О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


СИЛОВИТ ЗАМАХ У ИЗРИЧАЈУ БИЋА

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art


СИЛОВИТ ЗАМАХ У ИЗРИЧАЈУ БИЋА

 

                                                               Твоја песма!
                                                                    У боји младе кајсије
                                                                          Обојила сиво море,
(Лидија Јовановић)
 
Мр Милица Јефтимијевић Лилић 


Да ли се поезија судбински оглашава у појединцу или је околности призову?
Тешко да се може наћи прецизан одговор. Оно што је сигурно јесте да, „удар нађе искру у камену/ без њега би у кам очајала“, како је давно уочио највећи српски песник Његош, апострофирајући утицај спољашњих околности на човека који у себи већ носи стваралачки потенцијал.
Збирка Лидије Јовановић, Јутро се о љубав спотакло, иако је наслов прилично необичан за збирку, (по формалистима, онеобичавање је један од важних стваралачких поступака) потврђује управо такав стицај околности. Тренутак кад се „спотакнемо“ о љубав, или неку другу препреку која нас суочи са самима собом, са нашим потенцијалима који чекају да буду формулисани и опредмећени. А онда крене бујица, све оне клице које су тихо бујале и сазревала похрле да искажу биће, да оголе душу, да конкретизују мисаоне капацитете, да се кристализују у смисао, слике, лепоту, побуну или јаук. Све то под утицајем снажног набоја и тренутних „удара“ одјекнуло је у песамама које чине ову компактну  збирку  насталу из нужности да ауторка “исприча“ своју „причу“, да застане и исплаче се, јер само у прихватању пораза лежи обнова, устајање са већом снагом и упорношћу:
 Све се у твојој природи буди,
схватиш да велика је љубав
Кад кажеш то је само оно наше
Бог је један, нека Он суди!
И онда, одједном...
Ново се јутро пробудило јесте!
Љубав мирише на лаванде поља
Овај дан благу нежност иште!
 
„Оно наше, Бог је један / нека он суди.“ У овом кратком инсерту из прве песме у књизи, уочавамо неколико момената, ново јутро је оличење новог искуства, нових могућности и нове наде, а помињање Бога и његовог суда, знак је помирености са вишом правдом и истином, суочавање лирске јунакиње са околностима и доживљај смирености коју је донела песма која је „блага нежност“. Унутарњи живот се одједном преобразио кроз стваралачки процес. Сва незадовољства и дилеме подстакнуте животним драмама, бивају стишане, њима се овладава на најлепши могући начин, духовношћу и поимањем суштине битисања у чијем средишту је Он који и суди и награђује. Ова поезија је израз такве награде, јер се “спотицањем“ пало у средиште себе, свог дара, ума и карактера који је борбен и творачки:
Јасно је у песми свима
Моје сузе, баш моје!
На онај камен у мору капљу...
Што на сред песме га има
Падају дуго и тихо
Да га никада
у времену
не избаци плима.
Јака ауторска свест проговара из наведених стихова. Зрело сучавање са собом доноси растерећење, могућност за изричај, за критички поглед и на себе и свет, за спремност ка преображавању и успињању из крша покиднаог сопства које се повијало под теретом неправди, судара са окрутним силама моћи. Окретање ка оном узвишеном доноси извесност да обожен човек није ни беспомоћан ни сам, да има поуздање у брижним очима које све виде:
Мој је Анђео
Облаку сјајно Сунце
Вечан у временима.
Киша жедним зумбулима
На јутарњим окнима
Кад росни заличе на слепе очи.
Водич душе поднебесима.
Мој је Анђео
Мелем за љуте ране
Што личе на убоде оса.
Да отрове спере, расточи.
Да кућу држи отворену
Врлу,
радосну
стамену.
Поезија коју сусрећемо у првенцу Лидије Јовановић, по екстатичности и дубини мисаоности, долази као катарза, као растерећење из душевне и духовне тескобе коју је условило помно посматрање живота и времена у којем смо. Сви друштвени суноврати, ерозија морала, одсуство смисла у општем и личном постојању, поетесу су усмерили ка вишем смислу, ка божанском и ка разумевању да се поезијом може утицати на друге, да она може бити путоказ за излазак из беспућа у које се тоне.
Рече ми будно ново јутро:
"Ко се о љубав спотакнуо није
Живот му сломљени калеидоскоп...
Црног трња испреплетан сноп!
Све се прима, изнутра и споља
када је Љубав, одувек
Једнога воља.“
 
Способност уопштавања животне грађе и подизање на ниво универзалности, завичајну трагику Лидије Јовановић измешта из простора и времена, али са јасним назнакама, сеобе, божур, камен, те се тако сви који широм света имају исту судбину могу препознати у овој поезији што јој даје посебну вредност.
Затим је ваздух постао сув.
Мирисало је на претке,
На Божију правду
Што у олији броди
Ауторка користи бројна изражајна средства, од којих се најчешће уочава контраст, потом поређења, метафоре и симболи. Читав рукопис је у знаку индивидуације, пребољевања личних и колективних падова и успињања на виши ниво егзистенције, покушај мењања задатих околности, што је својство храбрих и зрелих, оних што знају да су у вишој милпости и да их та снага води и усмерава:
Господе!
Ти који крепиш!
Твоји се планови
мере вековима!
Границе понизности
Наше
Мериће се
Недостижним дубинама
 
 У овој поезији смењују се светлост и тама, звукови природе, киша има посебну симболичку вредност јер се јавља као израз прочишћења и обнове живота,  све нас придиже „реч Господа и радост палог брата“ јер само смо „прах са душом жељни спаса“ а песма, макар била и Залудна, јесте излаз и спас. Преношење личног у свеопште, бола у стваралачку радост, кроз њу се изнова рађа и лучи светлост у свеошти мрак који зауставља кретање, обнову:
 
 Причаш ми да ми доносиш дар,
Сновима саткан
златни низ... јарком сунцу достојан, сличан.
Причам ти како
Рањени птић је поново чио,
Да шири крила да полети;
Кажеш да љубав зацели рану
Да вреди због тога живети... мрети
 
Снага жене, женске енегрије која рађа и твори излачи се у први план, сходно српској традицији у којој су мушкарци били ратници, жена чувар поретка и огњишта. А песма  као круна сазревања и отварања себе за духовно и узвишено долази као потврда стапања са божанским, исконским и вечним:
 
Жена је...
Влажна Земља.
Љута Ватра.
Заслепљујућe је бела!
Као боја Месеца
усред неба
што је велика вода
као хладну
светлост прима
Збирка Јутро се о љубав спотакло, Лидије Јовановић, правника по струци,  је у знаку снажне афирмације живота, његове лепоте, упркос патње, вере у свемоћ Господа и сврховитост сваког бића. Магија која подстиче стваралаштво  покретач  је оног исконског игривог и творитељског у човеку које га просветљује и васкрсава, обнавља.
Слутећи по снази исказа у овој поезији, видимо да пред Лидијом Јовановић стоје небројене могућности за вредна литерарна остварења. Честитамо на озбиљном искораку из своје струке у литературу.
 
 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"