|
|
|
 | Гордана Пешаковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПОДВАРАК
Не памтим град тако сив и хладан. Јутра су долазила, али се нису видела. Људи су, могуће је као и увек, корачали, скривали се, трчали за аутобусом, каснили или стизали на неко време и неко место. Али све и свако се само наслућивао у сивилу које је обавијало сваки део града, свако дрво и дете, сваку зграду и мисао!
Корачам стазама детињства. И јесу и нису моје. Променио се асфалт на улицама. Пазим куда корачам, не толико због неравнина и рупа, колико због остатака кучећег метаболизма. Нове зграде замењују старе. Неке старе зграде, напуштене и остављене, урушавају се у чекању законских наследника. Подсећају нас и опомињу!
Ресторани и кафићи на сваком кораку су. Мали, средњи, обични и модерни, са храном којaмирише детињством, или оном са којом се сусрећем на свакој страни земљине кугле. Са келнерима, који умеју или не умеју да осете како са ким. Али из којих се осећа умор, незадовољство, незаинтересованост. Понекад, ипак, заблиста препознатљива способност за шалом и заборављеном лакоћом постојања.
Дувански дим је свуда, и када га не видите, он је ту. Учестало кашљање вас на њега подсећа. Речи се котрљају некад брже, некад спорије од удисаја никотина. Чини се да је свако у стању хипнозе. Али ко ће и да ли ће нас неко, вратити у стање свесности, постојања сада и овде?
Трагачи и чувари тајни упркос сивилу и зими, проналазе нова значења и употребу одбачених делова нечијег постојања, старих ципела, капута, пластичних флаша, папира и новина, упакованој, а не поједеној храни.
Школско звоно се можда не чује због буке аутомобила и мотора. Али ђаци излазе на одморе. На крају школскога дана, наставе у друштву или појединачно, уз причу коју чујете и много гласнију, која допире са мобилних телефона. Болнички ходници су пуни људи. Свако са својом тајном, стрепњом и болом. Стоје и чекају. Избледела лица, оних који пружају помоћ и оних којима се иста пружа, стапају се у једно. На чудан начин одгонетке, без виднога одсјаја, нада, ипак, додирује свакога.
Организују се и позоришне представе и представљања књига. И једне и друга се чине нестварним, а опет могућим и постојећим. На тренутке који трају, досеже се додир треперења и светлости нечега изван, а толико дубоко у нама присутног.
У сусретима са пријатељима, реч по реч, полако али извесно, досежу се блискости декадама неговане. Очи нам сијају познатим сјајем. Целим бићем разлива се пријатност препознатљивости јединства.
У парковима, деца често говоре на страном језику. Њихови осмеси и игре, разумеју се на сваком језику. Далеко од сукоба у њиховим земљама, у присуству родитеља, свако место постаје дом и пружа сигурност.
У дому ушушканом књигама и уметношћу, а највише љубављу, расту и радују се деца. Петогодишња нежна и топла девојчица. До ње, малена двогодишња сестрица пуна живота у покрету тела и оловке која црта. Најмлађи члан радости живота је петомесечни дечкић. Његове очи блистају разумевањем и радозналошћу, али и сигурношћу изнедрене љубави свих укућана.
Време је светих дана. Палим свеће. Стављам их близу једну другој. Пратим њихов пламен. Додирују се у разговору! У тајни и сигурности молитве, уз богослужење, осети се спокој, који се шири са сваким залогајем нафоре. У јединству и љубави сједињени! ...Хиљадама и хиљадама километрима далеко, у јутро сунцем обасјано, читам поруку драгих пријатеља. „Увек нам оставиш нешто пред одлазак. То нам је тако блиско и лепо, као да смо породица. Направила сам подварак...Чувај се!“
|