 | Дамјан Поповић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НЕМОЈ
Немој да си на крај срца.
Јер како ћеш волети
Ако тако далеко одеш.
Како ћеш дечију сузу,
Дечији осмех
Како ћеш препознати
Кад изненада пред тебе стану
Немој да си на крај срца.
Јер ако се са те ивице сурваш
Треснућеш срцем самим о бетон
И оно ће се разбити на парампарчад.
Ко ће после твој лик саставити
А да се не уплаши
И од страха га не испусти.
ЗОВ
Говором смо хтели да надгласамо мисли.
Очи смо стезали до лакших речи
Надајући се
Да би смо нешто лакше могли рећи.
О мртва речи гадила си нам се!
Ко да ниси наша
Него неког ветра који гута наш зов!
У недрима се одвијао живот.
Ту смо чекали да прође време,
Ту смо градили градове и села,
Ту смо пружали биће своје
До пољупца.
А језик је млео зелену детелину доручка.
Нисмо се надали
Таквом промашају срца
А нишанили смо свакодневно.
Господе! Врело леда лизали смо целим језиком,
По леду смо песме писали
И унутра гледали, у сопствене очи
Да видимо колко нас још има.
КА ВАВИЛОНУ
Хтели смо да отворимо срце
Прстима на столу.
Хтели смо да хватамо птице по мраку.
Хтели смо да изговоримо Сунце.
И кренули смо ка Вавилону!
Претворили смо се у дивље животиње
Па нас је неко одмах распорио:
Завијали смо једни на друге,
Ловили смо једни друге.
Гутали смо луд дим у мраку.
Били смо тако моћни
Да смо се лако запалили.
Тада смо заспали и чули
Како неко на две гитаре истовремено свира.
Хтели смо да се пробудимо
Али није ишло.
И поред свега тога
Наставили смо
Срцем ка Вавилону!
Ка сочним пољупцима сребрних змија,
Ка чуду које мења главе,
Ка шаптачима туђих мисли.
Тада смо разбили прозор и пробудили се
Али нико своју главу није препознао.
Хтели смо да отворимо срце
Па да се слатко насмејемо
Његовој немоћи у нашим рукама.
Ка Вавилону!
