|
|
|
КРИСТАЛИ БИЋА САЖЕТИ У МЕДАЉОНЕ МИСЛИ  | Милица Јефтимијевић Лилић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КРИСТАЛИ БИЋА САЖЕТИ У МЕДАЉОНЕ МИСЛИ
Мр Милица Јефтимијевић Лилић У књижевном свету име Олга Пантовић Вулићевић не одјекује и ништа не открива, као ни крајње редукована биографија која ипак одаје свестраног стручњака. "Пише и слика од детињства, педијатар, алерголог, неуролог и психијатар развојног доба." Недостаје главно, песникиња од дара, строга у владању песничком грађом мисаоно раскошна, суспрегнутих емоција, бујних визуелизација идеја које не само вербално већ и у виду илустрација прате њене песме.Читајући њену збирку Чекаћу у лету, ( festina lente) oксиморон нас упозорава да опрезно улазимо у њене песме које су супстрат духовних спознаја, сажета филозофија живота, строго исфилтрирани продукти духа који продире у суштину егзистенције, предања, сопственог послања и људског смисла уопште. Књигу отвара антологијска кратка песма Пуж дубоке симболике, јер вукући терет пуж за собом оставља нутрину у којој је спој стварног и метафизичког:
Свилени за њим сјајЗемљом провуче месечину.Не знајућ' путу крајтоваром испуни судбину. Није ли то слика стваралачког бића које се кроз напоре и борбу преображава и што је терет већи, то је и сјај јачи, то је заправо оправдвање смисла терета који га није смрвио већ просветлио. Лалићевски речено, строга мера је главна одлика ове збирке мисаоне поезије која одаје стоика свесног своје људске пролазности, притиснутог теретом времена које недвосмислено сугерише границе, иако душа која је стално изнад спутавајућих оквира жуди бескрај, лет, нова открића и себе и света. Али, " ми смо само сад/ проклето сад". Стога поетеса дестилише своје биће, издваја мирисе сопствене умности и емоционалности и похрањује их у мале бочице попут скупоцених парфема да кроз речи оживљавају један контемплативни свет, једно дисциплиновано држање живота у својим рукама лишено илузија да он неће исклизнути и вратити се тамо одакле је и дошао. Па, ипак:
ИзвесностПостоји.Има препознатљивост и мир.Колико год да је мала,Лепа јеИ незаменљива. Има зрно истине-тачку у космосу, улаз у мали рај,има зраке којиоднекуд долазе,извесност милује. (Извесност) Из свете сврхе зрна да се оваплоти, којег је поетеса веома свесна, те храбро развија свој умни потенцијал, да га преда одређеној форми која ће сачувати обрис јединственог бића које је успело да буде то што јесте. Уникатно креативно биће, сасвим своје, другачије од било кога, јер је растом црпло из обиља света и трансфирмисало клице дате примислом да буду откривене, оплођене и преображене у вечне истине сачуване кроз поезију:Слутила сам и сада знамда умираћу док не будем живела.Догорева ватра у шуми пожараИ свеједно је са које литице ћу се бацити. Чекаћу у лету.Вечност ће потрајати у том сунчаним дануА затим ћу дуго путовати кроз рекуЗемљу и дрво,можда и даље,кроз птицу и женуу милости Божијој вољенуда воли. На шта указује стих, о слутњи о умирању, док не будем живела... На какав се то живот мисли? Не живе сви који прођу животом јер су рођени и јер ступају у поредак који то подразумева.Овде се, верујемо, мисли на онај скровити вид живљења када се остварује најдубљи сусрет са собом, када се постављају најдубља онтолошка питања и досежу одговори који воде у трансценденцију, када се сопствено биће из обруча животне прагме отргне и уздигне у најузвишеније сфере самоспознаје и самоостварења, у опредмећење душе. Стога, се без бола може замислити да та сушт живота пројављена кроз логос, кроз стихове не подлеже законима временитости и краја које оно сурово наговештава јер из те божанске клице из које су дошле речи, ницаће потом нова сушт у виду реке, траве, жене... Ницаће љубав која их је покренула и сачувала њихову дубину и смисао.Парадокс је честа фигура који поетеса радо користи да би потенцирала значењски ефекат својих песама. Смисао мушко- женског спајања, заноса предавања и страси и отрежњења, дочарава вишезначна песма Орфеј и Отело, крупне фигуре у метафоричком смислу, заводљивост речи, магија месечине која дарива "топлу језу спајања". Али, вага Дездемонине душе не мери очекивано и казна је неизбежна, а песма награда јер је спојила митско и есенцијално, жудњу за рађањем, остварену вербализовану лепоту на коју се надовезује Благодат тла, све оно што се црпи из простора, митологије кроз обрасце понављања у појединачим искуствима. Свест о моћи таме да нас прогута враћа нас тренуцима бивања у пуноћи страсти и спајања са вољеним, под окриљем неба које нас пригрли и учини да се осећамо делом вечне модрине и неизмерне ширине. Није се стопио с каменомСавечношћу кристала, гледао светкроз окна зеленог сафира (...) Ено је бела вила Благости расипаЗвездани штит Седи у шуми духова крај извораГде прапочетак је сам.Не није то онај толи пламСрцу драгДошао да утоли жеђ, већ крвник блед.Полети, бела птицо,досегни обалу другу,путнику бисер дај.Ни њему срећа стигла нијени причи овој није крај. (Очекивање)
Поезија има моћ да тренутак претвори у вечност а очекивања у неизвесност и разочарења, али та вечна игра двања и узимања траје од искона и генерира нове доживљаје и целовите литерарне садржаје.Но из њих, тих снова и очекивања, ма каква била, ницаће љубав која их је покренула и сачувала њихову дубину и смисао, бекство из света у себе, у поезију: Стојим, у мени је ломЖивот хуји к'о времеПоклонила сам се,Узета сам Постајем камен, земља, стена.Мир и језа ме дави врела И нисам завршила свој бег. (Живот) Спознаја истине да смо ватра која преображава, прочишћује и отеловљује нашу суштину, уверење да нисмо ништавна смртна бића бећ вечна ватра, као што то у збирци песама Ватра и ништа, Бранко Миљковић сугерише, јер из песме Олге Пантовић Вулићевић проговара Биће, истина живота који је и мука и радост, празнина и пуноћа, тренутак и вечност. Истина језика који се изнова рађа у свакој песми, принавља новим речима (немера, презав, благостиво, још од постама...) и сјајем душе која их је изнедрила у катренима, терцетима, дистисима и сонетима (Месец на челу).
Одлазим да се увијем у стварностсликама светаи додирима,временом и раздаљинама, на тлу,у борби,скривајући се. (Одлазак)
Песникиња Олга Пантовић Вулићевић, проговара и о исконској самоћи човека, („Ево ме ту усред страшне самоће“, Б.Миљковић) без обзира на ближње, на оне који нас воле, ту самоћу може порећи само спајање са вишим ја, са универзумом, Апсолутом, односно креативним досезањем тих висина које надоместе сићушћност коју људско биће у себи често спозна пред бескрајним тајнама постојања, есхатолошких мистерија и непознаница какаве често јесмо сами себи:
Моје опсене су к'о копрене веловаИза зида, мукла и сама,Идем по кругу глувих светова,Узалудно још од постама...
Па, ипак, благослов је припадање, постојање некога чији додир лечи и оквир у којем смо чини смисленијим и драгоценијим:
Само су дуги путеви повраткаМогући доласци и рука додираЧије блаженство благостиво ткаСлику живљења унутар мог оквира. (Рука додира) Збирку Чекаћу у лету, одликује снажна метфоричност, вишезначни симбли (месец, река, пут, судбина... ) присуство метонимије, персонфикације, бујан колорит, раскошна експресија, глорификација љубави и снаге, и надасве стаменост стоика који се без илузија судара са временом и коначним истинама. Њен Сизиф (којим се затвра ход кроз магме и месечине) не вајка се због терета, моли само да мине тренутак клонућа, да не удахне пакао таме јер га онда на врху очекује осмех дуге, наговештај лепоте и смисла посртања под теретом наговештеним у почетној песми Пуж. Тиме се заправо заокружује поетика трагача за лепотом, за испитивањем сопствене снаге и издржљивости, за стварањем вредности каква је песма, за афримацијом живота у свој пуноћи и контарстима који нас некад спутавају а чешће подстичу да се боримо и изборимо, да оправдамо време које нам је дато да би тиме био испуњен наш духовни, креативни и људски смисао. У Београду, августа 2025.
|