|
|
|
 | Зорица Крстовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art
Била сам Била сам узбуђена као дрхтаво птиче на грани остављеноИ била сам тиха, и скрушена, и замишљена у авионуЈедном сам билаИ чинила се огромном и недосањаном, иако стварном.И Јабука је имала све боје боемије и шаренилаИ Гринич Вилиџ, и полицајца на коњуИ наша прелепа црква на МенхетнуИ тамо упознала некакве брадате људе што су се патриотима звали...И једном сам билаИ смешила се на аеродрому КенедиСвим људима и бојама коже махалаИ јела крофне Дункин ДонутсИ пила кафу у Рокфелеровом центруИ уживала у жутом таксијуИ возила се метроом, и шетала МенхетномИ видела близнакиње и острво Елис,И тамо на острву је било пуно људиИ чули су се сви језици светаИ доласци и одласциИ јутра која на океану тако богато свићу И нешто ме тералоИ још више, и вишеИ Централ парк и јутарњи џогинг сам билаСве док се један црни дечак није оклизнуоИ пао на улициИ сви се смејалиА он је плакаоТако је плакао јер је залутао у део који не познаје, баш као и ја.И била сами ишла још и шетала још.И била сам док ме није стигао глас о бањалучким бебамаИ забрани доставе кисеоника.И због којих су умрлеИ била самИ бол у грудима је биоИ док сам тако само шеталаИ посматрала, добро је билоУ кући једног богатог Човека Најзад пресрећна што мој домаћинучени Американац, зна где је моја СрбијаИ зна и Теслу и БеоградИ били смо поред огромног базенабаш као они из филмоваИ била сам и још више, и желела још вишеја побегла од рата, ја голуждраво птиче.Све док ми уз пристојан осмех професорса чувеног универзитета беспрекорног нагласка оним што се генерацијама учене одговори:“Млада жено из несрећне земље, шта тражиш овде?”Била сам и можда не одем никада више.
Упесмотворити У привидУ небодарУ нестварУ лепету крилаУ суноврату умаУ зовУ тварУ мистичан санУ лепоте жар У спокоју тренутка – узвишеностУ соби луцидности -дрхтајУ вечности круга - бљесакУ трену наклоности – једна суза Из плаве космичке моћиИз мрака - светлостИз пепела моја кротостиИз лепоте недосањане ноћиИз буре пролазности у мирИз привида у чедност телаИз жудње у екстазе траг ДолазиКлицањемТвоја речИ у моју реч стадеИ у том трајном коначишћуТраје... траје... траје
Савршенства Бернинијевих тела Постоји дан ипостоји ноћи кораци животне немоћи.Постоји сенка и светлостИ између тих жарких опсенасазвежђа и сазвежђамилиони звезданих планетарепатица наших слабостираспламсалих емоцијакаледиоскопа чулностиМикаланђеловог додираВан Гогових жутих сунцокретамирисних поља лавандикапљица орошених сузасавршенства Бернинијевих телапреображаја мисли и животазнакова поред пута. И надомда негде далеко, далеко,баш тамо на бескрајном хорозонтупостојииста игра светла и тамеисти дрхтај душе и телаистих жариштаИ један коракједан бестелесни коракнераскидивих веза засве нас –за све оне рођене пре рођењаза сву упијајућу болза сву запитаностза сву Светлост ,за наскорачајем ка вечностизаувек - саме.
|