, у саму срж онога што се узме за предмет књижевноумјетничког представљања.

Већ смо изакорачилиупрегледањеВасковићеве поезије. Погледајмо, ипак, најприје шта то о њој, са топле људске и пријатељске стране, али и са великом стручношћу и истом таквом посвећеношћу рецензентскомпослу, казује пјесник и један од оних малобројних који су заслужни за објављивање књиге, Владимир Настић (1934–2010),[5]у кратком, али надахнутом и уз то веома важном поговору за збирку. Прије тога треба истаћи и како се Настић – осим на самом почетку, прикоментарисањуВасковићевог надимка, али и ово је билоу службистиховања – није дотицао биографских података аутора чије је дјело рецензирао, за разлику од Б. Авлијаша, којем је, као недовољно вичном књижевној критици, приказ Царевог живота био примарнији.

Настић јесажетоипитко, али и у великој мјери прецизно, тачно, истакао оне (нај)битнијепоетичкеособености Цареве. Најприје, уз узвичник наводећи његово име – Миладин М. Васковић Цар – критичар лијепо истиче у том тренутку, а ради се о марту 2000. године, када су обојица били у напону снаге, како Васковићевоцарствојесте „још увијек земаљско”, али да он ипак „Небеско осваја и приклања му се”. Слиједи запажање како има много „бола у том царству”, па онда су ту ријечи да је М. В. Цар „несретнији због судбине људи који га окружују, иако [они], мисле да су сретни, него због своје лично”. Ово је успио приказ карактера аутора, али и неких одлика његовог стваралаштва. Владимир Настић је, надаље, истицао да је у томецарствупреовладавао дух оних који не разумију захтијевануплеменитостили немају много пажње за њу, а што друкчијенаученогиваспитаногговорника из пјесамапосебно боли.

Након говорења оцарству, даје се запажање о Васковићевимболнимнедореченимстиховима. Окупљене пјесме, њих укупно 45, према рецензентовом мишљењу „не носе собом грч, као што би се очекивало од човјека у поодмаклим годинама. Оне су прије мелем – сјећање на несретно дјетињство и прохујале ратове. Ово је поезија бола и заноса, топла и бескрајно наивна. Поезија која кријепи и оплемењује. Поезија усклика и уздаха. Поезија о једном животу и једној изгубљеној љубави”. А онда и ово о писцу: „Чега се год дотакне, напушта га, а себе даје свима”! Слиједи, пак, рецензентоваконстатацијада стихови Миладина М. Васковића – Цара ипак„нису прикладни за говорење на бинама. Њих треба ишчитавати у тишини. Разумијевати их и саосјећати са њиховим аутором”. Посљедње двије реченице можда су исуштинскекада се казује о Васковићу: „Ово је закашњела књига, књига – поклон једног живота и једног човјека. Поклон свима онима који осјећају и саучествују у туђем болу”. Завршна реченица рецензије је значајнанастићевскапохвала Царевој књизи: „Освојила ме садржином, наивношћу, искреношћу и недореченошћу!”. Појмовинедореченостинаивностдају се ту по два пута – као поетички значајни, они се не истичу са ниподаштавањем, но управо из благонаклоности.

Васковићева једина пјесничка збирка објављена је само захваљујући великој вољи поете да у животу не остане без књиге, те пажњи његових пријатељâ. Прије него што, макар накратко, закорачимо у Царевпоетски свијет, дочекаће нас посвета родитељима. Али, ту је и, посебно позиционирана, реченица у верзалу, упућена онима који су му покушалиокренути свијет наглавачке: „НЕ ДИРАЈТЕ И НЕ СКИДАЈТЕ КОТАО МОЈЕ СРЕЋЕ СА ВЕРИГА МОГА ОГЊИШТА!”[6]. Изузетно снажна је ово мисао, можда и међу најважнијим и најснажнијим у збирци, реченица која (и) сумира живот једног малог човјека – човјека који жели да проживи мирно и срећно, онолико колико му је од Бога дато, на свом огњишту, укоријењен, без ичијег узнемиравања и без узнемиравања било кога, са његове (наше) стране. Уз то, све што се десило – тако је морало и да се деси. Све то мора да се збуде. „Звона су да звоне”, живот је да се живи. Шта год да се збуде –Све је то живот– каже се тако и у наслову књиге. Никога, притом, не треба кривити ако нешто крене по злу, ако нам не успије што смо хтјели и како смо замислили.Све је то живот– и добро, и лоше, и лијепо и ружно – а на нама јесте да останемо људи. Наше ране се и могу залијечити једино ако их не правимо другима.

Васковићев тематско-мотивски круг креће одколективног, као оног који је Цару ипак био испред свега другог, затим редом прекопородично-пријатељског, па доличног. Царево схватање колективног има двије подгрупе: једна је усфериопштечовјечанског, а друга је, као у пјесми „Рат”, у сфери националног, српског. Ове двије цјелине међусобно се не поништавају! Кажимо понешто и о поједин(ачн)им Васковићевим пјесмама, макар некоме ови редови заличили и на проширени приказ.

Збирка почиње пјесмом „Првом камену са Мјесеца”. „Кад је”, каже Цар, „први камен донесен са Луне”, његов „шаров је лај'о, пјевале су струне”, а „човјечанство моје није више с тамом”. Ријеччовјечанстводолази уз ријечмоје– дакле, пре(о)владава осјећај припадности цијелом свијету, да јесмо дио свијета, макар и веома мали, да смо сви диљем свијета уједињени у нади да планетарни догађаји доносе свјетло човјечанству. У прилог претходној констатацији, при крају пјесме стоји да „Зазвонише звона у Вашингтону – Кремљу”, јер звона која звоне симболишу заједништво. У завршноме стиху пише – у једном сагласју алитерације, асонанце и ономатопеје – да „звоно звону звони”, а „звона” и јесу ту управо „да звоне”. Вашингтон и Кремљ метонимијски судатипојмови за двије највеће силе, које су се ујединиле у једном великом збивању, заједно испративши слијетање на Мјесец, те је тако ова пјесма и позив на јединство свих,увијек.

Технолошка револуција је све израженија, поручује се у пјесми „Срећа”, наредној у књизи. Одмах се каже: „слушајте људи ово атомско вријеме”. У другој строфи, рецимо, исказује се како нема страха од „нуклеарне силе / нити гејзира”. Ипак, у доба када се очекује свеопшти напредак друштва, И овдје се подцртава жеља да се не забораве међуљудски односи, људскост, поштовање међу људима, живот у слози, а не да потпомажемо властито уништење, јер је ионако отпочело изазовно вријеме, оптерећено прогресом и технологијом, АЛИ тешко на емоцијама. У такво вријеме, ево, поготово данас живимо.Говорникиз пјесме обраћа се пријатељу ријечима да треба дијелити и радост и тугу, те да би пјесма требало да „буде дах свих покољења”.

Насловнапјесма, мада наслов уистину покрива широк распон тема и асоцијација, ипак је љубавно-елегична, а у њој мушкарац тугује јер је остављен, али и опрашта то зато што су се вољели, и зато штоонјошњуволи, те се уз чашицу пита да ли бивша драга икада помисли на њега, да ли се сјећа љубави њихове. Расположења се брзо смјењују, али се вољена никада не криви због растанка, иакоонвише нема никога – како сам каже већ у другом стиху,нема више коме да се да. Тако у пјесми налазимо и стихове: „Може ли она уопште знати / како је ноћу плакати сам”, па онда „Нека ти буду просте године, / што су ме кроз живот водиле / све моје сузе исплакане / и ноћи непроспаване”, а затим, прије него што узме већ споменуту чашу, лирски субјекат казује: „Слутио нисам да у твом срцу / постоји нешто за мене скрито”. Посебно је лијеп онај једини опис природе, пејзажа, у пјесми: „Ако је вече као у бајци, / на небу мјесец, иза нас жито”.

Изгледа да је пјесма посвећена породици Смит, која је ратним сирочићима – па тако и лирском субјекту који тих година, прерано, остаје без оца – слала помоћ у пакетима, као и пратеће разгледнице са знаменитостима Њујорка, првобитно написана латиницом, јер је презиме донесено у изворном облику СМИТХ, па послије некако немарно пренесено у српски језик. Сироче, ономад још премалено да разумије шта се збило, „сада” захваљује пјесмом, па и након толико година, али не види који је разлог да добија слике Њујорка. Шта ће њему слика тог далеког града? Отац, отац, он неће доћи...

У пјесми „Рат”, овдје већ споменутој, казује се о томе како је рат, који је „Заурлао (...) Европом”, „потекао од Германа”, те да је „једног лијепог мајског дана” проломио и на Балкану. Други и завршни катрен ове пјесме – а Цар је неизмјерно волио катрене, већина збирке је у тим врстама, сем неколико у слободном стиху датих астрофичних пјесама – казује о томе како лирски субјекат не губи вјеру у Бога, али ни у Српство и православље, ту по први пут истакнуте, не губи вјеру да ће све добро завршити по њега, а и по његов род. Баш због тога, „жижак у кандилу стално тиња” и „обасјава све иконе”.

Србин је као поносит истакнут у пјесми „Домовини”. Нисмо сигурни на коју се домовину тачно мисли, али није сада толико ни важно. Пјева се ту и: „гранитни су темељи мог рода”. А онда и стихови у колективном духу, о поносу због заставе, као једне од спољњих назнака постојања једног народа: „Застава је наше море / наша поља наше горе”. Преостали стихови поручују да су Срби звијезда на Балкану, и да она, таква постојана и у свом природном окружењу и на природном положају, сјаји и ноћу и дању.

Животје Цар „скицирао” у истоименој пјесми. Сав субјектов живот јесте уфржавим ћутуцима, разним неравнинама, препрекама, тешким путевима и одлукама, изгубљеној младости, прошлим љубавима. Али, он о љубави исадапјева, чак иу магли.

„Човјек”, тако се наредна пјесма зове, а М. В. Цар и његовглас из пјесмепоручују да су људи „одувијек, заувијек”. Нису камен, кажу и то, кликнули би „што јаче могу”, те би вриснули „нек' се прса тресу”. И поврх свих недаћа, „пјесма је лијек”, и то је оно што спасава, што избавља, што даје разлог човјеку да живи, иако би иначе крикнуо и вриштао.

Пјесма „Металцима” јесте једно кратко, пригодно поетско обраћање радницима на врло тешком послу, који доноси хљеб са седам кора, а ни данас, када технологија напредује вртоглаво, није много једноставније. „Лијете челик и многе метале / у калупе свога живота” – они лију и обликују метал, али и обликују свој живот, а и хране „дјецу и жене”, те и њихове животе обликују, „пламеном живота са машицама”, и све су „здушно рјешавали”. Зато, нека их, жели то Цар пуног срца, „срећа прати” и нека су им „све три смјене срећне”. Разумјети и поштовати другога – то је међу најважнијим стварима, а Миладина М. Васковића – Цара то је и те како красило, те може бити за узор.

Седам катрена посвећених „Малом Игору” разиграно је и распјевано, те пуно живота, баш као и опјевани новопечени првачић, који пак мора оставити бицикл и играчке, те се у школским данима и обавезама придружити секи Сањи. Пјесма о Игору има понешто од душе и срца, а какве су пружали Змај, Ћопић, а можда и Тартаља и Витез. Стихови пјесме могу и издржати зуб времена, те млађима и данас бити занимљиви.

У наредној пјесми сачувана је, од свих наслага прашине и заборава, „Успомена” на ливаде Васковића, протегнуте „Од Илињаче до Игмана / преко села Војковића”, гдје је Цар „некад као дјечак / с дједом Јовом чув'о овце”, друговао са јагњићима и посматрао ловце. Развијају се, саме – макар оне успјелије – слике из дјетињства: „Сунце гране, просе зраке. / Јутром Игман сав блијешти. / Ја гамижем кроз чаире” (ливаде), па онда и: „Јагоде су зарудјеле / ко смарагди роса зјапи. / Ђеда Јово траву коси, / ладан зној му чело роси”.

Сарајево у суботње вечеје наслов наредне пјесме, а она казује о неком давном времену, за које сада сви знамо да је привид, али је ипак као бајковито урезано у памћење оних који су прије рата деведесетих година провели младост у њему, ту стицали љубави, познанства, пријатељства, запошљавали се... Оно пјесниково Сарајево се протеже „Од Игмана све до Башчаршије, / Јахорине, Равне Романије”. Сарајевом те младости „просуше се зраци” раних љубави, а и „Свуд се пјесма ори низ сокаке”, од момака и од дјевојака који иду на игранке. Сва је пјесма у таквом тону и расположењу, свуд је пјесма, и Сарајево поетине младости једна је посебна пјесма, а одјеци су јој се морали записати.

Ех, кад би „Споменик на Врацама” проговорио „како се гинуло и борило”! То је пјесник чак морао и двапут заредом истаћи. „Европа би болно плакала”, увјерен је пјесник, премда, истина, без много покрића, јер је у стварности Европа то или учинила, или је затварала очи пред тим збивањима. И тако се сличне поруке о братству и слободи ређају кроз девет строфа. „Нек вам је вјечна слава, јунаци”, узвикује при крају поетинглас, бескрајно увјерен (у заблуду!) да ће сви бити одани идеалима слободе и тој жртви.

Бескрајно оптимистична, паролисана, а и сувише идеалистички постављена, јесте пјесма „Човјечанству”, сва од нанизаних порука суживота, општечовјечанског милосрђа, љубави, братимљења, мира, позива на коло братско. Једна је од мање успјелих у збирци.

У пјесми „Аполо беба” поета се присјећа на то да је исте године када је био лет до Луне рођен његов сестрић, Ленин син. Истовремено, развијају се технолошка и техничка достигнућа, и то је још једна од опсесија пјесника. Разумљиво, јер је он уз то и машински инжењер. Не зна се више гдје је васиони ни почетак ни крај, „Мјесец поста викендица”, уза све то, и више нема ни табу-тема, јер се све оно што је некад било скривено и нејасно постепено пружа на длану. И у овој пјесми имамо спомињање човјечанства које је цјелокупно поносно због лета на Мјесец, као и још један позив да се сви заједно радују, сви људи без изузетка, будући да је управо то и назнака јединства свијета.

Пјесма „Бијег” сва је проткана ријечјуБЈЕЖИМ. За разлику од оних претходних, у овој пјесми нема много оптимизма. Лирски субјекат тамо бјежи од „змија и гуштера”, „од облака који просипа кишу”, бјежи „у алеју живота да” га „дивљи кестен не удари у главу”, бјежи од звијери и непријатеља, али и од пријатеља, бјежи од снајпера и од очерупаних птица, бјежи од граната које падају у њиве прадједова, бјежи од бљештавила, пролазности, па и од смрти саме. Бјежи, на дно океана – У СМРТ.

И пјесма „Немој коват срећу” унеколико је дидактична, са порукама да се срећа не може изградити насилу, као ни насилним путем, не може на туђој несрећи, преко освете, преко мржње, преко тровања ичије душе. Можемо бити срећни једино ако негдје дубоко у себи истински знамо да смо нешто остварили без нарушавања било чијег живота. Што би рекао Миладин М. Васковић – Цар: „Срећа је срећа / само кад је срећна”.

Тамасе и јесте умногоме надвила у истоименој пјесми, оној која сада слиједи, и која је оптимистичнија од неколико претходних. Али, ипак, ни сунце ни мјесечина не дозвољавају да тама преузме потпуно, ни онда кад већ надире зима. А и поточић и даље свјетлуца, у њему се огледају небеска тијела, и радује се животу, весели се у инат тмини.

Наредна пјесма нема наслов. У њој се опет јавља мотив звона, и звоњаве, али са друкчијим разлогом. Сада, пак, како ту стоји, „Звони звоно моје раке. / Мјерим тихо своје стопе”. Лирски субјекат постепено своди рачуне, мјери висину, дужину. А и плиткоћу раке. Могло га је сунце и више гријати, могле су му птице чешће пјевати. Он се, ипак, не боји таме, која наједном долази. Звон је симболзаједништва, асадје тосавезса земљом.

Пријатељу Дејану Гутаљу, брату по перу, по несаници, а и по чаши, посвећена је, већ и насловом, наредна пјесма. Лирски субјекат пише пјесничко писмо са туђег прага, и то још из чешког Прага, тамошње престонице, гдје се однекуд нашао. „Гутам прстенове вискија, / испијам Плзенско пиво”, каже даље, па истиче да је ишао и до тамошње бање. Гутаљу (чувеном пјеснику из Мокрог, изнад Пала, рођеном 1954, а одшколованом у Сарајеву) поручује, потом, из даљине: „Видим твој лик са ватреним / очима твојим. / Зовем те Дејо!”. Завршетак пјесме је помало комичан, све са исповиједањем једног уживаоца алкохола, те са некако прикривеним сујевјерјем, али носи и своју трагику: „Изгледа да сам на сугреб алкохола / ограисао”. Занимљиво је како Васковићева пјесма о Гутаљу није поетичка, иако се ради о дијалогу са једним сјајним пјесником, већ је више у пријатељском тону, са алузијама у вези са друговањем, изгледа и у кафанском животу.

Још једном пјеснику је Васковић посветио стихове, а то је хрватски аутор Јаков Јуришић, који је 1993. године, у рату, страдао на сарајевској Грбавици. Не знамо, нити је овако могуће докучити, да ли је пјесма, иначе и не толико умјетнички изузетна колико је дубоко осјећајна и са снажном поруком, написана прије рата, током њега, или ипак нешто послије рата. Изгледа да су се прије рата ова два књижевника сусретала, па и дружила. Изгледа да је и Јуришић био ратно сироче, као и Цар. Пјесма је дубоко антиратна, осуђујућа, протестна, некако написана са мишљу да се критикује свако убијање, свако уништавање и деградирање, али и свако уништавање имовине, радило се то намјерно или не. Није ни важно да ли је Цар мислио на то када су обојица остали без родитеља, или ипак мисли на збивања из рата у БиХ – пјесма остаје и универзалног карактера, јер васковићевска „неман”, рат, сваком коме закуца на врата мијења животе из темеља, остављајући каткад и без тих живота; без слободе већ свакако.

Пјесма-посланица са насловом „Пјеснику”није никоме посвећена, па је и још универзалнија. За разлику од претходне, ова је чисто поетички оријентисана, програмска – ако унеколико, као што и хоћемо, изузмемо први од три катрена који је типски поздрав пјеснику. Поруке су јој изразито снажне, мада нису све ријечи ни најсрећније изабране. Прије него што цитирамо другу и трећу строфу, довољно је рећи да је ово обраћање несхваћенима, помало уклетима, умјетницима који јесу то читавим бићем, онима који преносе оно што многи други и не смију, а опет их ти у чије име говоре некако неријетко ниподаштавају. Дакле, пак, друга и трећа строфа гласе овако: „Исписујеш списатељу / муку моју а и своју. / Дању ноћу пишеш пјесме / вучеш нити, сањаш прељу. // Нека твоја силуета / живи дуго, дуго љета. / То ти желим мили брате / да те једном људи схвате”.

Пјесма „Мојој Трећој гимназији у Сарајеву” у неку руку је датирана, с обзиром на то да је ту школу амерички предсједник, споменут у једном од стихова, походио крајем деведесетих година прошлог вијека. Има у овој пјесми нешто важније од тога да је због политичких играрија једна гимназија постала, како написа М. В. Цар, „центар свијета”. То је, „након дуго, дуго љета”, враћањелирскога субјектау дјечачке и младалачке дане, кад је и сам био ђак ове институције. Остатак пјесме довољно је јасан, чак и у потоњем покушају да се прикрије још једна неостварена рана љубав, чак и у томе претходећем призивању Сарајева какво је, барем привидно, прије рата било –остало је ћутање, рекао би Шекспир (а то поновио Бора Ђорђевић). Трећој гимназији упућене су ове ријечи, али је ово и један монолог, веома дубоко личан: „Пробудила си моју младост / која је већ давно прошла. / Преко ријеке ја те гледам / к'о да ми је опет дошла. // Ех да ми је само једном / сјест у клупу бит' на часу, / доживјети (...) стару љубав / с руменилом на образу”.

У пјесми „Родном Сарајеву” за нас готово да нема ништа ново. Опет је вољени град ту, сада и нашговорниккорача њиме, некуд покрај Миљацке. Опет се ту разлистава својеврсни географски атлас Сарајева, пребирају се предјели понијети у срцу, које болно пати за својим милим градом. Уз то, још, као једино што не налазимо у претходним пјесмама, наилазимо на обраћање граду с питањем ко завади лирског субјекта и Сарајево.

У потпуно истом тону и са истим мислима јесте, пак, „сарајевска” пјесма под насловом „Сјетите се”.

Пјесма „Другари” је дјело саткано од изјава вјечног пријатељства. Једна мања група издржала је све препреке, оставши нераздвојна. Топлима и другарство све су јаче у срцуговорника, а и потомци ће знати за то друговање, које би требало да им је за узор.Говорниковживот је испуњен са друштвом, јер сам није имао „младост срећну и веселу”.

„Црква Светог Илије” дио је завичаја, те је и пјесма таква. Раније је црква била порушена, без звона и олтара, без попа и клисара. Звоно свако, као знак заједништва, мора зазвонити, као некад, када је светац грмио, а Божје ријечи се чуле. И кад су рушевине, поручује Цар, „небо над олтаром / и даље ће бити моје”. Звона ће зазвонити, и мука ће нестати са говорниковог чела. Нада је ту, и све буде добро аколи је Богу мило.

О Скадарлији, старој љепотици, како каже Васковић, спјевана је и једна пјесма из ове збирке. Стихови су пуни општих мјеста, пописују се ту чувене кафане, дозива се у неку рукудухЂуре Јакшића, али – ова пјесма ту није једна од иновативнијих, ни бољих.

Пјесма „Зорици” је стиховани поздрав Зорици и њеној кћери, за дуг и здрав живот. Стари пријатељ нада се да малој дјевојчици ипак живот неће проћи у олујама, као њему.

Ћопић је, чини се, унеколиконадахнуопјесму „Детињство”, све са псом Шаровом као вјерним пратиоцем раних дана, готово живом играчком, али засигурно великим пријатељем – а сада, ево: „оде пуста младост, остах у самоћи”. Одавно нема Шарову ни гласа. Нема више ни живота дјетињег, ни младости, ни оних амбара. На крају крајева, нема више ни самих родитеља: „Мјесец ми прекрише облаци немоћи, / гдје си сада мајк, гдје си сада тата?”... Дубоко је ово потресна пјесма, а уз то и можда међу бољим Царевим.

Оно што се пожељело Зоричиној кћеркици, то исто се, „са радосним срцем”, жели и малом кумчету, Мели, у петокатренској пјесмици управо са насловом „Кумчету”. Овдје нема много чега што би привукло посебну пажњу, већ је пјесма дата готовопо матрици.

У „Младости” је опет ријеч о дјетињим данима проведеним код ђеда Јова, у игманском цвијећу, и међу овчицама и јагњићима. Занимљиво је, рецимо, да се посљедња два стиха („Јањци блеје, јањци пасу / чини ми се моји да су”), уз спомињање Игмана, мање модификовани пјевају данас у новокомпонованој музици ових крајева: „Под Игманом овце пасу / чини ми се моје да су”. Није нам, за сада, познато да ли је ово дио неке народне пјесме, или је потоња музичка „индустрија” преобликовала Цареве стихове.

О оцу којег нема толико деценија, и чија је рука његовом сину „незнана”, написана је пјесма „Теби оче”. И ријеч „отац” је сама по себи одвећ страна лирском субјекту, али је он не да забораву. Од боли би и јечао, јер није камен, већ човјек. Овдје се понављају стихови из раније Васковићеве пјесме „Човјек”, алисадаипак са снажнијом сврхом.

„Памтиће небеса” да је, прије погибије у рату, деведесетих, постојао и Јово Мичић, а остаће упамћене и све његове радости, те сву његову љубав према цијелом свијету – поручивао је и то Миладин Васковић. Јово је, како се наводи, волио своју породицу, пријатеље, своје Војковиће, стоји тако у стиховима, орао, браздао, радио, привређивао, те, оно најбитније,ткао основу људства.

„Стрини Цвији” такође се на неки начин пјесник одужио, и то веома дирљиво, а са жељом да је отргне од заборава, како то и стоји на самом крају пјесме, у завршна три стиха. Цитирајмо потом, неколико редова са почетка: „Мени и сестри била си друга мајка. / Племенитост је сијала из твојих очију. // Били смо малени. / Расли смо крај тебе / и тобом се поносили” – јер је она, Цвија, била она која је бдјела над дјецом која су одрасла без родитеља, и она их је мајчински дозивала, а и, на крају, извела на прави пут.

Пјесма „Висовима мога града”, осим опште, поетски тако уобичајене, задивљености вишестољетним врхунцима као чуварима роднога града, доноси, при крају, и једну тужну констатацијуговорникакако од тих висова и нема бољега друштва.

Као и у истоименој пјесми, „Срце куца јаче”, и баш само у томе тренутку, ономе који се сјећа како је његова драга ономад долазила на сијела и на игранке. Младост мила, ипак, неће се повратити. Само надиру сјећања. Сунце се у прољеће разбија о брдо изнад куће мушкарчеве несуђене драге. Срце реагује на сјећања...

У наредних неколико пјесама („Ка липи”, „Бики”, „Судба”, „Иванки”, „Првој љубави С. Т. И.”, „Опрости”, „Дјевојци К. И.”, те „Игра”, као завршна у збирци) „вртио се” исти мотивско-тематски комплекс, само што је обрада тогматеријаланегдје мало чистија, а негдје грубља. Све ове пјесме, још једанпут, у знаку су прохујале младости, као и несуђених и непрежаљених љубави. Оне и не доносе ништа поезији Миладина М. Васковића – Цара; чак је и успоравају, будући да су неки ранији стихови на сличне теме били успјелији. Једино још да додамо како је ту исказана бескрајна срећаговорникашто је неке људе макар имао у свом животу. Нема љутње на бивше љубави, нема мржње, нема изношења „прљавог веша” око прошлости, већ је част (и) ту изнад свега.

Макар и не биле све ц(иј)еле л(иј)епе, па чак неке биле и више храпаве него сведене, ако би, рецимо, требало издвајати неке пјесме које би могле преживјети и за будуће, то би биле сљедеће: „Првом камену са Мјесеца”, „Све је то живот”, „Живот”, „Човјек”, „Малом Игору”, „Успомена”, „Бијег”, „XYZ”, „Пријатељу Дејану Гутаљу”, „Пјеснику”, „Црква Светог Илије”, „Дјетињство”, „Теби оче”, „Стрини Цвији”, „Срце куца јаче”. Безмало једна трећина пјесама, у односу на обимом релативно мању збирку, може да се извуче из Васковићевог опуса, макар и у њима било стихова који нису потпуно „успјели”.

Резимирајмо. Име Миладина М. Васковића – Цара, и као пјесника, и уопште узевши, готово да се данас и не спомиње, чак ни на локалнијем нивоу какав јесте сарајевско-романијски плато. Није се ту, истина, радило нити о једном од пјесника који макар и на ужем простору обликују свијест о књижевности или постављају стандарде неке врсте. Али, ипак, у свом непорецивом човјекољубљу, упркос свим ратовима и свим љубавима које се нису оствариле, и у својој истој таквој љубави према завичају и пасторалним тоновима, а на које је највише пажње усмјерио, и због чега је, такође, заслужио да са његовог имена скидамо копрену – М. Васковић са надимком Цар у свом стваралаштву није запоставио ни ону умјетничку страну. Код њега, у немалом дијелу овога опуса, можемо пронаћи изразито надахнуте поетске „листиће злата”, снажног израза – ма колико се у цијелој збирци испољавала скоро болећиво некритичка и подражавачка везаност за народну књижевност. Дјелца Миладина Васковића Цара просијавају, и душу умивају, и упркоснеравнинама, упркос одређеном мелодрамисању, болећивостима, ситнијим нејасноћама при неким завршецима пјесама, а на појединим мјестима и брзини и нестрпљивости да се одређена пјесма што прије заврши. Она спомињана „наивност”, која је искључиво одсјај једне непосредности у казивању, а не некаква невјештост, сасвим је и искрена у овом случају. Наш, подигмански Цар је, тако,царскии искрено приступао животу, и управо тако га, царски и искрено, иосликавао.

---

[1]davorje1i2@gmail.com

[2]Податак о роду и уопште поријеклу Васковићеве мајке дао нам је, у једном разговору, проф. др Горан Мутабџија (1962), редовни професор Студијског програма за географију на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, а некада, у својим млађим (и магистарским) данима, уредник пјесникове (тј. Цареве) једине збирке стихова. То је један од ријетких података који смо добили, а да јепотекаоизван саме биљешке о аутору, теваннеколико Васковићевихочигледноаутобиографских стихова, премда се, истина, из потоњег тешко када могу добити релевантни историјско-биографски подаци.

[3]Ово смо, такође у једном неформалном и успутном разговору, сазнали од пјесниковог презимењака и земљака, пензионера Ника Васковића, који није у сродству са књижевником. Старина Нико, притом, није ни нешто детаљисао у вези са информацијама о аутору за којег смо се заинтересовали.

[4]Ипак, ни од Ника Васковића ни од проф. Мутабџије нисмо (још) сазнали које је године Цар умро.

Додајмо и то да постоји нешто постарији и сада врло малоактивнипортал посвећен селу Војковићи, на линкуhttp://www.vojkovici.com/[приступљено: 13. 6. 2025. године], али и то да је, из нама непознатих разлога, из менија сајта потпуно уклоњена опција зафорум, на којем је раније, још док смо билизеленијих година, било много података о познатим мјештанима, па више не можемо утврдити да ли је неко записао и какву анегдоту о поети Васковићу. На сајту су, на насловној страници, од њега наведене три пјесме: „Човјечанству”, „Црква Св. Илије” и „Бијег” – наравно, све три из збиркеСве је то живот.

[5]Ради се о већ спомињанима, Настићу, Авлијашу и Мутабџији.

[6]Ове ријечи је одмах на почетку споменутог разговора о Цару цитирао, са усхићењем, проф. Мутабџија. Дакле, он их и даље посебно истиче, и након толико времена откако је приредио збирку.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: