детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЉУПКИ КРИК У ВЕРТИКАЛИ

(„Док гледам живот могући“ – Драгана Андрић, поезија, Књижевни ЕСНАФ, Београд, 2025)

Драган МАрковић

Све је могуће, па и живот који се није остварио и озваничио у аналима редовите збиље. И такав живот се, ипак, није расплинуо у непостојање и сумњу. Наслов нове збирке песама Драгане Андрић тежи да осведочи ухваћени трен у златну паучину незаобилазних одређења. Све док лична драма лирског субјекта варира и нијансира привидну помиреност са силама постојања, не престајући да у дубинама бића вулкански и хтонски ради, оно најисконскије, божанско, наслућује светлост. У ретроспективном осврту сједињују се измаштано и очекивано у лирски реалитет који је песникиња вешто уоквирила, продубљујући у својој песничкој запитаности кључне смисаоне тачке: љубав, загонетка постојања, пролазност...

Ова је поезија у великој мери, кад се ради о тематском обухвату, у наслутима и очекивању судбоносних момената. У ишчекивању испуњења дуго сањаних радости. Тишина која претходи громогласју. Чекаоница, међупростор, чистилиште... То су симболичке коте око којих се роје промишљања и осећања навођена налозима срца у неколико кључних праваца. У заточену светларницу сопства, па према недосегнутом вољеном бићу, у сусрет рођенима са којима није све докучено и допричано, коначно искреном молитвом приступ у божанске висине...

Ко осим песника може закључити да „сенка живља и истинитија од самог живота“ представља важност по себи и полазишну основицу за надреално и светлозарно... Беспоговорно се равнајући са окрутном јавом у којој све мора бити чврсто састављено и логично, песникиња Драгана Андрић се упушта у халуцинантне лирске снохватице, износећи пред читаоца своје најтананије трепете и бојазни.

Све време песникиња Драгана Андрић пева о љубави. „Пламена боја заборава“ прети да сваки занос претвори у меланхоличну помиреност с неминовним... Али –

„Страст и глад

љубав и пад

трагови руку

речи преживеле тишине“...

Људска потреба да се воли и разуме друго људско биће надраста наше слабости и посрнућа. И о томе зборе ови стихови.

Међутим, намеће се судбоносно упитаније, као сама сврха поезије: Како волети себе упркос свим разочарањима између могућег и измаштаног... Оно што се збило враћа нам се измењено, друкчије. Све је у несигурности и таласању. Разуме то песникиња која посматра и себе и свет, резонујући без задршке, и бацајући светло на овај час, збивајући, на страст у часку и глад махниту, која се ближи свом залогају... А свако од нас коначном залогају земље... Натруни филозофског оправдавања свега што ремети спокојну зачауреност, често оплемене наднаравне стихове.

Готово немогуће је ишчупати се из „чекаонице где седе повређени“, и кренути ка светлости, примећује Андрићева... Философски закључује да је спасење – оно неизговорено, као што је и мудрост пре у одсуству и контемплацији... Стога, своје песме наоружава сведеношћу израза и сажетошћу мисли.

Треба стоички мудро поднети све мене годишњих доба и душиних узлета... А опет, и прећутати:

„жељна сам свега

тишине и даљине

путева и загрљаја“

О пролазности се пева, али се непрестанце слави живот, запожарен у маглама медоносним...

Уме да се поигра Андрићева и да телеграфски наведе читав спектар песнички онеобичених животних задатака („Једино у души празнина“)... А пошто је чест мотив у њеним песмама око, поглед, понирање у себе дубље од призора дана и ноћи, онда је било логично да се пре и после свега искристалише управо такав наслов као путоказ и превасходно означење...

„Док гледам живот могући“, један љупки крик у вертикал онога што би тек могло да буде и остане, враћа ме себи. То би могла бити пригодна порука и препорука за хватање у коштац са лепршавим и горким стиховима Драгане Андрић. Тек за лек.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: