детаљ слике: КРК Арт дизајн

Три песме из загубљеног децембарског пера 

Александра Ђорђевић

Као да чекам

Сатови су подешени,

а ја – утисак да касним.

Гледам у оквире прозора:

отисци старости детета;

разбијам стакло

кô што бих време

јер ја стално некуда касним.

У реченицама јурим тачку,

пропадам, незаустављиво

хрлим напред и

гледам кроз стакло

као што бих гледала у време.

Сатови су поремећени,

видим их јасно

у кљуну зле вране

што о прозор куца.

И бацам болести

око себе прозирне

и оштре кô стакло

јер сам их изговорила;

и казујем рукама

време, време посве гласно.

Отисци у фебруару

То што смо волели

свако своје отиске,

не даје нам право

да газимо по туђим.

Певао си ми под прозором

кô нарогушени месец

да ћеш ми вратити фебруар,

али мржња се не може спалити.

Тамо где су нам имена уклесана,

превише је смрти красило баште;

кад пролазим, мраз ми из прстију креће.

Кажу, с временом

нове године постају краће,

и враћамо се отисцима:

чокоминијатуре наше среће.

Кога ти водиш кроз гробља

и фебруре

кад ти у руци видим исти грч?

Ниси заборавио, а могао си

живети кô да је било јуче.

Да ниси морала

Кад си отишла,

деца наше улице су скакала,

кауч и фотеље прекрили су мајстори.

У снег су се утопиле

руске бајке и дебеле плетенице

којима си ми увијала

загуљено срце.

Била сам бесна

на гола стабла

иза којих си крила

голубове.

Ударам у твоје речи

запете на деблима

ко о праг што сам запињала.

Чекајући те у пијаним звиждуцима,

бројала сам кафанске фајронте,

никад се ниси вратила.

И трудим се да заборавим

бесмислене слогове и крвава колена

јер некада си била само моја нана.

Чучим крај врата

чекајући почетак мелодије

којом си ме у школу пратила.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: