детаљ слике: КРК Арт дизајн

Промоција књиге есеја - У сусрет буђењу - Илије Шауле

(едиција Реч и смисао, Књижевни ЕСНАФ, Београд - 2025.

Дани Ђуре Јакшића : Буђење стваралачког потенцијала и жеље за емотивном самоспознајом кроз унутрашњу светлост уметности речи, слова и укуса у збирци есеја Илије Шауле „У сусрет буђењу″ у Кући Ђуре Јакшића

Текст и фотографије : Милена Благојевић

Место : Кућа Ђуре Јакшића, Скадарска 34, Београд

Субота, 22. новембар текуће године

Драги и поштовани чланови Књижевне радионице „Кордун“, љубитељи лепе књижевности и уметности, културе и писмености, учтивог, љубазног и предусретљивог понашања и опхођења, препоручујем вашој пажњи моју репортажу посвећену промоцији књиге есеја Илије Шауле „У сусрет буђењу″, одржаној пре два дана у пријатном амбијенту Куће Ђуре Јакшића у оквиру културне манифестације „Дани Ђуре Јакшића″

На самом почетку програма обратио се Миодраг Јакшић, модератор програма и организатор манифестације „Дани Ђуре Јакшића″, пожелевши свим посетиоцима љубазну добродошлицу на промоцију књиге есеја Илије Шауле „У сусрет буђењу″

Казао је да Илија Шаула живи у Филаделфији, у Сједињеним Америчким Државама и да су стога искористили његов боравак у Србији ради представљања ове нове књиге, недавно објављене у оквиру симпатичне библиотеке „Реч и смисао″, осмишљене по узору на некадашња издања едиције „Реч и мисао″. Затим је представио вечерашњег госта

Илија Шаула је значајан аутор из Сједињених Америчких Држава, веома познат и популаран у нашој дијаспори, уредник књижевног портала „Књижевна радионица Кордун″, који на интернету окупља више од петсто српских аутора из целог света и где се објављују њихови радови и прати њихово стваралаштво. Важна остварења Илија Шаула постиже и као сликар, јер је ликовна уметност његова велика пасија коју упражњава већ пет до шест година. Одржао је неколико значајних изложби, не само у Србији, већ и у иностранству. Активан је у очувању српског језика и културе у дијаспори и окупља ауторе широм света. Члан је Матице српске, Удружења књижевника Србије и српско – канадског удружења писаца.

Потом је представио угледну књижевну критичарку, књижевницу и рецензента књиге „У сусрет буђењу″ Милицу Јефтимијевић Лилић, и препустио реч аутору.

Илија Шаула је, након љубазног обраћања свим посетиоцима, казао да му изузетну част и задовољство чини што је промоција његове нове књиге уприличена у оквиру „Дана Ђуре Јакшића″, тронедељног догађаја који ће окупити велики број домаћих и страних аутора у седам градова у Србији, у сусрет буђењу лепе уметности, приметивши да се интенција манифестације поклапа с насловом његове нове књиге.

Напоменуо је како је, консултовавши се са рецензентом Милицом Јефтимијевић Лилић, одлучио да представљање књиге започне читањем једног кратког фрагмента.

У есеју под занимљивим насловом „Неко код нас или ми код некога″, Илија Шаула је на примеру свеобухватне и стваралачке природе говорио о чињеници да човек у животу често примети непријатности и суровости, а не увиђа да он садржи и толико лепих тренутака нежности, бриге, поверења.

Природу је персонификовао разматрајући је кроз све њене појаве, што су благотворне за опстанак живих бића. Оно што држи космос у равнотежи јесте љубав, коју човек није изменио, већ само препознао.

Љубав постоји у нашим мислима, независно од нашег разумевања, развија се са нашом свешћу, и има своју еволуцију, расте, мења се, добија нове облике кроз време.

Навео је стихове песника Халила Џубрана који каже да су стазе љубави тегобне и стрме, што значи да она није увек лака, али је увек вредна, и да ова метафора значи да човек на путу љубави живи истински, расте и учи, она га обликује и чини оним што јесте

Љубав човека води разумевању, искренијим везама, трансформише га, и учи да разуме себе и друге на нове начине, и пружа бескрајне могућности емотивне самоспознаје. Завршио је есеј дивном осећајном реченицом испуњеном светлошћу душе, да љубав можда не води никуда, осим у још више љубави.

Милица Јефтимијевић Лилић је своје излагање започела завршном реченицом управо прочитаног фрагмента есеја Илије Шауле да нас љубав може одвести само у већи ниво љубави, већу љубав, шири простор који она обухвата и тако нас испуњава и све оно што нам је непријатно и неугодно потискује у други план

Љубав чини да осетимо њено благословено дејство које нас чини препорођенима, како се и осећао Илија Шаула док је писао ову књигу.

Додала је да је о његовим претходним књигама, међу којима има и поезије и прозе, писала са великим задовољством.

Међутим, када јој је стигао овај рукопис била је потпуно озарена мером коју је Илија Шаула пронашао за сваки есеј.

Навела је да у књизи има десет есеја и да су теме разнолике и илуструју ауторово мишљење о значају љубави и пажње, његов однос према уметности, храни, према себи самоме, и надасве представља потрагу за собом, једно дубинско разумевање себе кроз текст и суочавање са стварношћу коју живимо насупрот оној која би нам заиста пријала и чинила нас продуктивнијим и живљим. То је унутрашњи додир са собом, сусрет који се дешава посредно, преко неког другог, када се неко други појави и у нама пробуди жељу за љубављу. Одједном почињемо себе да доживљавамо у другом свету, на вишем нивоу, као биће које жели да расте и да се развија, да буде боље, да пружи више љубави, и да, напослетку, преиспита себе и види шта би у себи волело да промени и да унапреди.

Дивно је увек говорити о теми љубави, у временима када се љубав потискује и не вреднује, јер се неке друге форме понашања међу људима фаворизују. Често након кратких сусрета и успутних додира долази до растанка, јер се љубав схвата као површна и пролазна и људи немају потребу да о њој продубљеније размишљају.

Напоменула је да се у неким другим временима љубав неговала као чиста емоција, која је била потребна и мушкарцу и жени, јер су кроз ту емоцију упућену другој особи доспевали до себе.

Илија нас враћа том буђењу, потреби да изађемо из себе, да бисмо се оплемењени опет вратили себи.

Време да је почнемо да се будимо изнутра, да погледамо у себе, па да се тек окренемо свакодневним активностима

Илија нас подсећа да у нама битише нешто тихо и лепо, наша душа, као неко лепо мирно језеро, која тражи напајање, светлост и нечије присуство. Зато нас позива да препознајемо у себи додире те духовне љубави, оне сусрете који у нама нешто покрену, да нас подстакну на стваралаштво, сазнање, и потребу да будемо бољи људи.

Увек је сврсисходно да се запитамо шта још можемо да дамо у уметности?

Илија, који је и сликар и романописац, размишља и о бојама. Он је и постао ликовни уметник из унутрашње потребе да препозна боје у себи, да сваком дану да другачију боју, да га окарактерише.

Кроз боје је почела да се оваплоћује његова унутрашња светлосна природа, његово биће које прима пуно светлости и које је кроз те слике нама доступно. То су лепи подстицаји и за писање. Он се определио за једну врсту есеја коју Милица назива белетризованим есејом, под чиме подразумева једно дивно сажето размишљање на одређене уметничке теме, али које се одликује литерарном потком. Овде се види да су есеји потекли из пера песника и писца који је прочистио свој стил.

Нема ничег сувишног у његовим реченицама, у њима се осећа концентрована, чиста мисао, натопљена лепом емоцијом и лирским сликама.

Додала је да њу овакве књиге подсећају на оно што је Андрић писао у „Знаковима поред пута″, „Еx- понту″ и „Немирима″ или на есеје Емила Сиорана и других великих умова. Књигу Илије Шауле, поред те суптилне емоције, одликује израз који је сведен, а опет топао, нежан и пун лиризма који прија човеку. Он је свестан да време у коме живимо потискује љубав, јер смо заокупљени брзином битисања, па немамо простора ни у себе да се загледамо, а камоли да видимо шта је са другим. Стога нам скреће пажњу да се не удаљавамо једни од других и позива нас на блискост у времену отуђености.

Улога уметника јесте да нас враћају себи, да нас подсећају да нисмо механизми са унапред дефинисаном функцијом, већ људска бића са унутрашњим потенцијалом кроз који можемо да потврдимо своју личност и пронађемо нашу најбољу и највећу шансу, и да видимо шта нам је природа дала да остваримо.

Приметила је да Илија Шаула остварује велике задатке и показује се као разноврсна и плодна личност, и да долази са Кордуна, из средине великих писаца као што су били Ранко Маринковић, Владан Десница и Весна Парун, са којом се лично познавао.

Пред нам је личност која много зна и која је спремна да се ухвати у коштац са било којом темом.

Напоменула је важност пажње, о којој Илија овде исто пише, и која је веома битна у данашње време.

Модерне технологије нам пружају разноврсне могућности повезивања са целим светом и тако нас обогаћују, али истовремено, имају и негативан аспект уколико се прекомерно користе, јер се наша пажња раслојава и немамо времена да продубимо своје увиде и мисли.

Он нас упозорава да будемо свесни како и где трошимо своју пажњу. Веома је информисан, дубоко проучава теме о којима пише и подсећа нас како су различити филозофи размишљали о одређеним темама, па тако и о пажњи.

Већ је Аристотел био свестан тога да од пажње зависи исход сваког предузетог посла и личности која се у њему остварује.

Додала је да сваки човек има могућност да буде у исто време на једном месту и на више других места, путем мисли којима несвесно призивамо друге.

Илија је отворио врата своје душе, па се ту појавило понеко дивно, мило биће које је оставило трага и зато се он осећа пробуђеним, осећа се позваним да говори о сусретима посебне врсте, о љубавима које дају смисао животу, ведрину и вредност.

Илија Шаула је, након захвалности Милици Јефтимијевић Лилић на изузетном излагању, напоменуо да не треба бежати од нових ствари у животу, него им се напротив, треба приближити, разоткрити их и упознати.

Додао је да се он никада није плашио нечега новог што долази, већ је то прихватао и гледао како да га на најлепши и најједноставнији начин спозна и да размишља о томе. Тек када је почео да користи интернет и сва остала технолошка помагала која данас поседујемо, осведочио се колико је човек својом рационалношћу и способношћу имагинације изнад свега.

Нагласио је да се не боји деловања вештачке интелигенције нити спекулација о превласти технологије над човеком, већ сматра да све ново што се ствара, као што се дешавало кроз векове, нас ангажује да будемо бољи и савршенији и да се човек непрестано развија и стиче нова сазнања, што је схватио кроз дугогодишњи књижевни рад.

Миодраг Јакшић је додао да постоји још један елемент уметничког тројства Илије Шауле, што је и Милица Јефтимијевић Лилић суптилно навела у свом излагању.

Поред речи, материје писања, и боја, сликарске грађе, постоји још један елемент где се показује његова креативност - храна, као супстанца кулинарства, јер је Илија Шаула нашироко познат и као врхунски кулинар.

Илија Шаула је потом говорио о свом бављењу гастрономијом, нагласивши да је и храна уметност.

Додао је да је стекао светско искуство спремајући храну на неколико континената међу најврснијим мајсторима кулинарства и у томе је постигао велики успех

Напоменуо је да се истинско кулинарство ни у ком случају не одмиче од уметности, и да су наше мајке и баке у спремању хране праве уметнице, запазивши да је многе ствари у кулинарству научио од своје мајке и баке. Све то шаренило, тај калеидоскоп боја у припремању јела је невероватно богатство, које ствара један нови свет и када помисли на биолошке функције и значај хране за човека, сматра да би овај свет требало да буде најлепше место у космосу.

На човеку је само да учи и да напредује сваким даном.

Наша свест има нивое, и ми познајемо четири димензије од њиховог свеукупног мноштва, које још није разоткривено. Ти нивои су налик на пирамиду којом се постепено успињемо.

Живот је једна пирамида где обитавамо и напредујемо кроз уметност, стога сваком уметнику треба да будемо захвални за његово стваралаштво.

Приметио је да има осећај да ће у будућности све више људи прибегавати уметности, јер је много лепши начин изражавања и кроз реч, и кроз слику и кроз храну, и све остало што може да испуни човека.

Напоменуо је да у свему и увек тежимо лепом, образложивши мисао кроз градацију појединачних примера. Зато је желео да књигу посвети неком новом погледу, који се изражава путем речи и слободе да спознамо себе.

Иако је доза страха присутна, он непоколебљиво верује да ће човек кроз технолошку еволуцију да постигне још више.

Нагласио је да младост и период живота у коме смо кадри да стварамо, треба да искористимо на прави начин. Стога је одабрао десет есеја који говоре о овим темама.

Напоменуо је да има још петнаест припремљених есеја. Објаснио је да је књига настала јер је заједно са члановима редакције дошао на идеју да покрене едицију „Реч и смисао″, осмишљену по узору на едицију „Реч и мисао″ коју је некада објављивала издавачка кућа „Рад″, јер су те мале црвене џепне књиге остале свима у срцу и драгим успоменама, те им се врло радо враћамо

Истакао је да му је жеља да ове мале љубичасте књиге из едиције „Реч и смисао″ заживе на такав начин.

Додао је да у издавачком програму за наредну годину планира да објави сто нових наслова, од којих ће неки бити одабрани на конкурсу који је у току.

Казао је да су објављене још три књиге наших савременика, роман „Златни крст″ Небојше Крљара из Врњачке Бање, који живи у Флориди, на Мајамију, збирку прича Неде Гаврић из Бањалуке, „Какав принц, таква и бајка″ и збирку прича „Накрај света кућа″ наше врсне књижевнице Александре Ђорђевић, родом из Сремске Митровице, која живи у Дизелдорфу. Циљ едиције је објављивање књига аутора савремене српске прозе који веома озбиљно и посвећено прилазе књижевности, и чија ће имена сигурно бити у канону српске књижевности.

Према његовом мишљењу, сваки човек треба да напише књигу, да би сачувао успомене из претходних времена које су велико и непроцењиво богатство и да би тај принцип донео много више разумевања међу људима и много више истине, забележене као аутобиографија или цртице из живота човека, или нека фикција што обогаћује стварне догађаје и повесне књиге.

Истакао је да се увек и свуда обраћао библиотеци као уточишту мисли, и истинској духовној храни, и да је прихватио као начело битисања.

Прочитао је и кратак одломак из есеја „Моје тројство, храна, речи и боје″ где говори о процвату уметности у заједници која размењује маштовите и креативне идеје и новим схватањима и погледима на свет које доносе млади нараштаји

Важно је за човека да негује хуманистички принцип, који потпуно остварење задобија у релацији са другим људима, који међусобно подржавају и охрабрују једни друге и подстичу међусобни стваралачки раст.

Истинска уметност остаје само она која има душу, независно од тренутне моде и привремености доминантних праваца, а неминовно се мења с временом, јер свака генерација доноси нова схватања и учи претходне другачијим начинима размишљања. Улога претходних нараштаја није да им наметну старе оквире и властите принципе, већ да им да простор кроз који ће надоградити личност и кроз сопствену искуство открити шта заиста значи бити уметник.

Миодраг Јакшић је потом најавио нове промоције, рекавши да ће у недељу овде бити одржан програм унутар програма „Ђурини следбеници″, дружење са члановима књижевног клуба „Ђура Јакшић″ из Јагодине, који ове године обележавају седамдесетогодишњицу постојања, и чланицама женског књижевног клуба „Влат″ из Зајечара, изузетно квалитетних стваралаца, активних и на пољу превођења и објављивања код нас и у иностранству, додавши да ће кроз читаву манифестацију настојати да афирмишу стваралаштво књижевних и сродних уметничких друштава и клубова. У уторак ће бити уприличено отварање изложбе велике сликарке из Параћина Марије Комарац, а у среду велико међународно књижевно вече, где ће учестовати многи ствараоци из Србије и иностранства и додели књижевне награде Гранд Приx Про Поет.

Илија Шаула је на свршетку вечери још једном захвалио свима присутнима, и позвао посетиоце да своје библиотеке обогате његовом новом књигом „У сусрет буђењу″, додавши да ће сав приход од продатих примерака ићи за штампање часописа „Књижевни еснаф″ који ће бити објављен до краја године.

Потом је уприличен коктел и мала закуска за госте.

Љубав је главни састојак уметности, јер је искрено стваралаштво у материји речи, боја и хране прожето просијавањем светлости душе.

Будимо захвални на сваком кораку, на свакој спознаји и свакој емоцији коју љубав доноси, јер она нас обликује и чини нас оним што јесмо и подстиче нас да растемо и да узајамно размењујемо лепе и искрене замисли, унутар заједнице несебичних стваралаца који подстичу једни друге на свом уметничком путу, што води разумевању и поверењу, као основним хуманистичким вредностима

Књижевно дело написано са тајним састојком љубави, који даје речима топлину и осећајност, остаје у памћењу читаоца, а свака библиотека што постоји на свету је ризница знања и највеће богатство

Буђење се одвија кроз обиље речи, тонова и разноврсних укуса, и непрестано самоусавршавање и отварање ка хоризонтима нових сазнања. Уметност се преображава и мења у складу са временом и друштвеним околностима, али оно што је истински вредно надилази све привремене оријентације и пролазност популарних усмерења. Вредна дела су она која, превасходно, имају душу, подстичу људе на размишљање о бројним темама, интроспекцију, самоспознају, али и међусобно поверење и поштовање, сусрет са собом и другима и са властитим потенцијалима и интересовањима. Сигурна сам да ће одлична збирка Илије Шауле „У сусрет буђењу″, стећи много посвећених и пажљивих читалаца, јер је прожета најлепшим састојком љубави, који буди оно племенито у човеку и води га унутрашњем расту и непрестаном учењу на стази живота. Уз најлепше честитке и поштовање, желим господину Шаули од срца много успеха у свим предстојећим културним активностима и захваљујем му на поверењу, велика ми је част и задовољство.

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: