детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДА СЕ МИ РАЗУМИЈЕМО

Монолог, након разговора Раде и Милорада

... Стално чујем – непријатељ овај, непријатељ онај... Људи моји, непријатеља ће ваздан бити, као и пријатеља, и о чему ту већ толико има разглабати.

Логично је и вриједно највише бринути о томе како ћеш живјети и преживјети. То ти је основни задатак. Ако окренеш главу тамо за нечим другим, трећим, десетим, твоје те бриге и не интересују, или их чак не знаш ни посложити.

Прије неки дан жали се мени мој комшија Раде, све се јада како имамо много непријатеља. Те овдје нам непријатељство учинио овај, те тамо онај, а ја њему на то све велим: - ако кренемо разглабати мало дубље, црни непријатељ ти је и онај твој, што неће да се жени. Он ће ти први угасити огњиште и то заувијек, сурово и брутално, баш као и најцрњи непријатељ.

Па ти мени вјеровꞌо, или не.

Тако други, трећи, десети. Знам их стотине, који неће да се жене. Неће да се жртвују чак ни за своје дијете рођено, ни за своје потомство, а крв нам попише бусајућ се у патриотизам. Колико знам, патриота се не буса ни у шта, не смета и не пркоси ником, већ ћути, ради, кући своју кућу и воли своју породицу. Нема он времена да мрзи иког. Забавио се он о себи, као и сваки други нормалан човјек.

Када се само сјетим колико сам пута по ноћи остајао у радионици. По цијелу ноћ рмбам, кујем, ударам чекићем по гвожђу, и у глави ми већ одзвања као да самог себе ударам, а све због оног мог сина, да би имао књиге, патике, екскурзију, одјећу, храну, да би имао живот.

А, види њега данас... Неће ни да се ожени.

 Патриотизам ти је, бајо мој, када створиш више јединки него што их невоља може уништити, када створиш више чељади него што их непријатељ може помлатити. Неко ће увијек остати жив, и опстати.

Патриотизам ти је када се сва села напуне новим крововима, кућама и у њима породицама, новим школама и дјецом, њиховом грајом и весељем, када на све стране стижу нова радна мјеста, а уз то и осмијеси на лице народа.

Е, то ти је патриотизам, бајо мој, а ако хоћеш и светиња највећа.

Све остало изван тога, може се довести у везу с пуким лагањем самог себе, а то опет кад гледаш са стране, много нервира. Па ти мене схватио овако, или онако. До тебе је. Ниједан насртљивац није се разбио о кепеца, већ само о људину. Тако ти је и с народом. Е, тако ти је то, мој комшија Раде, тако је, или се ја не звао Милорад.

Сјећам се још и тога да су поједини старији комшије имали и по шест кћери, све док не добију сина, само да би имао ко остати на кућишту и одржати га. Тако су чинили док су мислили својом главом и осјећали да без јаког села нема територије, а без територије нема  државе, па ни слободе, која ти је све.

Знао сам их на десетине, овдје по родном крају.

А ови наши данашњи момци за њих кажу да су будале.

Ови што трчећи за туђом модом заборавише на своју традицију и своје виталне интересе, а трчећи за туђом бригом, заборавише на своју... Ови што себи дозволе да умјесто њих брине интернет и свако други и туђи, више него ли они сами о себи, част појединцима. Ови што радије водају пса на ланцу, него своје дијете за руку.

Молим те...

Можеш мислити...

И баш се нађе ко ће нешто паметно да каже, да нас мало поучи. Нађоше се управо ови што до подне спавају, а по подне од ћаће траже џепарац, да би увече могли ићи у кафану и тамо пити, боље рећи локати. Тамо остају до у ситне сате, а у јутро опет спавају до подне.

И куд ће ти већа пропаст.

И још на то све кажу како немају услова за породицу, како немају времена за женидбу.

Можеш мислити...

Боје се они закасниће у кафану, ето то је то. То им је једина брига и страх.

Оду тамо, па блеје у ону чашу, лажу један другог и самог себе. Дангубе.

Срећни су кад могу да кажу - црвено је слово, јер тад имају оправдање за своју дангубу. Црвено слово им може бити сваког дана, кад и онако ништа неће да раде. Како ће такви и имати услове за женидбу, кад ће их стећи? 

Мисле они да цуре ништа не знају, да ништа не виде.

Неки дан наиђе група момака испред моје ковачке радње и ја их гледам. Седам их је заједно, а ни један се није оженио.  И онај мој је с њима. Сви забили преко 30, 40 година, понеког већ и сиједе пробијају, а они ходају путем, носе заставу, дигли три прста увис и из свег гласа пјевају патриотске пјесме.

Молим те ...

Изиђем ја на врата, онако сав прашњав и гарав, с чекићем у руци и помало шаљиво, али гласно их питам:

    - Је ли момци, а кога ви то толико волите?

Стадоше они и тек ће ти један, онако одважно, као да ја не знам шта ће он рећи:

    - Па, волимо свој народ, своју домовину.

    - Ма, је ли?! Види, бога ти. Благо нама, кад је то тако!

Колико ја видим не волите ви никога, друшкане мој.

Ни породице своје ви не волите. Док нећете да је имате, не желите је и не волите је.

Па, није ли тако? 

Можда сте намјерили убједити у супротно и себе и нас, јер ми и онако ништа не знамо. По вашем мишљењу ви сте на овај свијет дошли сасвим случајно и с разлогом да унесете нову моду под називом „нико ни с ким“... Или можда свако сам са собом.

Не можете ви ни са женом својом ни са дјецом својом рођеном, а из све снаге нам потурате, како сте присни са свим и свачим около, лажови једни докони! Од ужасне себичности не можете ни дјетету свом подарити живот, узвратити дуг према животу и постојању. Умјесто да плачете, јер сте скривили што нема још 14 нових живота у селу, ви пјевате.

Чему?!

Марш, вуцибатине једне безобразне! 

Искипи, брате, све из мене.

Искипи наједном и необуздано, само се од себе изли и просу. Не хтједох се ја више ни суздржавати, доста је било. Што бисмо се стално суздржавали, када нас упорно нагоне да им то кажемо. Вријеме је да им се већ једном скреше све у брк, па куд пукло да пукло.

Богами, онај се један поврати, не бијаше ми баш свеједно, умало ме не умлати. Иако је ту из прве куће и често навраћа дружећи се с мојим сином, без имало срама насрну, једва се суздржа.

И на крају, Раде мој, пријатељу мој, да се ми разумијемо, да не лагимо сами себе.

Навикли смо ми и превише да све наше невоље приписујемо само ратовима, као да периоди мира нису ни постојали. Годи нам да све своје невоље и грешке приписујемо само другима, себи мало кад, готово никад, јер себе сматрамо идеалним. Годи нам само када нам неко ласка и тетоши. За критику нећемо ни да чујемо, а у многим случајевима критичара сматрамо непријатељем. Чим крене критика, кренула је и свађа. То ти је овдје свакодневно, као наручено и обајано, јер без тога не може.

Све стварности посматрамо прво кроз призму проблема, што у старту даје неприхватљиву димензију и спутава. Тад све изгледа замршено, сурово и дивље, на овој нашој планети чудноватој.  Али када ствар погледамо мало боље, мало искоса и с друге стране, видимо да и није баш све тако дивље, већ много питомије. Дивљина је углавном садржана у мислима људским и нашим, у главама оних што се праве најпаметнијим, у шикари страшне неукости.

Уствари, све је веома једноставно, само ако се жели признати самом себи, ако се умије и разумије.

Него, Раде мој, да се и ми разумијемо, надам се да умијемо. Да ли је ту негдје суштина проблема или проблем суштине, многима више ни то није битно. Све им је свеједно, баш као да су одозго са небеса нечим запрашени. Можда...

Можда су међу највећим противницима нашег постојања и они који не желе да га продуже, који не желе да заснују породице и створе потомство. Значајан број је и оних што неће потрчати ни за школом, ни за мотиком, а потрчаће да се чим прије удаље, да остали не виде како они живе и на каквим пословима раде. Такмичили су се ко ће прије да одбаци родни крај, а сад јаучу за њим толико да не можеш слушати. Требао им је цио живот времена да схвате гдје се налазе праве вриједности. Невољи доприносе још и они који су плаћени да о таквим стварима брину. Умјесто да брину да се не деси никад, они својим ставовима распирују да се дешава још и више, јер кроз мито имају лични интерес. Осјећају се сасвим слободно, јер може им се, јер није до њих, већ до нас. Мито им турамо у руке да би нам што брже и ефикасније направили проблем.

Вјеровао ти мени, или не, истина је.

У многим нашим крајевима чињеница је нпр. да свака трећа-четврта особа улази у старосну доб без потомства, али и на то већина не реагује, неће чак ни да примијети. Они који су формирали породицу требали би имати у просјеку по четворо дјеце да би се одржао живот на простору за који су нам синови нежење увијек спремни рећи да је наш. На крају крајева, човјек ће кад-тад схватити да ништа није његово лично, већ је само то што он користи за вријеме свог постојања.

Поједини статистички и чињенични подаци дјелују толико поражавајуће да сваком разуму ударају шамар. Према неким досадашњим подацима, прваци смо Европе по насилним прекидима трудноће, што је за ово неколико поратних година бројчано премашило један несретни rat. Сами себи. Баш смо нашли у чему ћемо бити први. А онда се чудимо откуд Енглеза десет пута више, кад нас је 1936. године било  подједнако. Чудимо се како они стално иду према горе, а ми стално према доље. Док они брину о себи и уздижу се, ми и не примјећујемо да смо ударили свако на своју страну, у неку своју личну и отуђну политику, гложимо се и штетимо сами себи.

Да ли је до Енглеза, или до нас?

Раде мој, када у свом мјесту боравка осјетиш да више немаш коме продати, нити од кога купити, обузме те страх за сопствени опстанак, осјећаш потребу да се примакнеш групи. Тако ти многи крајеви опусте.

И још једно да ти кажем, - не заборави никад да су небројене канцеларије крцате људима дебело плаћеним да о таквим стварима брину да се никад не десе, а оне се дешавају непрекидно и то толико да сагледати не можеш. Десетине, стотине, хиљаде квадратних километара су опустјели, а у многим крајевима пустош се шири брже у миру, него у рату.

Чињеница је још да свака пета породица исељава у иностранство, и то најобразованија, најспособнија. При свом одласку увијек нам даꞌ до знања да су тамо неки странци стварали услове за живот и створили их вишка, чак и за дошљаке, а овдје их не ствара нико. Многи су још потрчали да поруше и оно мало услова што је било, као у посљедњем рату. А да не причамо о томе колико би било боље да смо у иностранство „послали“ стварне кривце, прије него ли себе. То нам само потврђује да се нико не спаси својом попустљивошћу нити добротом, већ само корисним радом.

Кад само помислим, колико су нам пута преци изгинули, да би нам се одржало и продужило постојање, а данас најближи по тој жртви газе ли газе, расипају све што је у најтежим мукама сакупљано.

А ми кривимо само странце, себе никад. Још се тјешимо и тетошимо сами себи, хранимо свој его, своју равнодушност до посљедњег даха, али и до посљедњег човјека...

Ето, Раде мој, док су људи хтјели да раде у њиви, и ја сам у ковачници имао посла, а сада ми оста само још да се сјећам и о томе све мање причам.

Још понекад у мислима ми се јави она наша стара добра народна, омиљена међу нама ковачима:

„Што не скујеш себи сам, сковаће ти неко други“.

Али не по твојој, већ по својој мјери.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: