|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Језик новца
Александра Ђорђевић Била сам у аутобусу, на путу ка свом првом разговору за посао, кад ми је украдено четрдесет евра. Ни данас не могу да се отмем осећају дезорјентисаности кад заметнем новчаницу, а најпријатније се осећам кад мале, прегледне суме држим крај срца. Октобар у Београду био је већ увелико жут кад је кроз лишће зашуштао оглас. Није се радило толико о завидном месту у приватној школи страних језика колико о искуству представљања себе неком непознатом. Баш тада када је небо било отворено за све. Ништа на мени није било скупо, а све је могло да прође као такво. Белу јакну од скаја купила сам код Кинеза, остатак скрпила од старог и позајмљеног, а посебно сам била поносна на зелену сомот-ташну, коју је мама по мом нацрту преправила од изношених панталона. А баш ме је она изневерила, врећаста, са само три дрикера да је тек толико скупе, никако потпуно затворе. Заправо је на мени тог дана најскупљи био новчаник: кожни, мали, на преклоп, а у скривеном џепићу уштеђевина од студентског кредита. Сад знам да је требало да будем обазривија, али реченице које почињу са – Да сам само...– никад нисам волела. Презнојим се кад се сетим масе тела која се благо њише. Склањала сам главу од дахова и пазуха, гледала себи у ноге и пропустила станицу. Сећам се жене у кишном мантилу, иако је био сунчан дан, витке, мушкобањасте. Развила сам мапу града да се обе изгубимо у њој и што сам несигурнија бивала осврћући се око себе у нелагоди, то је предусретљивија она постајала. Прсти обојени у жуто милили су по мапи и највероватније оперисали по мојој ташни. Храпави глас готово је цвилео, али никако да убодемо тражену тачку. Утом је одскакутала до зграде да ми наводно донесе праву адресу. Сигурно вам је познат осећај кад секундара касапи срам. Злокобно је постало ушушкано насеље и октобарско сунце. Новчаник ми се вратио, ишутиран и злостављен, а у скривеном џепићу остала је велика празнина. То је био први новац који сам одвојила од „своје вредности”. Нисам могла да верујем да су очи лопова прозирне кô небо. Не знам да ли је тај догађај трајно променио мој однос према новцу, али свакако је навео курс подаље од позивајућих насеља у којим људи завирују једни другима у цегер. Дефинитивно је пут несигурности (пре него неповерљивости) утабало васпитање. Не сећам се да сам икада пре тога имала свој новац на располагању нити да сам преузела одговорност за кућни буџет. Волела бих да јесам, да сам градила тај пропорционални осећај између стицања и давања. Верујем да бих на тај начин развила и представу о бројевима или бих их, ако ништа друго, лакше преводила у вредност. Однос према новцу нисам свесно градила на односу према стварима које се купују. Добијала сам их и размењивала. Иако сам у ратним годинама носила мамине чизме које су ми биле за број веће, никада ми ништа није фалило. (Хе, изабрала сам праву реч.) Одиста, акумулација новца ми никад није била на уму иако се радујем лепој новој кожи под прстима. За мене новац мора да циркулише као што циркулишу добра дела. Неправедно или не, енергија путује од тебе до мене до неког трећег и обрнуто. Данас, у нашој кући, послове делимо по искуству, способности и склоности. Рачуни не спадају у мој домен, те сам зврчке с бројевима делегирала супругу. Међутим, бројеви су ме прозвали. Кад сам пре неки дан отворила пошту, црно на бело доводило се моје име у везу са дугом који има више од три ништа. Моја незаинтересованост коштала ме је новог таблета и још којекаквих ситница. Почела сам да размишљам о томе шта открива човеков однос према новцу: сујету, моћ, дарежљивост? Свима су нам познати типови: расипник, тврдица, штедиша... Неки од нас су прецизни, други прорачунати, трећи опет галантни, а ја се питам да ли такав однос имамо и према животу. Ако смо шкрти, да ли и према коме – ко може и сме да суди?; ако смо наивни, зар нема ничег лепшег од нетакнутог изворног поверења које смо стекли у окриљу ближњих; коначно, ако смо самосвесни, зар се неће та особина пренети и на ситуације у којима треба да одредимо шта је вредно нашег новца? Нисам веровала да поверење могу однети плаве очи, чисте као моја јастучница. С разлогом оплакујемо одласке четрдесет дана. Тог дана узето ми је четрдесет евра, можда и неки ментални списак ситних радости, али не могу да се отргнем мисли да ми је украдено нешто веће, нешто дубље и нешто исконскије од новца.
|
