|
|
|
 | Видосав Вицо Ђурђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art
РАСТАНАК
Године ратне 1993. у спарно јулско јутро, стајао је командир Брацо на вратима војничког аутобуса и нервозним гласом прозивао: “Цвијо, Радан, Жарко, Јовић, Стево, Милан, Радојица, гдје је тај Радојица, видје ли га неко?“ „Ено га опрашта се са женом“, повикаше. „Зовите га, каснимо“, издера се Брацо. „Лијепа му жена, ко горска вила, а синчић ко анђео небески“, добаци неко. „Пустите човјека да се са женом поздрави, у рат нећемо закаснити“, благо рече Цвијо. У хладу расцвале липе, двадесетак метара даље, Радојица се опраштао са својом женом и синчићем. Грлио је уплакану жену, па љубио сина, дизао је дјечака од три године, стискао га нешто му шапутао, љубио му ко море плаве окице. Дјечака је предао жени, грлио их обадвоје, стискао на груди, јецао, па опет их грлио. Рукавом војничке кошуље, брисао своје сузе, а прстом њежно синове сузице, што му плаво око замутише. Ријечи му се у грлу запекле, само се понеки тешки уздах из груди отме. Ко олово тешка рука спусти му се на раме.. “Ајде идемо, морамо, каснимо, само тебе чекамо“, готово шапћући простења старији војник којем је туга глас узела, покушавао је Радојицу одвојити од сина.. “Ево ме сада ћу“, прошапта Радојица, несвјестан својих ријечи. Новом снагом опет поче да грли сина, да му се у уплакане очице загледа. Мисли му се црне по глави роје. Видје себе размрскане главе и исчупане руке, како га син али већ као одрастао мушкарац отима из челичних руку неког огромног орлушине. Па му се приказа мајка која клечи крај мртвачког сандука из којег кључа тамно мрка крв, која прекрива улице и алеје и управо до овог мјеста стиже бујица крви, расте, јача и носи све пред собом у дубоке јаме безданице. Па указаше му се јата црних гаврана што тек рођену дјецу носе па их на оштра копља испуштају, а она оживе и у небо полете. Трже се, дође себи. Жена је безгласно јецала, рамена су јој се тресла, а сузе обливале лијепо лице.. “Хајде болан Радојице“, викао је Брацо са врата пуног аутобуса. Чује га Радојица, чује ал´ не реагује. Шта је ријеч командира, неважна и лака ко перце, а синова суза тешка, ко камен на срцу. Не може кренути, а у синову око сузу оставити, и даље је грлио сина, стезао га љубио, мазио му златну косицу. Загледао му се у сузне окице, па опет љубио. “Хајде, више Радојице, јеси нормалан, поведите га људи“, виче Брацо а из гласа му кипти љутња. “Не могу, и нисам нормалан, не могу док се сина не наситим и док му сузицу из ока не обришем”, наумио је викнути, али ријечи осташе у грлу. И опет му се разум располови, па му се приказа много гробова, свјежих хумки у непожњевеном пољу зреле пшенице. Око тих гробова игра коло дјевојака и пјесмом момке дозивају, тишина јечи, а нико се не одзива. Небом лети син његов, па се у лед претвори и просу по оним дјевојкама, оне се у јато голубова претворише и одлетјеше на запад. “Хајде, чекају те“ до ума му доспије женин плачан глас. Он је узе у загрљај, обадвоје стисну, јаукну, па замукну. По други пут она тешка рука му се спусти на раме. “Ајмо, ајмо“, шапутао је просиједи војник и покушавао га уразумити и повести према аутобусу. Отрже га и поведе према аутобусу. “Гдје ти је пушка, ранац?“, сиктао је Брацо. “Види војничине, све ствари заборавио“, поспрдно добаци млад војничић кога туга растанка још није забољела. “Можда пушку и није заборавио, добро би било да је жени остави да се њоме брани од ових што за рат нису способни, ал за ратникове жене јесу и те како“, декламовао је војник са дебелим наочарима, из његових ријечи куљала је мржња према оним што им са женама остају. “Коста, понеси де његову пушку и ранац“, оштро нареди Брацо куриру. Коста прискочи жени која је стајала скамењена и стискала дјечакову руку. Крај њених ногу стајао је велики ранац, а на њему пушка и мали плишани медо. Збуњен курир узе меду, њежно, као да светињу узима, угура га у дјечакове ручице, из ока му суза кану. Пољуби дијете, обриса му сузицу, зграби ранац и потрча према аутобусу, па стаде окрену се и махну дјетету. У аутобусу мук, свима растанак одузео ријечи, сви се са својом тугом боре. Кажу да не ваља плакати када се ратник у рат испраћа, али нико не каже како не плакати када сузе теку ко кише непрестанице. Грло се стисне, па глас пута не нађе, па боли, реже, гуши на капији грла. Удаљава се аутобус, у њему мук, да би тугу одагнао неко покуша да запјева “Збогом мајко, сестро и невјесто“, нико му пјесму не прихвати и она се у тугу утопи.
|