детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИЛЕНА БЛАГОЈЕВИЋ – КЊИГА ОТКРИВА НОВЕ СВЕТОВЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ

Милена Благојевић је филозофкиња и књижевна критичарка из Београда, позната по дубоким есејима и рефлексијама о књижевности, посебно у контексту егзистенцијалних и естетских питања. Желим да овај разговор буде драгоцен допринос разумевању савременог књижевног пејзажа. 

Милена Благојевић рођена је у Београду, дипломирала је и магистрирала филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Њено писање осцилира између филозофске анализе и поетске импресије, а критички текстови објављени су јој у часописима као што су Летопис Матице српске, Градина, Савременик, Кораци, Траг, Култ, PULSE, Stella polare, Еnheduana и многи други. Аутор је неколико рецензија савремених књижевних дела. Њена проза и есеји често истражују унутрашње светове ликова, метафизичке слутње и танане нити које повезују уметност, живот и мисао.

Милена припада оној реткој врсти интелектуалаца који књижевност не посматрају као пуки естетски феномен, већ као простор духовне и онтолошке потраге. Њена критика је нежна, али прецизна; филозофска, али приступачна; увек усмерена ка откривању оног неизреченог у тексту.

Срели смо се и упознали на овогодишњем 68. међународном сајму књига у Београду и разговарали о књижевности. Из тог разговора проистекла је идеја да урадимо овај интервју. Привукао ме је њен говор који је тих, промишљен, са паузама које као да траже право значење речи.

Друштво је живи организам, који се преображава у сагласју са временом и околностима и отвара ка већем степену слободе  – Милена Благојевић

16.11.2025 – Београд

Књижевни ЕСНАФ

Разговарао: Илија Шаула

I

Читалац понекад ужива у књизи не захтевајући додатна објашњења. Али, код активног читаоца који поставља бројне запитаности о делу, каквог сам дефинисала у питању посвећеном рецепцији књижевности у данашњем друштву, критика је неизоставна сфера интересовања.

Коју књигу тренутно читате и шта Вас је у њој задржало?

Пре свега, добар дан и поштовање, уз велику захвалност на љубазном позиву и предлогу. Занимљива је чињеница да тренутно, услед необичних коинцинденција о којима би се могло расправљати у психолошком и филозофском смислу, моју читалачку пажњу заокупљају два дела аутора који су живели на прелазу деветнаестог у двадесети век, а одликују се посве другачијим стилом писања и тематским опсегом. Обе књиге подразумевају студиозно бављење научно – истраживачким радом, различите интенције и конотације, и обухватају потпуно диферентне културне просторе, у социолошком, политичком, етнолошком и антрополошком смислу. Јуче сам завршила читање обимне студије Антона Семјоновича Макаренка, совјетског педагога и књижевника, под називом „Изабрани педагошки списи”, у издању предузећа „Веселин Маслеша” и преводу Радована Теодосића. Ова књига поседује разноврсну структуру и укључује више начина читања, који се преливају међусобно. Иако је у основи збирка педагошких студија, где Макаренко излаже сопствени начин рада и приступа и указује на неке недоследности између педагошких теорија и практичне примене, предлажући начине на које се могу отклонити, уз стручне напомене и објашњења, постојање ликова, детаљних описа и дијалога, што се понекад брзо и динамично смењују, даје јој и извесне романескне одлике. Ликови су његови стварни полазници, што чини да књига поприми и документарни карактер. Метод примењен у књизи нужно има и предности и недостатака, али сматрам да се превасходно мора посматрати у складу са датим временским периодом, тридесетим годинама двадесетог века, и политичким и социолошким околностима у Совјетском Савезу. Макаренкове заслуге у педагогији су значајне, јер његово делање има изражену хуманистичку компоненту. У својој комуни је збринуо и васпитао мноштво деце лишене основних егзистенцијалних услова, често и из дисфункционалних породица, научио их одговорности, раду, међусобној бризи, разумевању, солидарности. С друге стране, у његовом васпитном приступу има и претеривања у виду прекомерне строгости и искључивости, што се може приписати и самој организацији друштва и хронолошком оквиру. Извесни елементи Макаренковог приступа су сврсисходни и пожељни и данас, али свеукупан метод није применљив, јер је друштво живи организам, који се преображава у сагласју са временом и околностима и отвара ка већем степену слободе. 

Започела сам читање комплексне етнолошке студије у форми романа, дела француског поморског лекара, етнолога и археолога Виктора Сегалена „Незапамћени свет”, у издању „Службеног гласника” и сјајном преводу Александре Манчић. Радња је смештена у осамнаести век, премда понире и у далеку прошлост, и проучава начин живљења на Полинезијским острвима, конкретно, на Тахитију и Маркизама. Књига садржи обиље шароликих и флуидних назива топонима, обредних места, митолошких елемената и предмета, и захтева врло усредсређено читање. Већ на првим страницама отклања неке широко распрострањене предрасуде у погледу примордијалних народа предсимболичког периода, јер се показује да су они познавали и основе астрономије. Настојање на просветљењу ових народа путем мисионарских похода нема позитивне интенције, будући да подразумева наметање туђег културног обрасца. „Незапамћени свет” јесте научно – истраживачко дело, што показују детаљне напомене и образложења обичаја, који задржавају и примесе тајанствености. Допунска објашњења указују и на подробан истраживачки рад преводиоца. Помало ме подсећа на „Срце таме” Џозефа Конрада, књигу коју много волим, само што је у првом случају реч о авантуристичком роману, а овде о научном делу представљеном кроз романескну форму, те је „Незапамћени свет” знатно комплекснија књига.    

Који савремени српски аутори по Вашем мишљењу заслужују више пажње?

Савремена српска књижевна сцена налази се у стању непрестаног кретања, доживљава стално проширење и метаморфозу, обогаћујући се новим књижевним делима знаних и непознатих писаца. Овде најпре треба да дефинишем појам „савремени”, зато што се он често узима и употребљава амбивалентно, са широм или ужом екстензијом, у зависности од контекста. Уколико говоримо о савременим писцима са широм екстензијом појма, која обухвата и ствараоце са почетка педесетих година двадесетог века до данашњице, мислим да Воја Чолановић током живота није добио довољно пажње, и поред чињенице да је његово дело „Зебња на расклапање”, овенчано НИН – овом наградом за 1987. Чини ми се да је публика и књижевна критика у некој мери занемарила изузетност и аутентичност његовог целокупног књижевног и културног рада, нарочито перфектно написане есеје и детаљне литерарне студије. Ради се о изванредном интелектуалцу, књижевнику, есејисти и књижевном теоретичару ренесансног обима интересовања и широке културе. Али, ни његови романи и приче нису задобили потпуно адекватан критички приступ, који би подразумевао филигранску, студиозну анализу значења шароликог лингвистичког аспекта његових самостално креираних неологизама у наративном слоју, симболичких чинилаца, филозофских и психолошких интенција, алегоријских компонената. Био је самосвојан стваралац, савременик Данила Киша и Борислава Пекића, и једнако квалитетан књижевник постмодернизма, само другачије третираног, неретко и кроз игру „homo ludens -a”, одражену пре свега на језичком плану. Што се тиче савремених писаца у ужем смислу, премда и овде распон дефиниције не може да се прецизно утврди, мени се још одавно веома свидело дело Божидара Пешева „Легенда о Водгори”, засновано на грађи из словенске митологије, и преплитању етнолошког и фиктивног, исприповедано лепим, течним наративним језиком, који уводи у специфичну атмосферу где се елементи чудесног света упосебљавају у прадавну реалност и граде дивне дескриптивне пејзаже. Књига има и образовну улогу, јер занимљива радња утиче на читаоца, и развија му интересовање за словенску митологију, а посредно и за њене етнолошке и филозофске одјеке. Одличан и разноврстан, а мање познат стваралац је и Братислав Тодоровић, песник, прозни писац и књижевни критичар, који је недавно обележио тридесетогодишњицу континуираног рада. Што се тиче аутора млађе генерације, изванредан стил писања и занимљиве теме имају и негују Борис Мишић и Марко Д. Марковић, код којих је приметно да полако и студиозно обликују своја дела, уз неопходна преправљања и дотеривања. Прича Бориса Мишића „Моје године за твоје”, објављена у збирци „Нијансе времена”, пример је сажетог дела прожетог дубоким емоционалним преливима, одличне и компактне композиције, и осећаја за лепоту и место речи. Што се тиче песничких књига, постоји много различитих квалитетних стваралаца који своје мисли и запитаности о животу изражавају у стиховном ткиву. Издвојила бих књигу која је на мене својом оригиналношћу, свежином, речитошћу, смислом за језичка поигравања и снажном експресивношћу оставила дубок утисак, збирку песама Марка Милојевића „Уклети блуз”.     

Сматрате ли да су поједина класична дела светске књижевности остала неправедно запостављена. Ако јесу, можете ли нам навести неки пример у вези са тим?

Ремек – дело Виктора Игоа „Поморци” је роман класичне књижевности који никад није довољно дубоко сагледан, и стоји у засенку много познатијих књига француског великана писане речи. Прочитала сам овај велики роман пре неколико година и очарао ме је карактеристичним начином писања, мноштвом брижљиво утканих појединости и грађењем снажних, помало тамних метафора, надахнутих силином и застрашујућом узвишеношћу морске стихије, изванредно изграђеним јунацима и обиљем тема чија универзалност омогућава да, уз одређене измене, могу да се пресликају и на савремено друштво. Ова слојевита и вредна, пунокрвна књига, неизоставно изискује пажљиво и посвећено читање. Море у њој поседује неколико димензија, које се поимају кроз наративни контекст. Централна тема је борба човека са величанственом, помамном морском стихијом, према којој се чини мален и незнатан, те је она ода истрајности, упорности и довитљивости, и поред наизглед непремостивих препрека. Стога роман надилази оквире времена и тренутка, па чак и самог догађаја, и поприма универзално значење, где и протагониста и побеснели морски таласи фигурирају као симболи. У свом реалном контексту, садржи метафизичку и алегоријску интенцију, са којом је повезано неколико споредних, али веома важних тема које се тичу друштвених релација: љубомора, сујета, неповерење, предрасуде, издаја, и о сваком овом сегменту се може дискутовати. Авантуристички карактер романа остаје у позадини свих наведених слојева и делова који се одликују вишезначношћу. Такав је и сам свршетак ове узбудљиве књиге пуне преокрета, где је емоција потиснута, али постоји и испољава се у одлучујућим тренуцима. По мом мишљењу, посреди је једно од најбољих дела светске литературе, у коме се изнова проширује хоризонт тумачења, управо због прикривене вишезначности.

Можда ће следећи одговор бити изненађујући, али сматрам да је и „Обломов” Ивана Гончарова, углавном једнострано тумачен, са позиције главног јунака и његове лењости, док он заправо представља алегорију целокупног учмалог, запарложеног духа руског племићког друштва крајем деветнаестог века. Уколико се апстрахује радња, „Обломов” је и својеврсно упозорење човеку, невезано за епоху, критика инертности и летаргичности, док време неумитно пролази, и односи одлучујући тренутак.

Роман који је неправедно запостављен и готово непознат код нас је „Велики Мон” Анрија Ален – Фурнијеа, који је у површинским тачкама неостварена младалачка љубавна прича, и историја једног пријатељства, али захтева опсежније тумачење, будући да је посреди дело које је зачетак специфичног правца, чудесног реализма. Не треба га поистоветити с магијским реализмом, јер се ради о потпуно другачијем начину писања, с метафизичким упливом, где се стварно неосетно прелива у иреално, и обратно, а разлика између два света је скоро неприметна. 

Да ли постоји класик српске књижевности који Вам се изнова отвара на нов начин?

Лепота класичних дела лежи управо у оном онтолошком и духовном што се открива кроз више студиозних читања и анализа, или у могућности сагледавања и осветљавања написаног из различитих углова. Мени омиљено дело српске књижевности „Травничка хроника” Ива Андрића, роман је који, како је већ наглашено самим називом, представља хронику живота и догађаја у несигурним временима превирања. Међутим, разноликост главних јунака романа, потпуно другачијих карактера, особина и намера, који су равноправни у делу, омогућава више перспектива посматрања, у зависности од тога на који се лик обраћа нарочита пажња читаоца. Иако су судбине неких карактера одвојене, њихова психологија, различито усмерена, условљава и другачије разумевање дешавања на целокупном плану романа. Штавише, може се рећи да је протагониста сам град који на себи носи трагове судбина јунака и конзулских времена. Неминовност преплитања историјског и фиктивног исто отвара још један простор тумачења.

Изабрала бих и изузетно дело Милоша Црњанског „Код Хиберборејаца”, које поседује задивљујућу жанровску разноврсност, и у чијој позадини лебди име тајанственог народа из земље вечног сунца, смештене негде изван поларног круга, при чему се осећа преливање реалног у нестварно и митолошко. Симболички елементи који изазивају колоплет асоцијација кроз географске и метафизичке просторе повезани су поступком суматраизма и неком лирском занесеношћу што струји кроз странице књиге. Поједини делови имају скоро документарни карактер, али су увек прожети контемплативним бићем наратора, односно, самог писца. Дело „Код Хиперборејаца” у суштини је путописног карактера, при чему је путопис овде само форма кроз коју се преламају запитаности књижевника о свету и животу. И сам наслов може да се појми у симболичком и архетипском смислу, а жеља за одласком код Хиперборејаца као потрага за срећом, коју представља земља вечног сунца. У поезији, термин „Хиперборејци” означава скандинавске народе. Танка нит вишесмислености која се продева кроз роман одређује његове многостране лепоте.

Који страни аутори су Вам духовно блиски и зашто?

Фјодор Михаилович Достојевски, према мом мишљењу, један од највећих светских и руских књижевника, понирао је у дубине људског ума са невероватним умећем које је извирало из природне надарености и навике дугог и пажљивог посматрања различитих лица на улицама и трговима тадашњег Петрограда. Ниједан књижевник није тако свеобухватно и веродостојно дочарао све поноре и располућености људске психологије, проузроковане ускомешаношћу мисли и обузетошћу многим филозофским, психолошким и религијским питањима, или личним грешкама које покрећу вртлог страдања, и изазивају запитаности о човековој судбини, у овом свету који је загонетка. Врхунским представљањем психологије ликова, њихове растрзаности и патње, нада, жеља, очекивања и страдања, и њиховог сукоба са сопственом личношћу и читавим окружењем, поставио је и многа питања везана за хуманистичке и друштвене науке, и отворио простор за промишљање о бројним аспектима својих великих романа, као и прича и приповедака. Захватајући из унутрашњих дубина човекове душе, осетио је све њене танане преливе који понекад иницирају велике и неповратне ломове. О литерарном опусу Достојевског написане су бројне стручне књиге и научне студије, али његово дело никад, по мом поимању, не може да буде у целости протумачено, јер свако ново читање открива другачије, до тада скривене слојеве унутар романа и психологије јунака.

Мисао Томаса Мана превазилази оквире епохе и комуницира подједнако са савременицима и потоњим поколењима, остварујући се кроз врхунска дела углавном тешког и сплетеног језичког ткива, жанровски и стилски разнолика. Његови необично саздани јунаци припадају различитим раздобљима и културама, понекад и дијаметрално супротним, што чини свако дело аутентичним и другачијим од претходног. Порука књига Томаса Мана има универзални значај у немачкој и светској литератури, а понекад се у потпуности објављује тек након читања целог романа. Простор за научну анализу његових романа и збирки приповедака увек доживљава експанзију, јер садрже бројне религиозне, историјске, етнолошке, филозофске и митолошке асоцијације смештене у оригинални контекст, или унутар фиктивне приче, прожете историјским фактима. Поједини детаљи и теме књига указују да су засноване и на студиозном истраживачком процесу.

Оноре де Балзак је књижевник који је у преко две стотине романа, новела и збирки приповедака своје „Људске комедије”, раскошним и разбарушеним стилом протканим извесним претенциозностима које његовом стваралаштву, у духу епохе, дају посебну драж, описао читаву лепезу сваковрсних карактера различитог узраста, степена образовања и друштвеног положаја, и њихове међусобне односе. Увек уживам у читању Балзакових дела, чак и оних која се одликују слабијом композицијом, и волела бих да прочитам цео опус.

Стендалов роман „Црвено и црно”, слика је развоја једног карактера у сукобу са временом и друштвеним окружењем, при чему су страсна љубав у веома младим годинама, али и непромишљеност која води грешкама, неизоставни део што одређује биће главног јунака. Љубав је мотив који се прелива у целокупном Стендаловом стваралаштву, што је одлично представио и у дивној емотивној студији о кристализацији овог осећања које извире из срца, психолошки и филозофски интонираној. Да повежем двојицу француских великана једном занимљивом чињеницом; на овогодишњем Сајму књига набавила сам Стендалово дело „Балзак”.

Да ли више волите ауторе који пишу из интроспективне тишине или оне који се обраћају друштвеним кризама?

Самоћа је, према мом мишљењу, неопходан предуслов квалитетног стваралаштва. Усамљеност проузрокује чежњу и узнемиреност, док се под окриљем пријатне и благотворне самоће, одабране властитом вољом, рађају нове идеје за писање. Интроспективна тишина је најдубљи степен самоће, када аутор, уроњен у колоплет властитих мисли, не примећује никакве шумове нити покрете око себе, јер се у мислима измешта на литерарну раван. Писац треба да поседује велики степен концентрације, али и интелектуалну радозналост која му омогућава да формира контуре дела, а потом и да обликује фабулу и њене саставне елементе, и да одреди тему романа. Тада подстицај за стваралаштво може да допре и из усковитланог света у коме обитавамо. Неки случајно примећен знак или предмет може да се преобрази у извор инспирације. Моје преференције су увек усмерене ка ауторима који пишу из интроспективне тишине, њиховим личним промишљањима и запитаностима поводом целокупног окружења, и у специфично естетском, и у психолошком и филозофском смислу. Међутим, то не значи да се они, окружени окрепљујућом самоћом, устручавају да понекад проговоре и о друштвеним кризама, само је њихова порука обично латентна и суптилна. Свакако су нам потребне обе врсте аутора.

II

Књига открива нове, неистражене светове људске душе. Читање је путовање контемплативним стазама где човек себе изнова проналази и преиспитује. Активан и посвећен дугогодишњи читалац постепено стиче и развија критичку свест којом потенцијално постиже позитиван утицај на сопствену стварност, па и шире. 

Шта Вам књига омогућује што ниједан други медиј не може?

Књига представља подручје непресушног изливања уобразиље активног читаоца, у границама дефинисаним жанром и односом језика којим се литерарни свет уобличава према реалности. Ниједна приказивачка уметност не може да пружи слободан естетски доживљај какав постоји у књижевности. То се запажа на примеру филмова, нарочито ако су у питању екранизације класика. Битни делови радње неретко су изостављени, чак и када је реч о неоспорно квалитетном и вредном филмском остварењу, а психолошка структура ликова дочарана у знатно мањој мери. Визуелне уметности, посебно филм, обраћају се перцепцији човека, и сужавају простор његове имагинације, пошто јунаке романа представљају на одређен, једнозначан начин, заокружен и целовит, према замисли режисера. Њихово пресликавање у свест гледаоца врши се непосредно, и игра разума и уобразиље бива умирена, или посве потиснута. Слика је представа само једног догађаја, истргнутог из временског континуума и измештеног у реон вечне садашњости на уметничкој равни. Она покреће деловање уобразиље, али је контемплација ограничена због њене заустављености унутар бесконачног тренутка. Књижевност је временска уметност, а књига је налик пердурантистичкој слици, која је током читања у сталном преображају, и иницира развој мисаоне активности. Још раније, написала сам да књига открива нове, неистражене светове људске душе и да је читање путовање контемплативним стазама где човек себе изнова проналази и преиспитује. Активан и посвећен дугогодишњи читалац постепено стиче и развија критичку свест којом потенцијално постиже позитиван утицај на сопствену стварност, па и шире. 

Да ли читање за Вас има терапеутски, естетски или филозофски карактер — или све то заједно?

Терапеутски, естетски и филозофски карактер читања су неодвојиви приликом активног читалачког приступа и налазе се у међусобним каузалним везама. Преовладавајућа компонента умногоме зависи и од садржаја књижевног дела. Постоје квалитетне књиге које су по својој поетици у целости естетске и представљају парадигму уметничке лепоте, јер се одликују савршеним, кристалним и заокруженим стилом. Стога је на њиховим страницама ова компонента изражена, нарочито у деловима дескриптивног карактера, чија пријатност умирује читаоца. Сходно вокацији, увек у њима проналазим и филозофске назнаке, које кроз пределе филозофије лепог у промишљању воде до суштине и истине. Терапеутско дејство лепоте је неизоставно, будући да она умирује и улива благотворна осећања. Међутим, велика и значајна књижевна дела, надасве, пунокрвна класична литература, али и неки бисери изнедрени из области квалитетне савремене књижевности, имају невероватну, вулканску снагу, којом узбуђују и потресају читаво људско биће, испуњавају га запитаностима, колебањима, и подстичу га да непрестано критички посматра свеукупну друштвену свакодневницу, почев од времена настанка писмености до раздобља у коме живимо. Читање оваквих књига истовремено је и самоузрастање човека, где је филозофски карактер доминантан, јер се обраћају његовој усковитланој мисли која трага за одговорима. Њихова лепота није специфично естетска, већ је узвишена, пошто лежи у целокупном доживљају, а терапеутско дејство се постиже кроз катарзу.

Како бирате књиге које ћете читати — интуиција, препорука, случајност?

Обично се водим интуицијом и властитим књижевним укусом, и оријентацијом која обухвата прилично разноврстан и широк дијапазон, почев од литературе античког доба, преко непролазних класичних дела до савременог раздобља. Пошто сам рецензент и књижевни критичар, за многе књиге сазнајем и на основу професионалног интересовања. Сматрам да су и препоруке веома важне за откривање нових књига и ширење литерарног универзума. Овде подразумевам стручне и детаљне препоруке врсних познавалаца књижевности, али и приказе на друштвеним мрежама и у књижевним групама, који покрећу дискусију о прочитаним делима и откривају понеког новог аутора, или подсећају на заборављена литерарна остварења из претходних времена. Простор глобалне мреже, односно интернета, нуди нам могућност лаког и брзог приступа информацијама. Може да се користи веома паметно и сврсисходно, уз неопходну дозу опреза, због уплива разних погубних артифицијелних конструката, и да поједностави неке етапе истраживачког поступка, пружањем тачних података о књизи и степену њене доступности. Унутар своје личне библиотеке, чији приличан део, према речима великог Умберта Ека, теоретичара књижевности и филозофа, представља антибиблиотеку, која се са протицањем времена скоро синхронизовано смањује и проширује, бирам их исто путем интуиције или са унапред формираном намером, када из личних или професионалних разлога пожелим да прочитам једну одређену књигу. Понекад се деси и да књигу набавим сасвим случајно, без претераних очекивања, а да ме врло пријатно изненади.

Каква је, према Вашем виђењу, рецепција књижевности у данашњем друштву?

Рецепција књижевности у данашњем друштву представља веома сложено питање. Пошто књижевност није егзактна наука, и субјективни уплив у извесној мери је неизбежан, потпуна и прецизно утврђена објективност није изводљива, али је могуће да јој се апроксимативно приближимо. Приближно објективна слика рецепције књижевности у данашњем друштву формира се сагледавањем три произвољно одређене групе читалаца; љубитеља књижевности, са мањим или већим литерарним претензијама, ужег опсега компетентних књижевних критичара, који су образовани у домену литературе и, сходно томе, поседују знање о књижевној теорији и стручним терминима који се користе приликом анализе, и поклоника литературе из сличних професионалних области. Рецепција књижевности се разуме као разумевање и прихватање одређеног дела, те је стога важно осврнути се на питање шта читалац у том делу перципира и поима, и како артикулише своје виђење, када то чини. Међутим, потребно је и дефинисати појам просечног читаоца. Он је донекле изграђеног укуса, мање или више образован, а оно што га занима у литератури јесте потреба за проналажењем дубљег смисла наше егзистенције, али на интуитивном нивоу, без академских настојања. На основу темељне анализе, коју сам спровела међу читаоцима различитих профила за потребе једног свог предавања, закључила сам да су дела која су најпријемчивија широј популацији трилери, научна фантастика, можда у још већем степену епска фантастика, љубавни романи, популарна митологија, романсирана историја и путописи. Цењена су и дела аутофикције и романи који се баве неком врстом активизма, док је популарна психологија и даље у врху, али се може запазити благ пад интересовања за такве књиге у односу на претходне године. Што се тиче стручних књига из теорије књижевности и хуманистичких наука, не постоји шира рецепција изван професионалних кругова, због комплексности и академског начина писања, као и чињенице да оваква дела захтевају изузетну пажњу, концентрацију и посвећеност. Веома ми је жао због тога, јер су дела из области теорије књижевности и хуманистичких наука квалитетно опремљена, са детаљним напоменама и објашњењима употребљених појмова, подстичу интелектуалну радозналост и развој мисли и од изузетне су важности за општу културу и културни живот у целости. 

III

Филозофски елементи се унутар књижевног дела често прожимају са психолошким, па су ова два приступа нераскидиво повезана. Питање лепоте и тајанствених дубина људске свести у потрази за разумевањем у свету, као и супротстављеност појединца средини у којој обитава, преовладавајуће су теме многих литерарних остварења, нарочито друга наведена, веома присутна у савременој литератури.

Како филозофија обликује Ваш приступ књижевној критици?

Филозофија, и естетика као њена специфична област, нераскидиво су повезане са књижевном теоријом. Пошто филозофија, у појмовном смислу, садржи више увезаних праваца, она је једним делом усмерена ка позитивним, природним и друштвеним наукама, а у подручју естетског, онтолошког и духовног врло је блиска књижевности, с тим што филозофија и књижевна теорија имају, свака понаособ, свој метод, начин и правац истраживања, који се додирују и преплићу на пољу књижевне критике, када критичар уноси у своје тумачење и филозофске елементе, као што је, сходно образовању и професионалном опредељењу, случај са мном. Књижевној критици приступам с настојањем да прикажем суштину и структуру дела које анализирам, и на литерарној равни уочавам одређене филозофске асоцијације, које транспонујем у литерарни контекст. Подразумева се да књижевни и филозофски елементи критике треба да стоје у равнотежи, јер би претерани уплив филозофских појмова замаглио и засенио стварну интенцију књижевне критике, па би радња била потиснута у односу на анализу. Заступљеност филозофских чинилаца у критичком приступу зависи и од садржаја и тематике књижевног дела. Међутим, како су у мом бављењу књижевном критиком филозофија и књижевност нераздвојно повезане, већина тумачења, изузев у случајевима када природа књиге не укључује филозофски аспект, прожета је филозофским и метафизичким елементима.  

Шта мислите, које класично филозофско дело може да задобије ширу рецепцију читалачке публике и зашто?

Могућност шире рецепције класичних филозофских дела условљена је узајамним садејством више параметара. Превасходно, одређена је садржајем и тематиком књига, али и степеном интелектуалне заинтересованости и жеље за истраживањем код просечног читаоца. Претходно сам објаснила да су стручне књиге из филозофије одлично опремљене, са детаљним образложењима у виду референци уметнутих на адекватним местима, и прецизним дефиницијама филозофских термина. Теодор Адорно, немачки филозоф и социолог, написао је речник филозофске терминологије који може умногоме да послужи приликом тумачења филозофских дела, а постоје и бројне енциклопедије снабдевене подробним експликацијама филозофских појмова. Поред тога, у данашњем раздобљу развоја научних технологија дефиниције су лако доступне на интернету, с тим што треба бити обазрив и користити само релевантне сајтове. Просечном читаоцу, изван професионалних и њима блиских кругова, понекад је веома тешко да се пробија кроз густу терминологију и необичност конструкције филозофских реченица, и да уочава међусобне појмовне везе. Стога бих заинтересованим читаоцима најпре препоручила да се оквирно упознају са филозофским темама, путем питко и пријемчиво написаних књига, као што су дела Лућана де Крешенца, обједињена под насловом „Историја филозофије”, са специфичном поделом кроз историју цивилизације. Што се тиче стручне литературе, сугерисала бих им да прочитају „Мисли” Блеза Паскала, знаменитог француског филозофа и физичара, врло лепо написану и, према мом виђењу, лагану филозофску књигу. Сматрам да би шири аудиторијум могле да заинтересују и Платонове студије „Ијон”, „Гозба” и „Федар”, у смислу расправе о уметности подражавања, љубави и лепоти, јер се, у извесном виду, могу читати и као класичне драме.  

Да ли постоји филозофски правац који Вас највише инспирише у тумачењу књижевности?

Мој приступ тумачењу књижевности најчешће садржи елементе естетике и онтологије, будући да сам увек у потрази за оним суштинским и начином његовог упосебљења, објављивања у литерарном виду, уколико концепција књиге то дозвољава. Филозофски елементи се унутар књижевног дела често прожимају са психолошким, па су ова два приступа нераскидиво повезана. Питање лепоте и тајанствених дубина људске свести у потрази за разумевањем у свету, као и супротстављеност појединца средини у којој обитава, преовладавајуће су теме многих литерарних остварења, нарочито друга наведена, веома присутна у савременој литератури. Ако се пажљиво посматра структура неких књижевних остварења, запажају се симболи и мотиви који воде до филозофије пресократоваца и запитаности о узроку свеукупног космоса и поретка ствари. На основу претходне анализе, могу да кажем да инспирацију проналазим на самом извору филозофије, у Платоновом и Аристотеловом идеализму, посебно када је реч о идеји лепог, која се једина указује људском оку у замишљеном контемплативном узлету, али и у Хегеловом и Кантовом објективном идеализму и Брентановом психолошком концепту интенционалности. Можда и у картезијанском дуализму, у расцепу између res cogitansи res extensa, који се примењује у неким делима о подвојености личности.  

Како видите улогу књижевне критике данас — да ли она још има моћ да обликује читалачку свест?

Квалитетна књижевна критика, утемељена на озбиљном и студиозном приступу, неопходна је ради побољшања рецепције књижевности у савременом друштву. Литерарна продукција данашњег времена, која сваке године изнедри мноштво стилски и жанровски разноврсних дела у области прозе и поезије, изискује знатан број књижевних критичара који би је приближили читалачкој публици. Овде се поставља питање каква књижевна критика треба да буде, да би заинтересовала читаоца и побудила му љубав према одређеној врсти литературе. Базични параметри књижевне критике су стручност и објективност, и лишени су уплитања ванкњижевних елемената, у смислу афинитета или одбојности, усмерених ка самој личности писца, тематици његовог дела, или личних преференција као пресудног критеријума вредновања. Немогуће је у потпуности одстранити примесе субјективности, јер релације у књижевности нису математички дефинисане, али постоје стручна мерила и литерарни метод који резултирају приближно објективним сагледавањем. Књижевна критика је веома важна, јер поседује способност да пробуди интересовање читаоца и покаже му одређене смернице путем професионалног тумачења. У ери друштвених мрежа и међусобног повезивања читалаца различитих профила, препорука може да се искаже и у виду приказа и утисака на приватним сајтовима и у књижевним групама. И сама их пишем, с тим што никад не предочавам утиске, већ увек састављам приказе који понекад, и изван професионалног оквира, задобијају одлике рецензија. Покаткад и једноставно написана препорука, прожета емоцијом, проузрокује интересовање за књигу. Међутим, озбиљна књижевна критика, која захтева посвећеност и концентрацију читаоца, јесте conditio sine qua nonлитерарне сцене. Постоје бројни квалитетни критичари чије анализе читам са задовољством. Такође, морам да истакнем да сам противник употребе вештачке интелигенције приликом књижевне анализе, али срећом, у овом моменту нема опасности за књижевну критику, јер се производ наведеног поступка веома лако препознаје, по одсуству емоција и оног духовног просијавања, које у уметности води до истине. Читалац понекад ужива у књизи не захтевајући додатна објашњења. Али, код активног читаоца који поставља бројне запитаности о делу, каквог сам дефинисала у питању посвећеном рецепцији књижевности у данашњем друштву, критика је неизоставна сфера интересовања. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: