детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРАЈ НОВОГ БУНАРА

            Када су Маријини родитељи 1960. године саградили нову кућу, убрзо су уз помоћ старијих и искусних људи из села одабрали погодно место и за нови бунар.

            Од тренутка, кад су на месту где је планиран бунар скинути први слојеви земље, па све време док су радови трајали, Марији и осталој деци родитељи строго забранише да прилазе том простору. Своју радозналост и дечју знатижељу, деца задовољише тако, што су с пристојне удаљености посматрали вредне мајсторе, док су у влажној и на местима земљом замазаној одећи, прали руке и седали за баштенски сто да ручају.

            Оног дана, кад су мајстори на очекиваној дубини наишли на воду, уз ручак се на столу нађе и боца љуте шљивовице, а мајка је сва радосна и кафу послужила.

            - Биће то добар бунар, и на добром месту - рече главни мајстор и наздрави домаћину.

            - Нека је драгом Богу хвала! - рече мајка весело. - Само да не морам више ићи на поток по воду и веш на њему испирати.

            - Јест' вала снајка... Бунар у дворишту вреди више од злата.

***

            Када је бунар био готов и мајка први пут на дугом ланцу спустила нову сјајну кофу, па окрећући једну металну ручицу извукла је назад, настало је право весеље. Њена деца, али и она из првог комшилука, стрпљиво су стајала и чекала да се напију хладне воде. Убрзо се на баштенском столу нашла тепсија пуна колачића и пите с јабукама. Била је то права и ретка гозба за децу, због чега им се на лицима видела радост, али бескрајна радост красила је и задовољно лице мајке Стане.

            Пространо двориште, које је и иначе било уредно и лепо, с бунаром постаде некако још лепше, потпуније и богатије, а зелена трава изгледала је попут меког тепиха.

            Ивицом, која је била граница између баште и дворишта, мајка је засадила разноврсно цвеће. Било је ту шебоја, невена, плавих и жутих перуника, раскошних цветова божура, али и разних лековитих биљака, као што су милодух, калопер, рузмарин, пелин, нана...

            Милодух и калопер су тако лепо и снажно мирисали, због чега су (како је мајка причала), укућани који су имали стасалу девојку за удају, у ноћи пре Ђурђевдана, скривени дежурали да виде ко ће доћи и по старом обичају украсти најлепше и најбујније делове тог мирисног биља.

            Рузмарин и пелин, мајка је брижно неговала и крајем лета сушила за чај, а неколико лепих гранчица сложила би у стаклену боцу и напунила је шљивовицом, пa je тако  настајала ракија траварица, коју су одрасли користили уместо лека код лакших стомачних тегоба.

            Нана, поред тога што је била бујна и лепо мирисала, као чај је била драгоцен напитак и деци и одраслима, нарочито ако би се из неког разлога појавио бол у желуцу или цревима.

            На лепом и сунцу изложеном месту, своју лепоту нудио је и један бујни, млади грм руже, чији су цветови роза боје лепо мирисали, а од њихових латица потопљених у воду, настајао је веома укусан сок и још укусније слатко, које је мајка износила само у посебним приликама.

***

            Једне недеље, у току преподнева, кад је мајка Стана пошла по свежу воду за ручак, у близини бунара затече деда Симу који је био рођени стриц Маријиног оца.

            - О, стриче Симо! Зашто ниси дошао у кућу, већ ту седиш сам?

            - Нека, снајка. Хвала ти, а и нисам сам док гледам ову дечицу како се лепо играју у овом лепом дворишту.

            Док је Стана из кофе сипала воду у суд који је донела из куће, деда Симо рече:

            - Снајка Стано, леп вам је овај бунар.

            - Драго ми је ако је леп, али ми је још драже што ми је сада лакше. Него, стриче, мени се увек свиђао ваш бунар и ваше двориште. Такве још нигде нисам видела.

            - Нећу рећи да све то није лепо, али... Око нашег бунара и у нашем дворишту, никада се нису играла деца, а двориште без деце, исто је што и кошница без пчела. Због тога је и моја Митра тужна отишла на онај свет. Не замери снајка ако често дођем и поседим на овом месту. Мојим старим костима и болним леђима, сунце које овде тако лепо греје, прави је лек, а поглед на ову децу и живот који ври око њих, мелем је за душу. А тек, кад се окупе око мене и пожеле да им испричам неку причу, тад моје срце затрепери као листић на ветру.

            - Богу хвала стриче да си ту... Деца те воле, а и мени је мање бриге кад су напољу.

            Нарочито се Марија радује твојим причама, па их данима препричава млађој деци.

            Једног сунчаног дана, док је деда Симо дечици причао своју омиљену причу из детињства, његов уморни „листић“ заувек је престао да трепери, али су његове приче, које Марија никада није заборавила, наставиле да живе и лебде око ушију многих генерација.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: