|
|
|
АНТОЛОГИЈА ЗАБОРАВЉЕНИХ ПЕСНИКА  | Слађана Миленковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
АНТОЛОГИЈА ЗАБОРАВЉЕНИХ ПЕСНИКА (Растко Лончар „Ендеми под прашином”, Нови Сад: Ковачи културе, 2022) Проф. др Слађана Миленковић
Антологија „Ендеми под прашином” Растка Лончара јединствена је антологија која открива скривени слој српског песништва XX века. Доноси избор песама које осветљавају ток који је остао изван канона. У њој су сабрани гласови 61 песника чије су судбине и дела, из политичких, идеолошких или чисто личних околности, остале изван главног тока књижевног канона. Приређивач се бави и ауторима чији је песнички рад био споредан у односу на њихово примарно деловање у науци или другим областима, указујући да и такви стваралачки „искораци” могу обогатити разумевање културног наслеђа.Концепт књиге није да врати у жижу „заборављене људе”, већ да издвоји песничке тренутке вредне памћења, чак и ако су унутар опуса појединог аутора остали маргинализовани. Читаоцу се нуди широк хоризонт, далеко изван граница уобичајених антологија и школске лектире. „Ова антологија посвећена је заборављеним песницима — онима који су, из различитих разлога, остали изван књижевног канона. Канон, често вођен идеолошким, критичким или политичким околностима, не одражава увек стварне вредности поезије. Наш избор је покушај да осветлимо мање познате токове српске књижевности и понудимо шири поетски хоризонт читаоцима и ствараоцима.” наводи се у предговору.Избор је ограничен на песнике који више нису живи, како би се избегла могућност да савремени аутори буду означени као „заборављени”. Овакво ограничавање уједно омогућава историјску дистанцу и јаснију процену улоге појединих гласова у контексту XX века, века обележеног страдањем, ратовима, али и непрестаним обнављањем књижевног стваралаштва.Наслов „Ендеми под прашином” носи вишеслојну симболику која се надовезује на саму идеју антологије. Реч ендеми упућује на ретке, посебне, готово непоновљиве појаве, у овом случају, песнике и песме који су опстали изван главног тока књижевног живота. Као што ендемске биљке или животиње живе само на одређеном, ограниченом простору, тако и ови стихови егзистирају у уском кругу сећања, недоступни ширем читалачком искуству. Прашина је метафора заборава, времена и запуштености, али и слоја који скрива и штити. Она може бити знак запостављености, али и својеврсни омотач који чува нешто драгоцено од погледа површног света. У овом контексту, прашина не уништава, већ прекрива, а Лончарева антологија је чин скидања тог слоја, откривања скривеног блага књижевне прошлости. У споју ова два појма, наслов сугерише драгоцене, ретке гласове поезије који су остали сакривени, не због своје безвредности, него због околности, предрасуда или политичких притисака. Њихово такорећи откопавање постаје и чин враћања културног памћења, али и позив на преиспитивање онога што називамо књижевним каноном.Структура антологије прати девет пажљиво обликованих тематских поглавља: „У сенци златног доба”, „Модернизам, авангарда, маргина”, „Космос је мали за све”, „Нека нас нико не куне”, „Нове пруге, стари колосеци”, „Питоми пламен”, „Са гробом у очима”, „У новој пракси” и „Уточиште”. Нижу се песме настале у различитим историјским и културним контекстима: од периода књижевног процвата и мира, до најмрачнијих тренутака ратних разарања. Неке су настајале у затворима и логорима, на рубовима постојања, друге у мирнодопским годинама када је књижевно издаваштво бујало. Ту су и неоавангардни експерименти, гласови маргинализованих модерниста, као и стваралаштво регионалних аутора који нису били у центру културних збивања. У свима се, међутим, осећа посебна изражајна снага језика и тренутака у којима су досегнути нови домети песничког израза.Ова збирка не тежи пуком враћању „заборављених имена” већ издваја оне тренутке њиховог стваралаштва који допуњују и проширују слику српске поезије XX века. Тиме поставља питање колико је књижевни канон заиста мерило вредности, а колико производ околности и наметнутих ограничења. „Ендеми под прашином” позива на поновно читање и промишљање — не само о песницима, него и о самом процесу памћења и заборава у култури. Оно што се памти после читања јесте понеки стих због којег је вредна цела књига, понекад и читаво нечије стваралаштво. Како се каже: Нека само једна песма остане да се пева после песника, целокупно његово стварање има смисла. Такви су стихови Милорада Црњанина, Борислава Михаиловића Михиза, али и других песника, од 61 колико их има укупно у овој необичној антологији.Поред песама, књига доноси и биографске белешке о свим заступљеним ауторима, као и поговор Душана Захаријевића, који додатно проблематизује улогу канона и могућности његовог превазилажења. Резултат је антологија која није само књижевни избор, већ и културни чин, враћање у свест онога што је, можда незаслужено, потиснуто у прашину заборава.„Ендеми под прашином” представља и књижевно истраживање и културни гест, подсећање на разноликост песничког израза и на способност поезије да преживи и најмрачнија времена. То је позив читаоцу да прошири своје видике, али и подсетник да култура живи онолико колико је у стању да се сећа и да поново открива своја потиснута богатства.

|