детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

Била сам

Била сам узбуђена као дрхтаво птиче на грани остављено

И била сам тиха, и скрушена, и замишљена у авиону

Једном сам била

И чинила се огромном и недосањаном, иако стварном.

И Јабука је имала све боје боемије и шаренила

И Гринич Вилиџ, и полицајца на коњу

И наша прелепа црква на Менхетну

И тамо упознала некакве брадате људе

што су се патриотима звали...

И једном сам била

И смешила се на аеродрому Кенеди

Свим људима и бојама коже махала

И јела крофне Дункин Донутс

И пила кафу у Рокфелеровом центру

И уживала у жутом таксију

И возила се метроом, и шетала Менхетном

И видела близнакиње и острво Елис,

И тамо на острву је било пуно људи

И чули су се сви језици света

И доласци и одласци

И јутра која на океану тако богато свићу

И нешто ме терало

И још више, и више

И Централ парк и јутарњи џогинг сам била

Све док се један црни дечак није оклизнуо

И пао на улици

И сви се смејали

А он је плакао

Тако је плакао јер је залутао у део који не познаје,

баш као и ја.

И била сам

и ишла још и шетала још.

И била сам док ме није стигао глас

о бањалучким бебама

И забрани доставе кисеоника.

И због којих су умрле

И била сам

И бол у грудима је био

И док сам тако само шетала

И посматрала, добро је било

У кући једног богатог Човека

Најзад пресрећна што мој домаћин

учени Американац,

зна где је моја Србија

И зна и Теслу и Београд

И били смо поред огромног базена

баш као они из филмова

И била сам и још више, и желела још више

ја побегла од рата, ја голуждраво птиче.

Све док ми уз пристојан осмех професор

са чувеног универзитета

беспрекорног нагласка

оним што се генерацијама уче

не одговори:

“Млада жено из несрећне земље, шта тражиш овде?”

Била сам и можда не одем никада више.

Упесмотворити

У привид

У небодар

У нествар

У лепету крила

У суноврату ума

У зов

У твар

У мистичан сан

У лепоте жар

У спокоју тренутка – узвишеност

У соби луцидности -дрхтај

У вечности круга - бљесак

У трену наклоности – једна суза

Из плаве космичке моћи

Из мрака - светлост

Из пепела моја кротости

Из лепоте недосањане ноћи

Из буре пролазности у мир

Из привида у чедност тела

Из жудње у екстазе траг

Долази

Клицањем

Твоја реч

И у моју реч стаде

И у том трајном коначишћу

Траје... траје... траје

Савршенства Бернинијевих тела

Постоји дан и

постоји ноћ

и кораци животне немоћи.

Постоји сенка и светлост

И између тих жарких опсена

сазвежђа и сазвежђа

милиони звезданих планета

репатица наших слабости

распламсалих емоција

каледиоскопа чулности

Микаланђеловог додира

Ван Гогових жутих сунцокрета

мирисних поља лаванди

капљица орошених суза

савршенства Бернинијевих тела

преображаја мисли и живота

знакова поред пута.

И надом

да негде далеко, далеко,

баш тамо на бескрајном хорозонту

постоји

иста игра светла и таме

исти дрхтај душе и тела

истих жаришта

И један корак

један бестелесни корак

нераскидивих веза за

све нас –

за све оне рођене пре рођења

за сву упијајућу бол

за сву запитаност

за сву Светлост ,

за нас

корачајем ка вечности

заувек - саме.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: