детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

Добар глас се далеко чује

Александра Ђорђевић

Мислила сам да никад нећу моћи да гледам синхронизоване филмове. Скрнављење уметности! – бунила сам се. Данас ценим нијансирану моћ гласа.

Иако верујем у целовитост уметничког дела, која у случају филма подразумева синхронизацију звучног апарата, мимике и тела, изненадило ме је колико глумци сведени само на ову компоненту улажу у свој инструмент. Склопивши компромис са особом коју много волим, а која не влада страним језицима, дала сам шансу синхронизацији. Поносна на одрастање уз титлове, које ми је дало предност брзог читања, гнушала сам се подилажења лењим конзументима „слика“. Али данас на све гледам мало другачије.

Након што се чаролија многих фиктивних ликова разбила јер сам исте филмове одгледала у оригиналу, опростила сам се од императива целовитости, или боље речено, редефинисала сам појам. Колико само емоције, енергије и живота улаже у улогу глумац лишен тела, ком је постојање у фиктивном универзуму омогућено једино гласом. Све док су чула нетакнута, енергија се размешта равноправно. Међутим, једно или два чула ускраћена, крв се усмерава на канале који су отворени. Тако да вреднујем жар, без обзира одакле и из колико извора долази.

Фасцинирана сам дијапазоном функција које покрива тај вибрирајући проводник језика. Открива топлину, заводи, боји атмосферу. Дубљи гласови наводно сугеришу поузданост и компетенцију, те не изненађују меки баритони, а неретко и басови у рекламама и документарцима. Нежни, лепршави гласови уводе у медитацију, храпави или боемски разбуђују, пискави боду. Отуда не изненађује немачка изрека да тон одређује музику.

Толико је светова у гласу колико је гласова у човеку. Још је суптилније значење које приписујемо тону од оног које придајемо речима. Тон попуњава место између редова, износи став писца, отвара или затвара разговор. А мени је најважније да глас не успава.

У слободном свету сви имамо право гласа, а да ли смо гласовити и које ћемо делове себе вербализовати зависи можда од тога да ли смо осветљени на позорници или смо негде иза завесе. А можда и од тога колико смо осетљиви на вибрацију. Нису нам свима намењене исте улоге, али можемо да заблистамо у својој. Не морамо бити гласни, али гласу морамо удахнути живот.

Некада ми је било неугодно да гледам и слушам синхронизовану верзију свог мужа. Деловао ми је неприродно, као плагијат. Али кад сам схватила да искачемо и ускачемо у улоге, синхронизовала сам себе и на језик изабране „другости“. И баш зато што ми у том филму недостају други реквизити, ја сву своју снагу и биће уливам у глас.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: