|
|
|
,,ПОВРАТАК У НЕСАН" ЗОРИЦЕ КРСТОВИЋ  | Бранка Селаковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
,,Повратак у несан'' Зорице Крстовић
Бранка Селаковић
Ретко се упуштам у игре окретања и обртања књига, загледања онога што пише на корицама или у биографији, па процењивање квалитета дела на основу тога. Нити сам склона да читам прво крај, па онда лагано да се вратим на почетак. Има и таквих читалаца, мада доста ређе када је реч о поезији. Међутим, овога пута је било другачије. И сама сам се изненадила. Док смо седеле у једном кафеу, песникиња Зорица Крстовић ми је даровала своју нову књигу поезије Повратак у несан. Карташки, као да имам ту вештину, извртела сам књигу и зауставила се на једној од последњих песама. Оно што би требало да буде на крају, мени је заправо била увертира. Мој чај у сахари, једна од песама којим се затвара збирка, отворила ми је Зоричин поетски свет сабран међу овим корицама. Поред оштроумног разумевања друштвених појава којима смо окружени, а о којима песникиња итекако говори, њен приступ је суптилан и нежан. Ако бих морала да га приближим некоме, говорила бих о бојама. Као и на корицама то су јесењи, пастелни тонови, с преламањем касног сахарског сунца које се одбија од песак. И већ се ту слуте и мириси Африке, пустиње и звекет накита који носе тамошње жене. Ту су и Америка, Бруклин, Централ парк, комерцијални укуси, саобраћајна гужва, ту су углађене релације међу људима, готово корпоративан однос… и онда Војводина. Неке мирне недеље, мирис и укус мака, снажних слика одрастања које су темељи бића. У Зоричиној поезији очитава се богат интелектуални свет и бистро промишљање о другим уметницима. Можда то није с намером учинила, али мој утисак је био такав, назрела сам њену похвалу импресионистичким сликарима, затим Павићу или Шимборској, као и религијске симболе које је уплела у свој уметнички израз. Тихи говор је циклус којим се књига затвара и попут ауторке тихо, а ефектно поручује да постоји вредност која није доминантна и гласна, али је итекако снажна и потребна поетској сцени код нас.
|
