детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАКО ЈЕ НУШИЋ ПОСТАО МОСТАРСКА ЛИСКА

„Алекса, ко је онај човјек?“, Алексу је упитао пријатељ Ристо Пичета, са којим је Алекса Шантић, на путу за сарајевску болницу, 1923. године, навратио у сарајевско позориште.

„Није оно било који човјек“, узвратио је Алекса, а Ристо га прекинуо:

„Јест, баш је неки човјек“, насмијао се Ристо и кроз осмјех додао: „Иза леђа ти је исплазио језичину.“

„Ја сам крив, мало сам га пецнуо, надгорњао га...“

„А ко је он? Мало ми блесаво изгледа“, упоран је Ристо.

„Он је Бранислав Нушић. Најпознатији српски књижевник. А, ево, дошао је на мјесто директора сарајевског позоришта.“

„Он директор!? Директор,  још и књижевник,...! И мете смеће испред улаза. Али, али и личи на сметљара.“ Ристо је наставио јефтин мостарски лискалук.

„Ристо, уозбиљи се! Човјек нешто носио, просуло му се пред улазом, па мете… Пред нама је велики човјек, велики... Пред нама је човјек европског имена.“

Нушић је одбацио метлу, пришао Шантићу, и након што су се изгрлили, упитао га је:

„Ко ти је овај мудрац, мудрац који се добро разумије у сметљаре.“

„Није важно... Не обраћај пажњу на њ..., он глуми мостарску лиску, али не умије, тек достиже ниво мостарског трехаша, или ублехаша…“ Будући да је Нушић надалеко познат као шалџија, и Шантић говори полушаљивим гласом.

„Важно је. Интересује ме. Имам осјећај да није неважан човјек, а представља се као неки пришипетља“, говори Нушић полусмијешним гласом.

„Имаш право, Нушићу, имаш право... Рећи ћу ти, Мостар има једну посебну фелу људи, под називом лиске, и ово је један од њих. Мало необични људи, зафрканти, а Мостарци их воле...“

„Ко су те лиске, по чему су вољени, шта раде...?“, Нушић је прекинуо Шантића, а Шантић се замислио и одговорио врло уозбиљеним гласом:

„Лиске су особита фела људи, високо цијењени у Мостару, а задатак им је да све мостарске госте намагарче. Да, да, да их намагарче. Али намагарче тако да се нико од намагарчених не наљути.“

„Занимљиво, занимљиво... Ти, Шантићу, знаш да и ја знам засмијавати људе. Би ли и ја могао бити мостарска лиска?

„Ти си највећи србијански хумориста, велик на сваки начи, па ипак, не би могао докучити ту мостарску фелу...“

„Ја не бих могао постати мостарска лиска, кажеш?“

„Кажем!“

„Постаћу мостарска лиска, постаћу, постаћу, и постаћу врло брзо“, реко је Нушић, Шантића потегао за онај дио извијеног брка и изгаламио: „Постаћу мостарска лиска, још ћу, као пријемни испит, намагарчити неког твога јарана, а он се неће наљутити.“

За славу Свете Тројице, славу мостарскоцрквене општине, све српско из херцеговачке културе окупи се у предворју цркве и заприча се, заигра, запјева, једе и пије све до предвече. Херцеговачке госте бирају и дозивају мостарски угледни трговци, они који плаћају трошкове свечаности, а госте изван Херцеговине одабира књижевник Алекса Шантић, Господин Алекса, а секретар културног друштва Ристо Пичета формално, и званично, позива све те госте. Тако је и 1923. године, за свечаност, Шантић за првоодабрану званицу уписао име Бранислава Нушића, директора сарајевског позоришта, и наложио секретару да напише позивнице и пошаље их поштом. Наравно, на крају сваког писма била је замолница:

Молимо Вас потврдите долазак.

Потврде о доласцима стизале су по очекивању, једино се није појавило радо очекивано писмо од Бранислава Нушића. Алекса Шантић је Бога молио да се појави Нушић, Пичету је стално звао и питао: Стиже ли то писмо?.. И задњи дан, дан уочи прославе, коначно је стигло и то писмо са заглављем Народно Позориште Сарајево. И у том писму кратак, језгровит одговор:

ОЈ ПИЧЕТА, ПИЧЕТА, ИМЕ ТИ ЈЕ ДИЧНО, ПРИПРЕМИ МЕНИ НЕШТО ПРЕЗИМЕНУ СЛИЧНО. ДОЛАЗИМ, ваш Нушић.

Овај кратак дговор је за три дана доњихао до сваке мостарске махале, улице, сокака и сокачића, и изазвао и оне који никад нису посјетили какву културну приредбу, тако да је на дан славе велики црквени простор био пренасељен, све инсан до инсана. Десетине столова и стотине столица попуњени су два сата прије славља, причало се о којечему па и о неком великом Нушићу, а погледи стално доскакивали до краве, овце и козе, на три ражња, и језици су облизивали уста жељна залогаја.

Кад се на челу поставе, пред улазом у цркву, појавио Алекса Шантић са очекиваним Браниславом Нушићем, свеколико се поскочило на ноге и аплаудирало до болова у длановима. Услиједила су обраћања народу, најприје неколико угледних мостарских трговаца (они који су платили ове големе трошкове), да би се на крају јавио господин Алекса и најавио: велико српско име, име које под презименом Нушић и нама годинама допухује преко ријеке Дрине. Наравно, говорио је и Нушић и слушан пажњом која се збивала као Богом дата небеска бесједа.

Услиједио је ручак и мирис печења, који је запухивао и мостарске махале. И онда, и онда једна необичност, која је општу знатижељу извила изнад стотине занијемјених глава. Чудо над чудима, како је рекла Даша, она позната мостарска брбљивица.

Сви гости су услужени печењем, једино је сахан пред великим гостом, Браниславом Нушићем, зјапио празан. Зашто? Узнемирен је и господин Алекса. Мук. Очи сијевају, обрве мргодне. Зашто ова срамота, чују се шапати.

Кад се народ ишчудио објавило се изненађујуће објашњење. Секретар Друштва Ристо Пичета доноси печење и њежно га полаже на сахан великог госта. Народна маса је занијемила. На Нушићевој здјели лежала је печена кравља пи*ка.

Мук. Погледи стрижу и таласају се изнад збуњених глава. Сви су у чуду и без објашњења. А кад је знатижеља изђикала изнад здраве памети, одговор се коначно поче и објављивати.

Велики гост, Бранисав Нушић, у руке је узео и издигао понуђено јело и важно га загледао, па погледе разасуо по гостима, а онда се подигао и руком кренуо да откопчава шлиц панталона.

Поскочио је господин Алекса и запомагао:

„Шта то радиш, шта радиш, Нушићу...!“

„Без бриге Алекса. Без бриге... Ево вадим есцајг...“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: