детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРОНАЋИ СТВАРНО У НЕСТВАРНОМ ПРЕ ИЗГОВОРЕНИХ РЕЧИ

(Читалачки запис уз песме Милоша Белоице)

Радомир Андрић

Песнички језик разоткрива превасходно душевне скривнице песника који настоји пронаћи реч затајну и у њој стварно у нестварном, исказно изван неизречја где се оплођује мисао ослобођена свог првотног семена. Отуд свака песма не пристаје на устврђене норме и метафорику одвећ трошену у прибављању својстава карактеристичних за творачки идентитет. Свакако, за то најбоље служе књиге стихова , које суштински представљају поетичку исказивост, неку врсту песниковог самоогледања пре него преведе прву асоцијативну варницу на другу страну имагинативног видела. Ових неколико реченица кренуле су за значењима у поезији Милоша Белоице, односно у његовим досадашњим стихозбиркама, а има их пет: Завичају на дар, Вал душе , Орфеј у гори , Сан на длану и Мисли моје распршене...

Поједине песме објављује у књижевним гласилима или их чита на разним поетским сусретима у Црној Гори и Србији... Уосталом, и потписник овог читалачког записа је Милоша Белоицу срео у Пожаревцу и Костолцу, на поетској светковини посвећеној Дунаву. Из биографије сазнајемо да је правник по образовању. Уз поезију пише романе. Живи и ствара у Подгорици. Заступљен је у неколико антологија и преведен је на: руски, енглески, италијански, кинески, арапски, немачки, шпански, португалски, бугарски, мађарски... О његовој поезији је објавио студију „Аналитичко -теоријски пресек књижевног дела“ проф. др Раде Вучићевић, и низ других приказа и осврта – међу којима су запажена промишљања: Босиљке М. Миљаковић, Видака М. Масловарића, Милице Миленковић, Ане Новчић, Стевана Ђуровића...

А на основу прочитаних песама и самосвојног изворишта језичког, надасве сензибилног и отвореног за разноврсне теме и мотиве, можемо рећи да Милош Белоица поседује обележја стваралачке индивидуалности и неоспорног интелектуалног искуства. Посебно, његова лирска изражајност је саобразна сликама завичајним и притокама из неисцрпне граматике осећања – заправо, са струјом увећаваном љубавним посветама и озарењима на хоризонту интиме свакидашње. На известан начин, приметно је спонтано померање од устврђене мелодиозности ка различитој интонацији, прихват ритмике другачије (не по сваку цену), рекли бисмо у већем сагласју између нечега интуитивно зачетог и подређеног инкантацији, која за трен захтева тихост и више исповедног зазива у простор загонетности...

Утолико, близина тајне, сенчене непојамним осмишљењем, донекле губи своје надреално порекло, у којем препознаје могуће растакање наслућене поетичке другости на вишем степену исказивости - никада јасно протумачене, а без чијег зачудног импулса сама форма модерне поезије не разоткрива захвалнију читљивост. Несумњиво, да аутохтона језичка грађа уз дозу емоционалности, омогућује сложенију експресију и својеврсно надметање онога одвећ казаног са значењем прећутаним. Завичајни тајнопис има на његовом песничком језику привилегован положај и не пристаје на стешњене оквире, поготову када је зачињен устрепталим детињством. У песми „Писмо дјеци мога завичаја“, лови одсјај прошлости колико и сећање опчињено старим запитаностима над незаборавним имеником: „Отишао сам одавно/ из нашега завичаја/ а сјећања ме често тамо одводе . / У сну још босоног трчим / према Чоњачи да се напијем на Боровом брду изворске воде. / У души сам још насмијани дечак,/ што недозрело воће у Буковици бере,/ још сам ко несташно маче / што се из објести по дрвећу вере.“ Могло би се рећи, да је тај завичајни прозрак, нашао источиште у стиховима песме - посветнице „Мојој поезији“, уједно и својој младалачкој љубави и занесености: „Није твоја судбина као Буковичке ријеке што је / Тихо течеш кроз пропусте на које се ослањају, скоро, непримјетни мостићи кривудавог пута. /Покушала си и ти тако. Раздвајајући себе на два дијела, ко два пута што из села воде у два правца, једног те истог свијета, бијелог...“

Заиста, песничка реч је значењски двојна, пре свега образлаже вишеслојну структуру у неочекиваној појмљивости и кад се покреће изван свог саморађајућег језгра и када стиче „једну димензију више“, заснивајући по мишљењу Миодрага Павловића „немирну област појаве, феномена“, тамо где се кристализује смисленост у чулном прстену или још осетније у ономе што се јавља „као панорама светлости или звукова својим неухватљивим обличјем као да ствара модел скривеном делању духа у нама.“

На то појавно, истовремено ослобађајуће од ограничене симетрије, Миодраг Павловић есејистички доказује, да нигде на другом месту таквих примера нема колико у чинодејствујућој песмотворности. Но, овог пута не можемо више пажње посветити свему томе поступно освајаном унутар структуре поетичког исказа и стилским одликама појединачних песама и фрагмената који изискују дубље проницање у поетске датости Милоша Белоице сабране под заједничким насловом „Мисли моје распршене“...

Такође, не губимо из вида Хелдеринов запис да „поезија не сме бити само страсна, сањалачка, ћудљива експлозија, нити насилна хладна мајсторија“, она између осталог „мора настатајати истовремено из живота и из строгог разума, из осећања и из убеђења“. Зато можемо и рећи :Добро, све да је баш тако сведено на непорецив супстрат, ипак још недостаје заувек замакло у неумитну надлогичност - у сферу ширу од могућег дешифровања језичког флуида који се опире конструкцији и привидно изнуђеним исходиштем на мапи санописној ...

Отуд се намеће Милошу Белоици „сан на длану“ са разруђеним симболичким вредностима и путоказима својственим области психоаналитике. Уосталом, Фројд је говорио да је „пупак сна“ недокучив и зависи од количине таме у виделу онога, који види невидљиво и сваки пут испочетка оснажује самосвојно разграњавање парадокса у односу на затајно испуњење несвесних жеља. Наш песник једначи сневање и љубавни зазив, некад шапутав, а некад отворен за повишен песмопев по мери емотивног разрастања, пре свега у спајању неспојивог, када запитаност без потпуног одговора претвара у егзистенцијално упориште и прелажење из наслуте у самоодређење онога што јесте захваћено евокативним згласјем: „Служиш / Заборављајући ... / Служиш / радујући се .../ Маленим , њежним корацима / Које памтиш као своје дјетињство“ или се нудиш појави „санте“, судбоносне и испуњене остацима саморазговора после разноликих спознаја: „Шта би био живот/ Ако трена нема ?/ Сличан води да се заледи / Остаје и траје /Или да се као у бистјерни топи / Неко нови да удише и пије свјежину / Чекајући свој тренутак / У лед претворен / За будућа нека поколења (његошевски речено ) ...

Алегорија, у колоплету језичком има функцију предводнице ка осталим метафорама и просветљењу духовног простора – оног несводивог на сагледавање једног доминантног места лирског субјекта у контексту више читања и критичких тумачења. Теоретичари модерне поезије знају да се представе ствари, не могу одвојити од поунутрашњеног језика – углавном, од надвладавања немости у речима, које траже пропусте до своје скривене енергије и до говора са оне стране говора – где се именице оваплоћују дахом још недисаним. У том случају, можемо говорити о оксиморонском садејству мишљеног и изговореног, стварности и намагнетисаног одливка из недовршивог„сна на длану“ творчевом или у зачараној гори из које Орфеј обећава своме лирском знамењу: „ Не окрећем се док сањам / да мојим стопама идеш / Нехатно те убити могу / У нашој гори желим да живиш“...

Митски певач, колико и ововремени, зна да је „прејака реч смртоносна“, како је то исказао песник Бранко Миљковић и многи други песмотвори, свесни да поезија тражи животодајну жртву, поготову оног часа кад лепота опчини човеково видело, стичући кобно исијавање између најчежљивијих погледа и загонетке на путевима обескрајеним... Милош Белоица ту мисао именује феноменом радости, која долази из честара још неомеђених нечим сувише опеваним. То је опседнутост светом постојећим, али и јавком никада сасвим чујном, после тражења ирационалног уздарја: „Тражио сам радост/ Тамо гдје је нема /Тражио сам Сунце /Тамо гдје не грије /Тражио сам дан /У мрклој ноћи ...“

Коначно је нашао себе самог у простору родољубном, у „оку твом, Земљо моја!“ Отуд потичу стихови, првенствено храњени племенитим осећањима и зрлином мисаоних плодова. Сводећи, овај читалачки запис, у контексту ранијих и новијих запажања књижевне критике и осврта написаних поводом неколико књига Милоша Белоице, чини ми се као да досадашње естетичко вредновање није у сразмери са значајем ове остварене лирике и да тумачи, (између осталих и потписник овог текста) остају дужни да изнесу свакако аналитичније увиде у изузетну посвећеност харманичној матрици, али и повременим излетима песничког језика у слободније поетске форме, каквих за сад нема много и које мало по мало наговештавају извесније промене. Све саздано на тим одметању ван устврђених поетичких образаца, омогућава поезији да стекне неукротиво језичко врење и померање преко поља где римовање не мора одвећ да доказује изражајну елокветност и неочекиване поетичке домашаје, који се не уклапају у натпеве са значњима дубоко укорењеним у епски посед и предачку митологију. Утолико сам језик, неоспорно песмотворан, с правом може да рачуна на разговетнију творачку индивидуалност...

у Београду, 6. децембра 2025.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: